Ako je jasno da proizvodnja organskog meda zahteva prirodne uslove koje u eri zagađenja nije lako obezbediti, te da je zahtevan i prelazak sa konvencionalne na organsku proizvodnju, problem da se takav med, kad je već proizveden, plasira na tržište zvuči kao za rubriku „verovali ili ne“. Ipak, na to se žali ono malo pčelara koji proizvode organski med u Srbiji.
Usled pojave „lažnog“ meda na evropskom i srpskom tržištu i sve veće industrijalizacije poljoprivrede koja podrazumeva preteranu upotrebu insekticida, preovlađuje uverenje da je proizvodnja meda iz potpuno netaknute prirode nemoguća. Upućeni, međutiim, tvrde da je uprkos mnogim preprekama, proizvodnja organskog meda u Srbiji itekako ostvariva.
Proizvodnja organskog meda zahteva dvostruko više rada i ulagnja, a njegova cena je tek do 30 odsto viša od onoga koji je proizveden na konvencionalan način. Iako se na tržištu mogu naći tegle sa ovom „hranom bogova“ na kojima je istaknuta etiketa „bio“, „eko“, „100% prirodan“, pa i „100% organski“, dokaz da je zaista reč o organskom medu mora biti perdstavljen u vidu deklaracije sa našim i međunarodnim znakom za organski proizvod, zatim šifre i koda za organski proizvod i za sertifikacionu kuću koja je izdala sertifikat organskog proizvoda.
Interesantno je da su mnoge analize u stranim laboratorijama pokazale da se srpski med iz konvencionalne proizvodnje odlikuje visokim kvalitetom, pa se postavlja pitanje zašto veći broj pčelara jednostavno ne „ozvaniči“ organsku proizvodnju sertifikatom? Ali, mnogi pčelari će se uvrediti ako ih pitate da li je njihov med organski, jer smatraju da je svaki kvalitetan med takav, te da dodavanje oznake „organski“, samo služi za pospešivanje prodaje.
Zahtevan prelazak na organsku proizvodnju
Zato možda ne čudi da pčelara koji se zaista bave organskim i sertifikovanim pčelarenjem u Srbiji ima tek nekoliko, a jedan od njih je i Vladan Vukomanović iz Stalaća kod Kruševca, koji objašnjava šta sve takva proizvodnja podrazumeva: „Najpre, nektar koji pčele sakupljaju mora biti iz netaknute prirode, bez ikakvog ljudskog prisustva i uticaja. Potrebno je da se zdravstvenom stanju pčela posvećuje stalna pažnja i obezbedi stanje u košnici za jaka društva. Neophodno je pribaviti dovoljno kvalitetne pčelinje hrane, potom voditi obimnu evidenciju o proceduri svega što radite sa i oko pčela, uz stalnu kontrolu kvaliteta pčelinjih proizvoda, kako onoga što ulazi u proizvodnju, tako i finalnog proizvoda“.
Proces prelaska sa konvencionalne na organsku proizvodnju traje godinu dana i za to vreme pčelar mora da promeni opremu i alat, prehranu, košnice, lečenje i da prilagodi ostale uslove pčelarenje, a sertifikat se obnavlja svake godine. Po zakonu o organskoj proizvodnji, košnice moraju biti na najmanje tri kilometara u poluprečniku od najbližih kuća, njiva i voćnjaka koji se hemijski tretiraju, ali i od saobraćajnica. Med iz konvencionalne proizvodnje može da sadrži pesticide i antibiotike do propisanih količina, ali ne i organski med. Jedan od problema je i nabavka pravih lekova, naročito protiv varoe, kao što su organske kiseline i preparati na bazi timola, pa ih pojedini sertifikovani pčelari prave na prirodnoj bazi.
„Lekove sami pravimo od prirodnih materijala i njihove recepture su jako stare – još je doktor Dulitl dao prve recepte za lekove sa belim lukom i koprivom. Izučavanjem različite literature, moguće je prikupiti mnogo raznolikih recepata za prirodno lečenje pčela, ali to zahteva veća finansijska sredstva u odnosu na ono što se upotrebljava za konvencionalu proizvodnju”, ističe Dejan Ivančević, koji već 10 godina ima sertifikovanu proizvodnju organskog meda.
Sledeći problemi odnose se na organski vosak i prehranu za prezimljavanje, kada nema dovoljno zaliha meda u košnici. U konvencionalnoj proizvodnji pčele mogu da se prehranjuju šećerom, međutim organski šećer je jako teško naći, pa se zato koristi prehrana u vidu organskog meda. Koliki je odnos ulaganja u konvencionalno i organsko pčelarenje, može se nazreti već i poređenjem cena meda za prehranu, koji košta 1000 dinara po kilogramu, i šećera za konvencionalnu proizvodnju sa cenom od oko 75 dinara za kilogram. Organski vosak je teško naći, pa mnogi pčelari sami proizvode vosak čiji kvalitet pre upotrebe moraju proveriti u akreditovanoj laboratoriji.
Miodrag Stanković iz Crne Trave, poznat je po pčelarenju na 1000 metara nadmorske visine. Organskom proizvodnjom se bavi već šest godina, a sertifikat poseduje od 2016. godine. Ovaj pčelar sam pravi satne osnove od voska. „Ja ne kupujem organske satne osnove jer one u Srbiji i ne mogu da se nabave, već puštam pčele da same izvlače saće. Ono što loše izvuku, ja odsečem i pretopim, pa od toga pravim svoje satne osnove koje se razlikuju od klasičnih po prečniku ćelije“, naglašava Stanković.
Pošto zamena voska može trajati i više godina, ovaj uslov naterao je Nikodiju Velinova iz Dimitrovgrada da odustane od organske proizvodnje meda. „Organskim pčelarenjem počeo sam da se bavim 2011 godine, što je zahtevalo brojna ulaganja u infrastrukturu i opremu, a najveći problem i tada i danas je nedostatak organskih satnih osnova u Srbiji. Zamena voska trajala je pune četiri godine, a ja sam dobio sertifikat 2015. Sertifikat je veoma teško dobiti“, žali se Velinov, „i prestao sam time da se bavim”.
Proizvesti teško, a ni prodati nije lakše
Međutim, za proizvodnju organskog meda najvažnija je čista sredina. Kako saznajemo iz Saveza pčelarskih organizacija Srbije (SPOS), najbolje prirodne uslove u našoj zemlji za proizvodnju organskog meda imaju planinski krajevi. Među njima su pirotski i pčinjski okrug, naročito Stara planina, zatim visovi Stalaćke klisure u dolini Južne Morave, gde se nalaze košnice Vladana Vukomanovića, pa čak i rezervati prirode i nacionalni parkovi kao što je Deliblatska peščara, gde se nalaze košnice Dejana Ivančevića.
Dakle, organska proizvodnja meda u Srbiji jeste teška, ali nije nemoguća. Ono što je, međutim, nemoguće poveravati jeste problem koji imaju pčelari da plasiraju organski med na tržištu, jer u Srbiji ne postoji zvaničan otkup meda, pa ni organskog. „Razlog za to je preniska otkupna cena, a dok ne izgradimo pogon, nemamo mogućnosti da sami plasiramo organski med na tržište i da tako postignemo realnu cenu“, kaže predsednik SPOS-a Rodoljub Živadinović i najavljuje da kada pogon bude bio izgrađen, preko 9.000 njihovih članova će imati mogućnost da organizovano nastupe na tržištu i plasiraju svoj med.
Iz razgovora sa domaćim pčelarima, saznajemo da zbog drugačijih navika, ali i dubljeg džepa, organski med mnogo više kupuju stranci. Pčelari tvrde da ni subvencije nisu odgovarajuće, jer premda su za 40 odsto veće nego subvencije za konvencinalnu proizvodnju, ne mogu da pokriju sve troškove sertifikacije organskog meda, pa je potrebno da se donesu propisi koji bi bili podsticajniji za njegovu proizvodnju.
„Najveći problem je u nacionalnom zakonu o organskoj proizvodnji koji je više prepisan iz zakonodavstva drugih zemalja, nego što je neko od naših stručnjaka ‘seo’, analizirao uslove za organsku proizvodnju u Srbiji i prema njima napravio zakon i propise koji ovde mogu imati efekta“, kaže Ivančević.
Ipak, postavlja se pitanje u kojoj meri je moguće insistirati na domaćim specifičnostima u situaciji kada su propisana pravila organskog pčelarenja ista ili vrlo slična i u drugim zemljama, od Grčke koja je poznata po razvijenom pčelarstvu i velikoj ponudi organskog meda, do daleke Kanade.
Problem isplativosti organskog meda je svakako i u nedovoljnim količinama koje bi se ponudile tržištu. Ta računica, međutim, postaje još složenija usled sve neizvesnije klime i promena uslova u kojima pčele stvaraju svoj slatki proizvod, što prema rečima naših sagovornika pokazuju i trendovi da se iz godine u godinu prinosi organskog meda po košnici razlikuju ne samo od pčelara do pčelara, već od regiona do regiona.
Julijana Kuzmić