Predrag Drobnjak nije samo nekadašnji NBA igrač, osvajač tri zlatne medalje na svetskim i evropskim prvenstvima u košarci, reprezentativac SRJ i Crne Gore, igrač Partizana i brojnih inostranih klubova, već i uspešan preduzetnik koji uzgaja kruške i proizvodi kruškovaču.
Prošlo je sedam godina kako je košarkašku igru na terenu zamenio marljivim radom u voćnjaku smeštenom u srcu Šumadije. Ovaj Bjelopoljac koji živi u Beogradu, u poljoprivredi se našao spletom okolnosti koje su i doprinele da kupi zemljište, a potom i angažuje konsultante, koji su po svim pravilima struke zasadili 29.300 sadnica kruške. Prvobitni plan da se bavi samo uzgojem ovog voća vremenom je preinačio – sada od sirovine pravi svoju rakiju „Pirum“.
„Poznanik koji je radio za firmu koja se bavila voćarstvom odnosno uzgojem jabuka me je povezao sa proizvođačima iz Bolzana na severu Italije, koji su najveći uzgajivači jabuka u Evropi, čak između 20 do 25 odsto evropskog tržišta pripada njima. Priča me je zaintrigirala i otišao sam u Italiju da posetim tu regiju. Bio sam impresioniran. Sve mi se dopalo, od pristupa do načina rada. Obilazeći jabučare, imao sam priliku da se upoznam i sa jednim proizvođačem kruške koji je uticao da se opredelim za to voće“, priča ekskluzivno za portal Plodna zemlja Predrag Drobnjak.
Nesigurni prvi koraci
Znao je da ne želi da se bavi tradicionalnim načinom proizvodnje, već onim što je Evropa odavno prihvatila i primenila. Na samom početku izazov, a njih je naročito bilo prvih godina kada je plodnu zemlju u Natalincima pripremao za gustu sadnju, postavljajući sistem za navodnjavanje.
„U prvih godinu dve, mnoge stvari sam preplatio. Na žalost, većini je mentalni sklop takav da kad neko nov dođe u njihovu branšu, nemaju motiv da pomognu, već da na tuđem neznanju zarade. To mi se i desilo. Ali, opet imao sam sreću da sam našao odličnu zemlju u selu Natalinci na 163 metara nadmorske visine, kao i prave ljude koji i sada rade na mom poljoprivrednom gazdinstvu. Kada sam kupovao zemlju, bilo mi je važno da ima dovoljno u komadu i da je jedan vlasnik, kao i da je cena prihvatljiva. Ključni uslov je takođe bio ispunjen a to je da je blizu mog mesta stanovanja. Od stana u Beogradu do zasada mi je potrebno sat i 15 minuta“, kaže Predrag.
U Natalincima je upoznao ljude koji su mu najviše pomogli da prođe situaciju koja ga je zadesila u početku. Loše postavljen sistem za navodnjavanje morao je ponovo da prepravlja.
„To je jedan od primera kad plaćaš neznanje, jer si iz druge branše. A kada radite pogrešno to ne samo da košta finansijski, već i u izgubljenom vremenu. Ipak, uprkos svemu tome, nisam se razočarao, a i nema nazad. Sa voćarstvom je tako, moraš da čekaš duži niz godina, nije kao sa investicijama u lokale, kafiće ili sa uvozom. Potrebno je da prođe četiri do pet godina za povraćaj sredstava. I ne smeš da se razočaraš. Uprkos tome što u prvoj godini nema roda, u drugoj je nešto manji. Iako uložiš veliki rad i trud, dosta toga zavisi od prirode“, ukazuje naš sagovornik.
Abata Fetel i Karmen
Na četiri hektara trenutno ima zasađene dve sorte kruške. Prva je Abata Fetel, francuska sorta kruške koja se bere krajem avgusta i početkom septembra, sočnog i aromatičnog ukusa. Druga je Karmen, poreklom iz Italije, koja takođe ima velik i sočan plod. Posadio je i Viljamovku zato što je dobar oprašivač, starija sorta prepoznatljivog muskantnog ukusa, čije je poreklo iz Velike Britanije, a u planu je i Santa Marija, bujna i rodna.
„Imam još dovoljno zemlje da mogu da širim zasade. Abata Fetel i Karmen su posađene u gustoj špalirskoj sadnji. Na 30 santimetara je razmak između stabala. Konstantno se i oštro režu, odiže se jak koren i jako stablo zbog guste sadnje. Na jednom hektaru je posejano između deset i 11 hiljada stabala. Zbog takve vrste sadnje, za razliku od Viljamovke, koje su na širem prostoru, između kojih je razmak od metar i po i koje daju 20 kilograma, ovde je idealan prinos pet do šest kilograma, po sadnici”.
Prve sadnice su zasađene 2015. godine, kada je rešio sve tehničke probleme. Tad je sadnju umesto u proleće pomerio na avgust, sadnice su opstale, godinu dana su se oporavljale i sticale imunitet, da bi 2017. počele da daju rod.
Princip uzgoja sa dosta prehrane
„Sadnice sam uvezao iz Italije, a stručno znanje je preneo Andreas Valersi, savetnik iz firme GRIBA. I sada smo u kontaktu, a vremenom su i ljudi koji rade na gazdinstvu prihvatili taj italijanski model sadnje i uzgoja kruške. Ono što njih karakteriše je princip uzgoja sa dosta prehrane. Da bi biljke ojačale, primenjuje se mnogo tretmana. Već sada razmišljam da se to modifikuje u skladu sa našim zemljištem i klimom i da od sledeće godine smanjimo unos prehrane“, objašnjava Predrag.
Najveći problem sa kojim se suočava je mraz koji uglavnom traje tri – četiri dana, dovoljno da ošteti rod, pogotovu sorte Karmen. I sada se vide tragovi, na polovini stabla delovanja prizemnog mraza koji je u proleće ove godine zadesio njegov voćnjak. Drobnjak ima ideje kako to da reši i misli da je dobar način primena plinskih boca, kojim se ujutru u pet-šest časova, kada se mraz pojavi, može da zagreje prostor. Ipak, istrajniji neprijatelj je kruškina buva, sa kojom se bore čitave godine.
Značajna pomoć, kada ne živiš na prostoru gde je poljoprivredna proizvodnja jesu ljudi na gazdinstvu. Naš sagovornik je u dnevnoj komunikaciji sa zaposlenima na imanju, poljoprivrednom apotekom, agronomima sa kojima se konsultuje pogotovu od marta do berbe, kada su kritične faze kada je reč o bolestima.
Foto: Predrag Drobnjak, privatna arhiva
“Nećeš voće da gledaš, nego da uživaš u njegovom ukusu”
Trenutno rod daje oko 29.300 sadnica Karmen i Abate Fetel i Viljamovke, a u planu je još 2.000 sadnica Santa Marije, koju karakteriše veći prinos. Italijani u najboljim godinama roda uspeju da dobiju od 55 do 65 tona krušaka po hektaru, prošle godine su imali u proseku 40 do 45 tona, dok Drobnjak kaže da bi bio zadovoljan da njegov voćnjak postigne godišnje između 30 i 35 tona po hektaru.
„Prvi rod krušaka sam prodao, ali je počelo da se dešava ono što je karakteristično za malinu, kao i za sve ostale voćarske kulture kod nas, a nije samo reč o ceni. Došli smo do tog stadijuma, koji je diktiran od Evropske unije da nije bitan ukus i kvalitet, već oblik voća, kao da postoji kalup po kome sve kruške moraju da isto izgledaju, da budu prijemčive za oko. Pa nećeš voće da gledaš, već da uživaš u odličnom ukusu, ko razmišlja o tome da li je kruška čvornovata, već da je sočna i da ima slast“, pita se Predrag.
Pre dve godine, jedan deo roda rešio je da ostavi na drvetu i da napravi kruškovaču. To je bilo na nagovor zeta, koji ga je upoznao sa Ivanom Uroševićem, glavnim tehnologom i vlasnikom „Zlatnog toka“. Tako je nastao Pirum, kruškovača vrhunskog kvaliteta.
„Svaka kruška mora da se obere ručno, i svaka je u momentu berbe konzumna i kao takva vrhunska sirovina daje visok kvalitet rakiji. Poslednjih godina berači su iz sela Junkovac i Natalinci. Da bismo postigli vrhunski kvalitet kruškovače neophodan je i vrhunski kvalitet sirovine. Odlučio sam se za specifičan brend Abatu Fetel i Karmen, jer rakija od tih sorti ne postoji na našem tržištu. Abata je jedna od najskupljih konzumnih krušaka, pa se zato drugi proizvođači ne odlučuju da od nje prave rakiju“, ističe.
Koliko kruške – toliko rakije
Sve što izraste na drvetu kruške se koristi za proizvodnju rakije. Od početka Predrag Drobnjak je zauzeo čvrst stav da neće da se bavi otkupom sirovine. Onoliko koliko rodi njegove kruške, toliko će biti rakije.
„Jedino tako može da se dobije kvalitet iza koga mogu da stanem!“, izričit je on.
Od trenutka kada se bere kruška od kraja avgusta do kraja septembra, do momenta kada se ispeče rakija, prođe devet do deset meseci.
Sirovinu iz Natalinca odvozi u destileriju smeštenu u Jajincima, gde se obavlja čitav proces proizvodnje rakije. Trenutno u asortimanu postoje dve vrste kruškovače „Pirum“ – od Abate Fetel i Karmen, jačine 43 stepeni. Jedna boca od 0,7 l košta 3.300 dinara.
„Ambalaža je jednostavnih linija, od francuskog stakla, birale su je moja supruga Jelena i sestra Olga, zajedno sa dizajnerom. Za sada su kupci ugostiteljski objekti i pojedinci. Ova kruškovača je nešto sasvim novo na našem tržištu. Ne planiram da bude u slobodnoj prodaji, već da se naručuje putem sajta. Koliki bude rod kruške, toliko će biti i rakije. Dakle, proizvodnja je limitirana. Ove godine od prošlogodišnjeg prinosa dobili smo 4.800 flaša. Tačan broj boca uvek će biti na sajtu, da se zna koliko se proizvodi, a to će piću dati i na ekskluzivitetu “, naglašava Predrag.
Kvalitet uvek nađe svoj put
Pandemija izazvana korona virusom usporila je Drobnjakove planove za izvoz. Planirana prodaja za Nemačku i Hrvatsku privremeno je morala da se zamrzne. Proizvodnja kruškovače, za razliku od prodaje kruške, za našeg sagovornika mnogo je jednostavnija i zadaje mu manje briga. Rakija može da stoji i odstoji, dok kruška čim se ubere mora da se proda ili da bude smeštena u specijalizovanim hladnjačama dok se ne pronađe kupac. Pitamo našeg proslavljenog sportistu da li je lakše biti košarkaš ili baviti se voćarstvom.
„Košarku toliko znam da tu nemam nepoznanica, iza mene je talenat i veliki rad. Kad si u nečemu od desete godine, što je tvoj ceo život i živiš za to, kad si u tome i telom i duhom, ne možeš da ne budeš uspešan i tu nema tajni. U voćarstvu za ovih sedam godina mislim da sam ovladao proizvodnjom, ali ono čime nisam jeste prodaja. Slab sam trgovac, svi su oduševljeni mojom kruškom, a ja ovakav, loš prodavac, teško da bih mogao prodati i vodu u pustinji. Nemam veštine ubeđivanja i ponekad i grubo reagujem u stilu ‘ako hoćeš kupi, ako nećeš ne moraš’. Međutim, ubeđen sam da kvalitet uvek nađe svoj put“, zaključuje u ekskluzivnom razgovoru za portal Plodna zemlja Predrag Drobnjak.
Danijela Nišavić
Izvor: Plodna zemlja
Foto: Predrag Drobnjak, privatna arhiva