Ako skupština usvoji predložene izmene zakona o vojsci, postaće legalno da vojna policija štiti ljude po izboru ministra odbrane i hapsi građane koji je u tome ometaju. Naime, u skupštinsku proceduru su ušli predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani i Zakona o Vojsci Srbije. Predložene izmene šire ovlašćenja vojne policije u civilnom domenu i ograničavaju pravo javnosti na informisanost o raznim aspektima upotrebe vojske. Propuštena je prilika i da se promene neka loša zakonska rešenja.
Javna rasprava o izmenama i dopunama ovih zakona sprovedena je u novembru, tako diskretno da su je primetili samo redovni pratioci aktivnosti u domenu odbrane. Oba zakona poslednji put su menjana u februaru 2015. godine. Kao osnovni razlog njihove ponovne izmene Ministarstvo odbrane je navelo „potrebu usklađivanja važećih rešenja sa iskustvima u praktičnoj primeniˮ. Pažljivije čitanje predloženih izmena navodi na zaključak da se zapravo radi o legalizaciji praksi koje su građansko društvo i nezavisni državni organi kritikovali kao nezakonite.
Tako se Zakonu o vojsci dodaje odredba po kojoj bi vojna policija mogla da „po odluci ministra odbrane poslove obezbeđenja određenih ličnosti i protivterorističke zaštite vrši i van Ministarstva odbrane i Vojske Srbijeˮ. Potpuno je nejasno zašto bi pored civilne policije bilo koju „civilnuˮ ličnost obezbeđivala vojna policija. Postavlja se i pitanje zašto bi ministar donosio odluke koje zadiru u domen civilnih organa bezbednosti, naročito kada već postoji Savet za nacionalnu bezbednost, ovlašćen da koordinira poslove bezbednosne zaštite, a čiji je član i ministar odbrane. Nije jasno ni na osnovu kojih kriterijuma bi ministar odlučivao koje osobe van sistema odbrane treba da obezbeđuje vojna policija.
Zabrinjava to što bi ovim izmenama vojna policija dobila ovlašćenja nad pravima građana. Ona trenutno može da zadrži civila koji se neovlašćeno nađe u krugu vojnog objekta, ali je dužna da odmah pozove policiju i preda joj zadržanog građanina na dalje postupanje. Brisanjem te obaveze iz zakona, vojna policija bi o takvom događaju obaveštavala nadležnog tužioca i dalje postupala po njegovom nalogu. Tako se neopravdano proširuju ovlašćenja vojne policije nad građanima. Stvari postaju još problematičnije ako, kao što je ovim izmenama predviđeno, vojna policija bude obezbeđivala lica i vršila protivterorističku zaštitu van Ministarstva odbrane i vojnih objekata.
Veoma zabrinjava i to što će novi Zakon o odbrani a priori definisati koja vrsta podataka su tajni podaci od značaja za odbranu, uključujući na primer podatke o pokretnim stvarima namenjenim za potrebe odbrane ili „o preduzetim merama, radnjama i postupcima… čije bi otkrivanje nanelo štetu interesima snaga odbraneˮ. Nesporno je da sistem odbrane raspolaže podacima čije bi otkrivanje moglo izazvati štetne posledice po bezbednost Srbije, ali je o tajnosti podataka potrebno odlučivati od slučaja do slučaja. Nisu svi podaci podjednako osetljivi i blanko dodeljivanje oznake tajnosti znatno ograničava pravo javnosti na informisanost. To može biti štetno i po sam sistem odbrane, jer potencijalno sprečava otkrivanje koruptivnih radnji i nesvrsishodnog planiranja.
Drugim rečima, pod tajnim podacima bi se uz ovakvo rešenje mogli provući i podaci čije otkrivanje bi nanelo štetu interesima pojedinaca koji svojim delovanjem oštećuju sistem odbrane i građane Srbije. Način na koji Ministarstvo odbrane brani koncept tajnosti od raspitivanja „različitih udruženjaˮ pokazuje da je više nego ikada potrebna izgradnja poverenja i jačanje komunikacije između Ministarstva odbrane i vojske s jedne, i organizacija koje su posvećene izgradnji integriteta institucija bezbednosti s druge strane. Cilj nam je zajednički: i jedni i drugi radimo u interesu veće bezbednosti građana Srbije.
U tom smislu, poražavajuće je to što je ministarstvo odbilo predlog Beogradskog centra za bezbednosnu politiku da izmene zakona iskoristi za brisanje odredbi koje uređuju naučno-istraživački rad od značaja za odbranu. Dosledno tumačenje ovih odredbi značilo bi da svaki istraživački tim svoje rezultate treba da dostavlja Ministarstvu odbrane. Takođe, svako ko planira projekat uz finansijsku podršku iz međunarodnih izvora (na primer EU fondova), ili u saradnji sa inostranim institutima, morao bi da za to traži odobrenje ovog ministarstva.
Razumljiva je potreba za zaštitom tajnih podataka, ali je ona već zakonski uređena Zakonom o tajnosti podataka. Krivični zakonik takođe kriminalizuje špijunažu i odavanje državne tajne. Najzad, zaštitu kritične infrastrukture potrebno je urediti posebnim zakonom, a ne očekivanjem da će se onaj ko se bavi špijunažom sam prijaviti Ministarstvu odbrane. Kada se sva ova razmatranja uzmu u obzir, odredbe o naučno-istraživačkom radu od značaja za odbranu deluju anahrono i neprilično u državi koja teži demokratskom poretku.
Katarina Đokić, istraživačica u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku (BCBP)
Preuzeto sa Peščanika