Forsiranje stranih direktnih investicija u sektore sa nižom dodatom vrednošću kako bi se postigli kratkoročni rezultati i podigla zaposlenost do sledećih izbora, dugoročno isporučuje gubitak za domaću privredu i guši rast malih i srednjih preduzeća.
Srbiju je britanski Fajnenšel tajms proglasio svetskim rekorderom po broju stranih direktnih investicija u 2018. godini u odnosu na bruto domaći proizvod. Ta titula joj je pripala drugi put u poslednje tri godine, što predstavnici vlasti obilato koriste u hvalisanju ekonomskim rezultatima. Ekonomisti, međutim, upozoravaju da je, i pored toga što su strane direktne investicije prošle godine iznosile rekordnih 3,5 milijardi evra, a ove godine će biti možda i više, Srbija i dalje zemlja sa najsporijim rastom u regionu. Strane direktne investicije ulaze u sektore sa nižom dodatom vrednošću a tako ne može da se reši problem privrednog rasta. Novac inostranih ulagača jeste pomogao rastu zaposlenosti ali ne i oporavku domaće privrede, a pogotovo rastu malih i srednjih preduzeća.
Analiza stranih direktnih investicija pokazuje da su one od 2000. do 2013. godine uglavnom dolazile kroz privatizaciju i to u sektore usluga – trgovine, bankarstva, osiguranja, nekretnina, telekomunikacija, transporta, što nije doprinosilo povećanju proizvodnje, izvozu pa čak ni zaposlenosti. Poslednjih šest godina, kada više nije bilo atraktivnih firmi za privatizaciju, ulaganja koja dolaze iz drugih zemalja većinom su, podstaknuta obilatim državnim subvencijama, odlazila u radno intenzivni sektor. Nesporno je da su pomogla otvaranju novih radnih mesta i tu se, pored doprinosa rastu budžetskih prihoda, najvećim delom završava njihov pozitivni efekat, a jedan od negativnih je što su gušila domaću preduzetničku inicijativu i motivaciju.
Budućnost samo do sledećih izbora
Procene su da u Srbiji ima oko 1.600 veoma dinamičnih srednjih preduzeća, koja uprkos iskazanim konkurentskim prednostima ne uspavaju da prerastu u velika, delom zbog toga što su strane firme bezuslovni državni miljenici. „Nije dobro da se privredni razvoj zasniva na privlačenju stranih investitora i da im se daju podsticaji bez jasno utvrđenih obaveza koje moraju da ispune, a koje su u funkciji dugoročnog ekonomskog razvoja zemlje“, ocenjuje profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić. On smatra da strane direktne investicije nisu podstakle rast malih i srednjih preduzeća jer to i nije interes vlasnika kapitala van zemlje.
„Stranci su došli ovde za zarade i to nije sporno. Vlada pravi ustupke da oni dođu u Srbiju jer nema veliki manevarski prostor zato što bi stanje u zemlji bilo lošije da nema dotoka tog novca. Problem je što domaće firme ne investiraju, što ne ulažu ovdašnji biznismeni koji imaju novac. Objašnjenje je da jedni ne ulažu zbog toga što su se obogatili u neregularnim uslovima, lako su došli do novca i nije im interes da idu u rizik, u nove neizvesne poslove. Drugi su se obogatili posle 2001. kroz privatizaciju i koristeći politiku jakog dinara orjentisali su se na uvoz i prodaju na domaćem tržištu i ne razmišljaju o ulaganju i industriju. A Srbiji je neophodna reindustrijalizacija, za šta su potrebna velika ulaganja i dug period a rizik je veliki“, objašnjava Savić za „Biznis i finansije“.
Po njegovim rečima, firme sa stranim kapitalom u Srbiji su filijale matica u inostranstvu i uglavnom su uvoznici sirovina i robu prodaju na sigurnim tržištima. Većini njih nije u interesu da razvijaju mrežu dobavljača u Srbiji, razvijaju se na štetu domaćih firmi i iznose kapital iz zemlje. „Treba da se učimo na tuđim primerima. Češka je uslovila nemački Folksvagen kad je prodavala Škodu da 60% delova bude domaće proizvodnje. Takvu ugovornu klauzulu nije imao Fijat kad je došao u Srbiju i počeo proizvodnju u Kragujevcu. Zbog toga nema očekivanog razvoja domaćih dobavljača autodelova, niti izvoza u Rusiju čak ni kvote od 5.000 automobila“, komentariše Savić.
Rešenje je, kako predlaže, da Vlada Srbije menja ekonomsku politiku, da ne daje subvencije svakome ko želi da posluje u Srbiji, već u skladu sa dugoročnim ciljem: da strani investitori ne ulažu u pogone gde se rade proizvodi niske složenosti, male dodate vrednosti, sa velikim angažovanjem niskokvalifikovanih radnika, već da zapošljavaju inženjere i druge visokokvalifikovane radnike i da angažuju domaće podizvođače i dobavljače. „To nije lako jer je svaka vlada pritisnuta dnevnom politikom, vidljive rezultate treba da isporuči do narednih izbora, a ako se rezultati očekuju u dugoročnom procesu onda su izbori neizvesni i na to niko nije spreman. A odlaganje takvih mera donosi kratkoročni efekat i na duge staze svi su na gubitku. To je začaran krug“, konstatuje Savić.
Koliko je država „slepa“ u nameri da bude rekorder po stranim direktnim inevsticijama, čak i na štetu domaće privrede, najbolje pokazuje primer nemačke IT kompanije „Kontinental“ čiji je godišnji prihod veći od BDP-a Srbije, a dobila je subvencije od skoro 20 hiljada evra po zaposlenom radniku. To je negativno uticalo na domaće IT firme, koje opravdano strahuju da će im takva ekonomska politika odvući stručnjake u strane kompanije koje mogu da ponude daleko veće plate.
„Ekonomsku politiku kao da kreiraju ponavljači“
Na pitanje zašto toliki priliv stranih direktnih investicija u Srbiji nije imao značajnijeg efekta na mala i srednja preduzeća, konsultant Mreže za poslovnu podršku Dragoljub Rajić odgovara: „Zato što većina investitora koji dobiju subvencije od države uvozi 95% sirovina, repromaterijala i poluproizvoda za svoju proizvodnju, odnosno ne kupuje ih od manjih, domaćih dobavljača. Istovremeno, ukupan poslovni ambijent za mala i srednja preduzeća značajno je pogoršan posle 2012. Povećani su porezi na dobit i na imovinu, a sada se planiraju nove promene zakona koje će dovesti do još jednog talasa povećanja poreza na imovinu. Ukinuti su poreski krediti za MSP a istovremeno su dozvoljeni poreski krediti velikim kompanijama, višestruko je uvećana cena gasa i struje, pri čemu je kod struje uvedena i akciza. Jedino su za 2% umanjeni porezi i doprinosi na zarade, ali je povećanje minimalne zarade u poslednje četiri godine pojelo to umanjenje“, nabraja Rajić.
On dodaje da uprkos tome što se republička vlada hvali suficitom u budžetu, sada želi da za 20% poveća i porez onim najmanjima – paušalcima. Takođe, cene mnogih komunalnih usluga i priključaka za privredu porasle su u rasponu od 18 do 92% u odnosu na 2013.
„Kada se tome doda stalna neizvesnost na nesigurnom domaćem tržištu i veliki problem da se pronađu i zadrže kvalitetni radnici, razumljivo je zašto je rast MSP sektora mali. Kada ne bi bilo stalnog jeftinog novca koji je Evropska centralna banka štampala poslednje tri godine i koji su mnoge strane kompanije iskoristile od svojih banaka da dođu u jugoistočnu Evropu – situacija i kod nas i kod suseda bi bila daleko lošija.
Generalno, razvoj MSP podrazumeva dobro organizovan, neglomazan i efikasan državni aparat, manji broj poreskih oblika i razumne parafiskalne namete, predvidljivo i stabilno poslovno okruženje sa visokim nivoom zaštite privatnog kapitala, slobodno tržište i transfer znanja. Većina toga i dalje je na niskom nivou kod nas ili su uslovi potpuno suprotni i sve dok bude tako, Srbija će biti jedan od poslednjih vagona evropskog voza. To vidimo i na primeru sličnih zemalja“, zaključuje Rajić.
Po računici saradnika ekonomskog biltena „Makroekonomske analize i trendovi“ (MAT), strane direktne investicije su u prvoj polovini ove godine bile čak veće od domaćih, državnih i privatnih investicija zajedno, a ujedno su bile veće od polovine ukupnih bruto investicija u osnovna sredstva. To znači da su domaće investicije nedovoljne, a optimalno bi bilo da strane direktne investicije čine trećinu ukupnih investicija, a da ostatak ulaganaj dolazi iz domaće štednje. Da li nema te štednje ili ona odlazi u neke druge tokove biće jasnije narednih godina, kada strani kapital nađe neku novu, pogodniju destinaciju. Do tada bi neko u vlasti trebalo da razmisli o upozorenju jednog profesora da „ekonomsku politiku kao da kreiraju ponavljači“.
Marica Vuković
Tekst je prvobitno objavljen u časopisu „Biznis & Finansije“