Odmah da kažem kako se ne zanosim time da će moj tekst potresti svet kao, na primer, upozorenje one male Grete da zemlji preti krah ako se ekološki ne uozbilji. A rat nije manje opak, zapravo je najveća ekološka katastrofa. Priznajem, zanosio sam se daleke 1975. godine kada sam povodom potpisivanja Helsinške deklaracije o nepovredivosti granica napisao tekst kako bi Jugoslavija trebalo da proklamuje definitivno ukidanje vojske. Par dana kasnije našao sam se na jednoj ugodnoj večeri, sve sami slobodoumni intelektualci, od kojih jedan filozof, dva psihologa i jedan međunarodni pravnik – svi profesori univerziteta.
Sa njima sam zapodenuo priču o ukidanju vojske i bejah doživljen kao provokator koji uz ostalo preti da upropasti prijatno veče. Moja ideja je bila da Jugoslavija proklamuje ukidanje vojske, zatraži da OUN garantuju njene granice i bezbednost, te da se postupak sprovede ukidanjem vojne obaveze odmah, a postepeno da se smanjuje profesionalni kadar i sredstva iz budžeta. Postepeno bi značilo tokom jednog vojničkog radnog veka – nekih 25/30 godina. Jedan od prisutnih mi reče: „Što da budemo bela vrana, to niko u svetu ne radi!“ Odgovorio sam da je Jugoslavija već višestruka bela vrana, a pritom je dobar broj povoda za takav njen status besmisleniji od ukidanja vojske. Inače, postoji Kostarika, zemlja u kojoj je zabranjena ne samo vojska, već i odeća koja je nalik na vojnu.
U svetu je u toku 7 ratova sa preko 1.000 mrtvih, i još 25 ratova sa 100 do 999 mrtvih. Još jedan rat se očekuje u Venecueli, naročito otkad su tamo sleteli ruski vojni „instruktori“. Prisetimo se: rat u Vijetnamu počeo je dolaskom američkih „instruktora“ kojih je na kraju kroz Vijetnam prošlo 2,7 miliona, odnosno 9,7 odsto mlade generacije Amerikanaca. Poginulo ih je 58.220 u ratu koji nije bio rat (Srbija je to posle plagirala), već samo „konflikt“, a američki vojnici su formalno bili „instruktori“. A definitivni učinak je bio: 3,8 miliona mrtvih Vijetnamaca i suseda. Hoće li Rusi poći tim putem u Venecueli? Iz Avganistana, dok su još bili sovjeti, nose na duši 562.000 mrtvih i oko 2 miliona ranjenih Avganistanaca. Izgubili su 15.000 svojih vojnika, a 35.000 ih je ranjeno.
U ratnim igrama niko nije statista. Prema proračunima švedskog SIPRI instituta, koji važi za najpouzdaniji, na oružje je u svetu 2017. potrošeno fantastičnih 1.739 miljardi dolara.[ref]Da se ukloni glad u svetu potrebno je oko 30 milijardi godišnje – vojske gutaju 57 puta više![/ref] Prema istom izvoru, u finansiranju proizvodnje i primene sredstava za ubijanje vode SAD: sa svojih 610 milijardi Amerika je daleko ispred ostalih; sledi Kina sa 228 milijardi, Saudijska Arabija sa 69,4, pa Rusija[ref]Svi su izgledi da Rusija blefira. Formalno je smanjila vojne izdatke, a pritom izvršila značajnu modernizaciju klasične i nuklearne ratne tehnike i dodatno dala velika sredstva u propagandu, zasenjujući svet pričama o fenomenalnom novom ruskom oružju. Može im se poverovati jedino ako to oružje počnu i da prodaju. Američkom vojnom lobiju odgovaraju te tvrdnje, jer kao odbranu može da iznudi još veću darežljivost svoje države.[/ref] sa 66,3 milijarde dolara. Još nema svežijih podataka, sem što je američki predsednik nedavno izašao pred Kongres sa predlogom najvećeg budžeta u istoriji od 4.750 milijardi dolara. Osnovna karakteristika ovog predloga je oštro kresanje izdataka za „domaće programe“ kao što su obrazovanje, zdravstvo i ekologija, dok je vojni budžet povećan za 5 odsto, uz dodatnih 8,6 miljardi za podizanje bezbednosnog zida prema Meksiku. To je ukupno 750 miljardi dolara, odnosno više nego što je Pentagon tražio.
Tragikomične su male zemlje koje se batrgaju u doba strahovite koncentracije moći, pa bi i one da se busaju u prsa. Srbija prema SIPRI-ju izdvaja za vojsku 731 milion, odnosno 83,2 dolara po stanovniku. Slovenija je manja, ali ambicioznija sa 435 miliona vojnog budžeta, ili 223 dolara po stanovniku. O kosovskoj vojsci nemam reči. To je sve ludilo, a ne rat. Osobe kao Janša, Vulin, Haradinaj kad se domognu moći naoružavanjem i pretnjama leče svoje frustracije. Od malih zemalja zarađuju jedino one koje iznajmljuju teritoriju za strane baze.[ref]Vojne baze na teritorijama drugih država imaju Kina (2), Indija (5), Italija (6), Francuska i Rusija (po 9), Bitanija (11) i Amerika 800 u preko 70 zemalja! Najgušća koncentracija je u Džibutiju koji je iznajmio teritorije za baze Japanu, Italiji, Francuskoj, Kini, SAD, a u pregovorima su još Saudijska Arabija i Indija. Cene se kreću od 30 do 65 miliona dolara godišnje.[/ref]
Rat je biznis. Kompanija Kellogg Brown and Root na ratu u Iraku napravila je posao vredan 138 milijardi dolara (izvor CNN). Kako je ona u konglomeratu sa Hallibarton kompanijom Dika Čejnija, bivšeg potpredsednika SAD, mislite li da sam preterao kad mislim da je dotični brinuo o nabacivanju poslova. Rat je posao na kojem se ekstremno zarađuje, pa bi mnoge kompanije da u tome učestvuju. Teoretski bi se kod njih mogao naručiti rat; možda čak imaju i katalog usluga. Te kompanije bankrotirale bi onoga dana kada bi zavladao mir u svetu.
Jedan detalj unosi nadu da sve ipak nije otišlo dovraga, te da se građanska svest polako budi i protiv rata. Na sindikalnom protestu 27. marta u Rimu pojavila se grupa od desetak žena koje su nosile transparent „Hoćemo da radimo, ali ne da proizvodimo sredstva za ubijanje“. One su došle sa Sardinije gde je najveća evropska fabrika bombi. Da kojim slučajem rade u našoj „namenskoj“ ili nekoj drugoj vojnoj industriji koja sve što proizvede proda Saudijskoj Arabiji, zaposleni bi tapšali rukovodstvima i fabrike i države.
Trenutno je najneuralgičnija tačka Venecuela. Nije zabačena kao Jemen gde snage Saudijske Arabije ubijaju koga stignu, a da to ne uznemirava previše svetsku javnost. O Venecueli sam pisao još pre dve godine i mogao bih samo dodati da se u međuvremenu dogodio još jedan puč i još dublja tragedija. Ovoga puta prvo je američki državni sekretar Džon Bolton[ref]John Bolton je 2006. na zahtev Senata SAD sklonjen sa mesta stalnog ambasadora pri OUN kao ekstremni jastreb.[/ref] podržao samoproglašenog alternativnog predsednika Huana Guaida i zahtevao da ipak izabrani predsednik Maduro ode. Zatim je predsednik Tramp pooštrio ton, tvrdeći da „neće birati sredstva kako bi odagnao diktatora“. Na to je Putin poslao svoje ljude i pokazao spremnost da obara ruku sa Trampom, računajući valjda na svoje znanje borilačkih veština. Kinezi su umereniji – šalju lekove i tako uhodavaju svoju logistiku – ako zatreba.
Nastranu priče o diktaturi, patnji naroda, uočljivoj nesposobnosti Madura – i zbivanja oko Venecuele imaju prevashodno biznis dimenziju. Ako je Amerika za azijske pustopoljine, kao što su Avganistan i Irak, utrošila 1.800 milijardi dolara i 7.000 svojih (poginulih) vojnika, ko zna šta je sve spremna da uradi da bi kontrolisala zemlju koja poseduje najveće svetske rezerve nafte, i to u komšiluku. Naravno, isto pitanje sleduje i za Rusiju, koja bi da je spreči u tome. Latinska Amerika, kojoj su SAD u 19. veku pomogle da se oslobodi od španske dominacije, postala je Monroovom doktrinom američka sfera interesa. Venecuela, kako piše Frank O. Mora u Foreign Affair, ima 33 miliona stanovnika i teritoriju dva puta veću od Iraka. Ima i 160.000 vojnika dobrim delom odanih Maduru, ali i 100.000 colectivosa „pripadnika kriminalnih bandi“ (Vermaht je u Drugom svetskom ratu tako zvao jugoslovenske partizane) veoma odanih Maduru. „Pre nego što se Amerika uplete u bilo šta – piše Mora – valjalo bi da ima u vidu kako njena precision strike doktrina u Libiji i Jugoslaviji nije dala željene efekte… Najpovoljniji scenario bio bi da posle nekoliko ispaljenih Tomahavk raketa vojska napusti Madura i podrži novu vladu, te da se tako izbegne eskalacija, ali je on malo je verovatan. Najgori scenario je da operacije traju mesecima, da bude ubijeno na hiljade civila, da bude uništeno ono što je još ostalo od ekonomije i budu eliminisane snage bezbednosti. Rezultat bi bio anarhija, što je mnogo verovatnije“. Tekst je objavljen 25. marta, dakle pre sletanja ruskih „instruktora“, što dodatno dramatizuje situaciju.
Još 2017, Alfred De Zajas, američki advokat i ekspert OUN, u svom referatu o stanju u Venecueli predložio je da SAD budu predate Međunarodnom krivičnom sudu, jer su namerno izazvale humanitarnu krizu kako bi oborile vladu. Tada još nisu bile blokirane zlatne rezerve te zemlje u stranim bankama, niti je bio javno onemogućen uvoz hrane i lekova, što sada jeste slučaj. Maduro zasigurno nije sposoban ni kao Čaves, ali način na koji građani ispaštaju umesto svog vođe odvratan je, uz to nama poznat.
Ratoborne izjave Boltona i Trampa bile su signal za šakale rata da krenu u napad. Rusija ima svoje trolove koji rade ispod internetskog žita, dok suprotna strana u igru za javnost ubacuje agresivne pojedince, kako bi bila manje vidljiva delatnost CIA. Ulogu dirigenta osvaja „beli rasista“ Stiv Benon. Uočljiva je sinhronizovana tvrdnja tih propagatora da Putinu opada rejting kod kuće, pa će morati da izazove neki rat kako bi ujedinio naciju. Po njihovom scenariju na nišanu su Belorusija ili neke od baltičkih zemalja. Druga mogućnost, po visprenom Šakašviliju,[ref]Mihail Šakašvili je najuspešniji „pitomac“ američkih Neo konzervativaca, uz stipendije State Departmenta završio je prava na Columbia Law School, javne aktivnosti na G. Washington University, dobio diplomu International institute of Human Rights, Strasbur, govori šest jezika, po direktnom uzoru, čak uz korišćenje logoa (stilizovane pesnice) „Otpora“ organizovao je svoj pokret „Dosta“, smaknuo predsednika Gruzije Ševarnadzea i vladao kao predsednik od 2004. do 2013. Poveo je rat protiv Rusije u kome je izgubio Abhaziju i Južnu Osetiju. Ne uspevši da osvoji treći mandat, odlazi u Ukrajinu gde dobija državljanstvo i postaje guverner Odese. Tu organizuje demonstracije protiv predsedika Porošenka, koji ga je štedro udomio, pa je nestao. Ima 4 pasoša: sovjetski/ruski, gruzijski, ukrajinski i pasoš SAD gde sada živi.[/ref] jeste napad na Finsku ili Švedsku, koje nisu članice NATO pa se konflikt ne bi automatski širio. Vešt način za pritisak na te zemlje da pristupe NATO u koji Tramp poziva čak i Brazil! Ta organizacija masovno guta zemlje širom sveta, ne vodeći računa da u sopstvenom imenu ima reč – severnoatlantski. Naime, pod posebnim statusom članice su još Australija, Egipat, Izrael, Japan, Južna Koreja, Argentina, Avganistan i Kolumbija! Dok Šakašvili analizira „šta bi bilo kad bi bilo“, bivši ukrajinski ambasador Jurij Ščerbak proširuje spisak zemalja na ruskom jelovniku i na Kazahstan, te konstatuje da „nije pitanje hoće li Rusija napasti, nego kada će“. Ruska „fabrika trolova“ ima konkurenciju.
Nabrojao bih neka imena kojima će se sigurno više verovati nego da sam ja to rekao: Vilijam Džejms je još na početku 20. veka pacifistički predlagao da mlade ljude treba usmeravati ka miroljubivim akcijama, stvarajući „moralni ekvivalent ratu“. Odnosno angažovati mlade da sade drveće, grade puteve i brane (miriše na radne akcije!), umesto da ubijaju jedan drugoga. Bajron Rot, profesor psihologije u podužem eseju „Rat i ljudska priroda“ dokazuje argumentima da „rat nije prirodan kao seks“. Ričard Hagbank i Dejv Grosman u prilogu „Obučavanje ljudi da ubijaju“ za zbornik „Rat, rase i ljudska priroda“ konstatuju da vojna obuka sistematski uništava IQ mladih ljudi.
Pretpostavljam da nisam jedini koji je zapazio aktuelnu seriju tekstova o rastućoj tendenciji zaglupljivanja čovečanstva – o tzv. „U“ trendu „Flin[ref]James Flynn je politikolog koji je ustanovio da je IQ stanovništva zapadne hemisfere od 1938 do 1985. konstantno rastao po stopi od 3 poena po deceniji.[/ref] efekta“. Od 70-ih godina prošlog veka istraživanja beleže opadanje prosečnog IQ. Prvi su to uočili norveški psiholozi, analizirajući kartone vojnika u posleratnom periodu. Potaknut njihovim radom, Flin se latio nastavka istraživanja, pa ustanovio pad u Britaniji od 2, a u Francuskoj od 4 poena po deceniji. Revija Intelligence na osnovu svojih istraživanja tvrdi da je prosek od 114 poena IQ iz 1999. pao na 100 poena u 2018. Razlozi su razni, od sve manjeg čitanja knjiga, opsesije televizijom i video igrama, sve bednijim nivoom medija, do traćenja vremena na tzv. socijalnim mrežama. Dakle, nije vojska jedina koja zaglupljuje ljude. Njoj je dobro došao učinak drugih poslenika intelektualne retardacije čovečanstva. Pod uslovom da je osnovna tvrdnja tačna.
Teza da rat ima pozitivno dejstvo na istraživanja i napredak ne zaslužuje ozbiljnije negiranje nego što je to otpevao sjajni kantautor Edvin Star u svom hitu „Rat“: War is good for absoluteli nothing / Rat nije dobar ni za šta. Potuljeni pobornici rata nisu se setili da ga opravdavaju činjenicom da sjajni mjuzikl „Kosa“ nikada ne bi bio komponovan da nije bilo rata u Vijetnamu. Kad bi se ogromne pare koje se daju u nezajažljive vojne budžete[ref]Prisetimo se da je 1987. admiral Mamula, kao ministar odbrane sa celom uniformisanom svitom napustio zasedanje Skupštine, besan što je postavljen zahtev da vojska počne da dokumentuje na šta troši pare iz budžeta.[/ref] ubacile u naučna istraživanja i startap projekte, čovečanstvo bi odavno imalo rajske uslove života i depandanse na Marsu, pa bi se vozilo letećim biciklima kao u lošem naučno-fantastičnom delu „Susret posle 300 godina“ Alekseja Tolstoja, kojim me je odbio od tog žanra.
Red je da se vratim na Kostariku. Kraj duge i krvave istorije Kostarike pune prevrata i revolucija označen je građanskim ratom 1948, u kojem je legalni predsednik Hoze Figuera uspeo da ukloni Teodora Pikada, samoproklamovanog predsednika (Venecuela je rimejk) uz 2.000 mrtvih tokom 40 dana sukoba. Pobednik Figueras, inače general, proklamovao je 1948. ukidanje vojske zauvek i upisao to u ustav. Njegova je lozinka bila: Vojsku prosvetara, a ne vojnika. I uspeo je. Od tada je u Latinskoj Americi bilo 97 državnih udara, 21 ratno nasilje i 120 epizoda masovnog nasilja nad građanima. U Kostariki se desio samo jedan pokušaj udara 1955. i nikada više – ugušili su ga solidarni građani!
Rezultat je neverovatan, ne samo ekonomski nego kulturno, socijalno, ekološki, ukratko – civilizacijski napredak. Na svetu ima 26 država bez vojske[ref]Države bez vojske su uglavnom ostrva, kao recimo Sent Kitts e Nevis, sa 35.000 stanovnika (opština Savski venac ima 42.000 stanovnika), ili kao Vatikan, Andora, San Marino… koje su „ostrva“ unutar većih sredina. Neke od njih plaćaju većima pizzo. Island, na primer, plaća Americi 43 miliona dolara godišnje na ime zaštite od mogućih nasilnika.[/ref], od kojih je Kostarika jedina ozbiljna zemlja sa 4,8 miliona stanovnika, sa dohotkom od 17.000 dolara po stanovniku (2017), ekonomskim rastom od 3,38 odsto godišnje (brži je samo Brazil), 96 odsto pismenih (rekord u Latinskoj Americi), sa investicijama u obrazovanje koje su rasle čak i do 35 odsto i iznose 29 odsto BDP, socijalnom potrošnjom od 21 odsto BDP (prosek koji predviđa OECD), uz najviši nivo zaposlenosti žena i najvišu stopu rasta minimalnih plata u Latinskoj Americi.
Od upečatljivih materijalnih pokazatelja još je važnija evolucija duha: svest o socijalnom skladu, ekologiji, uključivanju u najsavremenije tehnološke trendove. PISA obrazovni index pokazuje da trećina studenata dostiže najviši nivo, uprkos relativno skromnom socijalnom poreklu. Predsednik države i poslanici mogu biti birani ukupno u dva mandata, ali ne uzastopno. Pošto se država opredelila da kafa bude njen glavni izvozni produkt, tu se gaji 100 odsto arabika najvišeg kvaliteta (druge vrste nisu dozvoljene), u prošloj godini je energija iz obnovljivih izvora pokrivala 300 dana potrošnje (svetski rekord). Problem su automobili kojih ima najviše po stanovniku u Latinskoj Americi i nije ih lako elektrificirati. Na Happy indexu 2018. Kostarika je na 13. mestu, ispred Nemačke, USA, Britanije i Emirata!
Na Kostariku se vrše strahoviti pritisci da ponovo uvede vojsku i kupuje oružje. Podli argument je da mora imati jaku obalsku stražu, kako bi sprečila da je okupiraju migranti i dileri droge. Građani su referendumom sa 83 odsto odbili takvo uvlačenje u glib vojnog nasilja. I pokazuju da nema kriminala, ako država nije sa njim u dosluhu!
Pokušavao sam da ovaj tekst sačuvam od navijačkih strasti, a ako nisam uspeo to je zato što sam genetski pacifista, ili kukavica ako je to nekome draže.
Genetski pacifista – zato što mi je otac u Prvom svetskom ratu, očajan zbog ubijanja u kojem je bio prinuđen da učestvuje, uspeo da pobegne iz austrougarske vojske i da se krije po šumama i zemunicama do kraja rata. Kukavica sam zato što priznajem da se bojim rata, ubijanja, nasilja. Nikada o herojima nisam imao naročito mišljenje, pa me baš briga šta bi takvi mogli o meni misliti. Od svih pametovanja vojskovođa dopalo mi se samo ono Patonovo kada je obraćajući se prvoj generaciji iz Vest Pointa koja je išla pravo u Drugi svetski rat rekao: „Ako vam koji kurvin sin kaže da treba da poginete za domovinu, odalamite ga – vaše je da živite za nju“.
A povodom suludog naoružavanja, koje mi je povod za sve ovo, samo bih da podsetim na onu Čehovljevu pušku koja ako visi na zidu u prvom činu, mora u jednom od narednih da opali.