Cilj lažnih vesti nije toliko plasiranje laži, koliko postepeno ubeđivanje publike da „ništa više nije istina“ ili da „svi lažu podjednako“, a u tako kreiranom ambijentu veoma je lako manipulisati ljudima. U vreme post-istine trguje se ljudskim osećanjima i ponašanjima i zanemaruju najosnovnije naučne činjenice, a upotreba računarskih algoritama u tome ima presudnu ulogu.
Kada je, na vrhuncu američke predizborne kampanje i referenduma oko Bregzita 2016. godine iz naftalina izvučen pojam „post-istine“, koji je ubrzo proglašen i za Reč godine u izboru redakcije Oksfordovog rečnika, urednici uglednih zapadnih medija započeli su svojevrsnu javnu raspravu o pogubnom uticaju lažnih vesti na publiku, u njenom najširem značenju – a u prenosnom, na sadašnje i buduće glasače na izborima. Uprkos ozbiljnim pitanjima, i kredibilnim učesnicima, svedoci smo da tri godine kasnije, ne samo da se učestalost plasiranja lažnih vesti nije smanjila, već naprotiv, da su one potpuno istisnule činjenice, odnosno istinu, iz fokusa javnosti. Ako se sa time trenutno suočavaju najrazvijenije zemlje na svetu, čemu tek onda mogu da se nadaju žitelji brdovitog Balkana, koji žive u vrtlogu iluzija već nekoliko decenija?
Stara poštapalica marketinških magova da ljudi, zapravo, ni ne žele da čuju istinu, pokazala se tako bolno tačnom. Naučni metodi i provera istinitosti više nikoga ne interesuju, jer, prema Oksfordovom rečniku, u doba post-istine „objektivne činjenice imaju manje uticaja na formiranje javnog mnjenja od pozivanja na emocije i lična uverenja.“ Drugim rečima, racionalno rasuđivanje ustuknulo je pred privlačnošću pobuđivanja niskih strasti kod ljudi.
Kroz ljudsku istoriju bilo je puno takvih primera, ali s tom razlikom da danas postoji tehnologija koja se čini kao da je skrojena za efikasno „sluđivanje“ naroda.
Fejsbuk i Jutjub se i dalje „prave Englezi“
I te kako svesne da tržište lažnih vesti može da donese izuzetan profit i privuče nepreglednu publiku, najveće društvene mreže današnjice za sada su odabrale put „neutralnosti“, ali tako da ipak zarađuju na plasiranju pomenutog sadržaja.
Nakon mnogobrojnih pritužbi na rad Fejsbukovih algoritama i odavanja statističkih podataka o svojim korisnicima kompaniji Kembridž Analitika u svrhe političkog marketinga, i činjenice da se čitav slučaj završio pod istragom američkog Kongresa, zapravo se malo toga promenilo. Naime, Mark Cukerberg se javno pokajao, izjavio da više neće odavati privatne podatke, te morao da plati kaznu u iznosu od pet milijardi dolara, ali ubrzo potom njegovo bogatstvo je nastavilo da raste, maltene uporedo sa količinom lažnih vesti koje se objavljuju na Fejsbuku.
Nik Kleg, potpredsednik odseka za komunikaciju u Fejsbuku i bivši lider britanskih liberalnih demokrata, nedavno je izjavio da je „politika Fejsbuka da su svi objavljeni postovi političara vredan sadržaj, koji treba videti i čuti“, te da ova društvena mreža „ne želi da bude sudija i sprečava političare da dođu do svojih birača“. Dakle, isti uslovi važe za sve, bez obzira da li su većina njih ličnosti koje bi prodale rođenu majku za šaku kikirikija i još lakše sejale mržnju među ljudima. Uloga Fejsbuka je samo da „obezbedi teren, a ne da bude učesnik u političkoj debati“, objašnjava Kleg. Na pitanje novinara BBC-a da pojasne kakvi su to kriterijumi po kojima se određuje koji korisnik ove društvene mreže može biti smatran političarem, a koji ne, iz Fejsbuka su lakonski odgovorili da „ne postoje striktni parametri“.
I to bi možda bilo u redu i demokratski da Fejsbuk u praksi kroz objave različitih političkih opcija ne dozvoljava govor mržnje, a o plasiranju notornih laži da ne govorimo. U isto vreme, ne krije da poseduje algoritme za „factchecking“, odnosno za utvrđivanje istinitosti objava na osnovu upoređivanja njihovih podataka sa proverenim činjenicama, ali njih navodno koristi samo za plaćene oglase.
S druge strane, istraživači sa Teksaškog univerziteta utvrdili su da je glavnu ulogu u omasovljenju pokreta „Ravnozemljaša“ odigrao Jutjub. Oni su anketirali posetioce dve američke konferencije o Zemlji kao ravnoj ploči, i ustanovili da gotovo svi navode „dokumentarne emisije“ odgledane na Jutjubu kao relevantan izvor na tu temu. Jedan deo njih odgovorio je da je došao do dotičnog sadržaja na osnovu Jutjubovih automatskih preporuka, kreiranih na osnovu prethodnih pretraga korisnika.
I tu dolazimo do najvažnijih limita veštačke inteligencije, i etičkih implikacija njenog korišćenja.
Da li je veštačka inteligencija pametnija od originalne gluposti?
O fenomenu lažnih vesti pričao je u okviru festivala „Sutra 2019“ u beogradskom Muzeju nauke i tehnike i Uroš Krčadinac, docent na Departmanu za digitalne umetnosti Fakulteta za medije i komunikacije. Krčadinac je izneo zanimljivo zapažanje o pomalo nespretnom prevođenju izraza „artificial intelligence“ na srpski jezik. Po njemu, kvaka je u tome što „intelligence“ na engleskom označava informaciju koja ima određen značaj, a ne nužno (inteligentno) promišljanje, pa bi adekvatniji naziv možda mogao da bude „analitička statistika“.
U neku ruku, to objašnjava osnovni princip funkcionisanja veštačke inteligencije na internetu. Ona neprestano prikuplja podatke o korisnicima, i na osnovu njihovih radnji pretpostavlja kakvi sadržaji bi im mogli biti korisni, ili nametnuti – sve u zavisnosti od toga ko, i sa kojim ciljem, upravlja algoritmima.
Međutim, manipulacija javnosti ciljanim plasiranjem lažnih vesti ili dobronameran odabir potencijalno privlačnog sadržaja, nikada ne mogu biti savršeno precizni, jer veštačka inteligencija pokušava da predvidi ponašanje ljudi na osnovu statističkih podataka, ali zato nije u stanju da protumači njihove motive niti značenje neke objavljene slike, teksta ili video zapisa. Ona ne može da objasni ili dodeli kontekst stvarima, a samim tim ni da bude kreativna – to su i dalje isključivo ljudske delatnosti, a mnogi teoretičari modernih medija i veštačke inteligencije veruju da će one to zauvek i ostati.
Programsko oglašavanje bez kontrole
Medijska koalicija Globalni indeks dezinformacija (Global Disinformation Index), istraživala je oblast programskog oglašavanja – softversku kupoprodaju oglasnog prostora na internetu, za koju se procenjuje da u tekućoj godini već obuhvata dve trećine ukupnog prometa digitalnog advertajzinga. To je industrija vredna neverovatnih 76 milijardi evra na godišnjem nivou! Na osnovu 20.000 analiziranih domena, koji su označeni kao mogući izvori lažnih vesti, zaključeno je da su Gugl i EpNeksus glavni izvori automatskog reklamiranja na takvim sajtovima, kao i njihovog oglašavanja svuda po internetu. U pitanju je potpuno neregulisana aktivnost, uz pomoć koje se na dnevnom nivou razmenjuju milijarde pregleda internet korisnika, i na osnovu njih generiše pozamašan profit.
Marko Miladinović
Članak je prvobitno objavljen u oktobarskom broju #166 časopisa „Biznis & Finansije“