Ove godine je u Srbiji osnovano više programerskih preduzeća nego ikada pre, ali na putu od početnika do velike kompanije, najuspešnijim domaćim IT firmama treba u proseku više od decenije. Usled snažnog delovanja globalnih faktora na domaću informatičku industriju i slabosti domaćeg okruženja, naša preduzeća se suočavaju sa objektivnim granicama rasta, pa radi dalje internacionalizacije poslovanja najčešče uključuju strane partnere ili sele aktivnosti van Srbije. Trenutno, osam od 10 vodećih programerskih kompanija na našem tržištu su u stranom vlasništvu. One privlače i najstručnije kadrove, jer za razliku od vremena Mandušića Vuka, danas ubojitu pušku dobija samo onaj ko dobro plati za nju.
Prethodne godine, u domaćoj informatičkoj industriji je poslovalo 2.163 preduzeća sa pojedinačnim poslovnim prihodom većim od milion dinara, koja su zapošljavala 25.890 radnika, ili oko 1,6% ukupnog broja zaposlenih u Srbiji. Iako mala i srednja preduzeća (MSP) čine tek nešto više od petine ukupnog broja IT firmi, ona prema prihodima, zaposlenima, kapitalu i dobiti nose dve trećine celokupne poslovne aktivnosti domaćeg IT tržišta, dok preostalu trećinu ravnopravno deli 1.680 mikro firmi sa 10 velikih IT kompanija.
U 2017. godini, 473 mala i srednja preduzeća ukupno su prihodovala 1,46 milijardi evra, što je 69% kompletnog poslovnog prihoda informatičke industrije Srbije i prosečno su zapošljavala 34 radnika, skoro tri puta više od proseka u ovom sektoru. Pozitivan rezultat je ostvarilo njih 438, a među najuspešnijima čak 47% čine izvoznici softvera (208 preduzeća), slede ostala programerska produzeća koja pretežno rade na domaćem tržištu (118), uslužna IT preduzeća (61) i za njima firme (51) koje uglavnom rade sa informatičkom opremom.
Ko najviše profitira od srpskog IT izvoza?
Glavni generator vitalnosti i rasta domaće IT industrije su upravo izvoznici softvera, koji su zaslužni za više od tri četvrtine rasta zaposlenosti, dobiti i kapitala u celom sektoru. Mada je u ovoj IT oblasti jednak broj firmi u domaćem i stranom vlasništvu, potonje učestvuju sa 58% u prihodima i broju zaposlenih. Nasuprot tome, prema učešću kapitala i dobiti stranici zaostaju za domaćim vlasnicima, što je razumljivo jer se firme u stranom vlasništvu oslanjaju na poslovni kapital u svojim matičnim zemljama, gde se prikazuje i profit.
Međutim, podatak da se među 15 najvećih MSP po prihodu i broju radnika nalazi čak 11 koje su u stranom vlasništvu, ukazuje da stranci preuzimaju primat u ukrupnjavanju poslovanja. Indikativan je i pokazatelj da iako svake godine jedno domaće IT preduzeće srednje veličine preraste u veliko sa više od 250 zaposlenih, trenutno je od pet velikih softverskih izvoznika, čak četiri u stranom vlasništvu. Domaći igrači su retki u vrhu, jer najuspešnije srpske firme kupuju stranci ili one same sele dobar deo svog poslovanja van Srbije idući za tržištem, što uzrokuje dalju koncentraciju stranog kapitala među najuspešnijm IT izvoznicima.
Pojednostavljeno rečeno, Srbija predstavlja dobru osnovu za pokretanje posla u IT industriji jer ima kvalitetnu radnu snagu koja, međutim, može obezbediti rast domaćih kompanija samo do određenog nivoa. S druge strane, stranci dolaze na ovo tržište pre svega zbog kvalitetnih IT kadrova, a sve druge izvore rasta obezbeđuju van Srbije.
Zato, na ovdašnjem tržištu najveća borba među IT kompanijama se odvija oko privlačenja odgovarajućih radnika – do pre godinu ili dve nadmetale su se za najbolje stručnjake, a sada za najbolje praktikante dok su još na studijama jer je tražnja daleko veća od ponude. U takvoj situaciji, visina zarada postaje glavna „konkurentska prednost“ poslodavaca, a na tom terenu od kvaliteta je presudniji kapacitet, koji je uvek na strani internacionalinih kompanija. Vreme Mandušića Vuka je prošlo, u 21. veku ubojitu pušku dobija samo onaj ko dobro plati za nju. Tu leži i odgovor zašto domaće IT firme rastu sporije od onih u stranom vlasništvu, koje dodatno sa sobom donose i internacionalno tržište i (polu)gotova rešenja. Njihova produktivnost teži ka maksimumu, a troškovi ka minimumu, dok se lanac dodate vrednosti u njihovom poslovanju uglavnom nalazi van Srbije.
Startap „virus“
Ključna prednost koja omogućava rast skoro svim ovdašnjim IT izvoznicima je globalna tražnja, koje je prema našim merilima praktično – beskonačna. Pored toga, u svetu je pokrenuta lavina ulaganja u IT startapove, pa su najveći investicioni fondovi od 2012. godine uložili preko 1.000 milijardi dolara u takozvane „jednoroge“ – mlade softverske kompaniju čija se vrednost pojedinačno procenjuje na više od jedne milijarde dolara.
Ovaj „startap virus“ počinje da hara i Srbijom, što ilustruju i podaci da je u 2015. godini osnovano 188 programerskih preduzeća, u 2017. godini bilo ih je 253, a samo u prvih 11 meseci ove godine je pokrenuto 261 programerskih firmi, više nego ikada ranije, pri čemu je sve veći broj njih usmeren na globalno tržište. Međutim, da se posao ne započinje baš tako lako, pokazuje i to da je od 659 programerskih firmi, koliko ih je osnovano u periodu od 2015. do 2017. godine, njih 250 i dalje bez zaposlenih i prihoda.
Kada se razmatraju uslovi za rast, još je bitniji pokazatelj da za najveći broj domaćih IT firmi razvijanje biznisa od startapa do velike kompanije traje duže od decenije. Godišnje, u proseku oko desetak mikrofirmi preraste u mala preduzeća, tri mala postaju preduzeća srednje velične, dok samo jedno srednje uspeva da postane velika kompanija sa 250 i više zaposlenih.
Kada firma u domaćem vlasništvu dostigne nivo u poslovanju koji joj godišnje obezbeđuje prihod između jednog i 10 miliona evra, to znači da je imala dobru ideju koju je uspela da valorizuje, da se pozicionirala na ciljnom tržištu i da je imala mnogo sreće da bude u pravo vreme na pravom mestu. Ali tu se uglavnom i završava spisak povoljnih okolnosti za dalju ekspanziju domaćih IT preduzeća, imajući u vidu da uslovi koji bi bili makar približni onima na razvijenijim tržištima zahtevaju da BDP Srbije raste više od 6% godišnje.
Najčešći scenariji: prodaja ili selidba
Kako smo još veoma daleko od tolikih visina privrednog rasta, najuspešnije domaće IT firme bez obzira na subjektivne kvalitete, suočavaju se u daljem razvoju sa objektivnim granicima. One ne smeju da stagniraju, jer „ako stagniraš, onda propadaš“, a za dalji rast je neophodno dodatno finansiranje, odgovarajuće okruženje, novo tržište i kao najvažnije – opet puno sreće. U takvoj situaciji, dalja internacionalizacija poslovanja se obično realizuje kroz dva scenarija: prodaja cele kompanije ili dela poslovanja strancima, ili odlazak iz Srbije, bilo da se seli kompletno poslovanje ili deo aktivnosti.
Odgovor na pitanje zašto uspešne firme u domaćem vlasništvu prodaju poslovanje ili u njega uključuju strane partnere, u najkraćem glasi: na jedan način se vodi posao do milion evra, a sasvim drugačije poslovanje koje vredi preko 10 miliona evra. Potonje zahteva finansijere i investitore koji ne samo da obezbeđuju svež kapital i preuzimaju deo rizika, već u „paketu“ donose i poslovno znanje, kontakte i svoj uticaj na internacionalnom tržištu.
Razlozi za iseljavanje poslovanja van Srbije su u objektivnim poteškoćama koje postaju sve veće, kako posao IT izvoza raste. Ograničene mogućnosti dodatnog finansiranja, procedure koje nisu usklađene sa međunarodnim, komplikovana administracija i nedovoljno razvijena ekonomija su već opšte poznate prepreke, ali poseban problem za rast IT firmi iz Srbije je upravo to što potiču iz – Srbije. U okolnostima kada sve ključne privredne trendove, a posebno tehnološke, diktiraju „velike zemlje“, koje su time rezervisale i najveću reputaciju i kredibilitet svojih proizvoda i usluga, šanse za ozbiljniji rast su veće što je IT kompanija bliža najprestižnijim tržištima.
Milovan Matijević, analitičar ICT tržišta i direktor konsultantske kompanije Mineco-Computers
decembar/januar 2018/19, broj 156/157