Mnogi delovi današnjeg Beograda su još početkom prošlog veka bili sela. Žarkovo je tada imalo zaselak Čukaricu i mnogo izvora od kojih se jedan pojavljivao „samo pred rat“. Višnjica je bila znamenito mesto, poznato i kao „Mali Carigrad“, dok su Železnik zvali i „bugarski kraj“, jer je u njemu bilo mnogo doseljenika iz krajeva istočne Srbije prema granici sa Bugarskom.
Najstariji stanovnici Žarkova vole da kažu da se „Beograd približio Žarkovu, a Žarkovo je uvek bilo tu gde jeste”. Ipak, o Žarkovu i drugim delovima srpske prestonioce koji su bili sela dok ih Beograd nije „okupirao“ najviše je pisao jedan – Vranjanac. Bio je to čuveni Rista T. Nikolić, najbolji učenik Jovana Cvijića i osnivač Srpskog geografskog društva.
Nikolić je napisao više knjiga o okolini Beograda, a u „Srpskom etnografskom zborniku“ koji je 1903. izdala „Srpska kraljevska akademija“, kaže o Žarkovu da je to bilo zasebno selo poznato kao Belo Vrelo i prvi put se pominje pod današnjim imenom u turskim poreskim defterima iz 1523. godine. „Priča se da je dobilo ime po nekom Žarku“, navodi autor, „jer se ranije pominje kao Žarkovo Selo. Neki veruju u legendu da je taj Žarko bio heroj koji je ubio zlog zmaja“.
Žarkovo je, pripoveda Nikolić početkom prošlog veka, udaljeno sedam kilometara od Beograda. Nalazi se na zaravnjenom plavnom području, koje se postupno spušta prema ravnici Makišu, a s obe strane jaruge Provalije, čiji potok teče u Makiš. U sredini jaruge ima dva izvora i česme, sa kojih pije vodu gotovo pola stanovništva ovoga sela.
Izvor koji se pojavljuje samo pred rat
Jedan se zove Provalija a drugi Repište i osim za piće, ovi izvori služe i za navodnjavanje bašta. U selu ima deset bunara, ali je voda „dosta jaka“ i zato se pije samo iz četiri. Izvan sela ima još nekolko poznatih izvora, a Žešljinovac, udaljen „četvrt sahata daleko od sela“ pojavljuje se s vremena na vreme i potom nestaje. „Narod tumači da se taj izvor pojavjljuje samo pred rat“, piše Nikolić i dodaje da je najbolja voda na izvoru Zmajevac, deset minuta hoda od sela.
Stanovnici imaju dosta zemlje za obrađivanje. Podeljena je na južnu i severnu stranu, jednu zasejanu kukuruzom a drugu žitom, „i to se svake godine redovno menja“. Pašnjaka ima mnogo i svi su opštinska svojina, dok je šume malo. Na istočnoj strani je mlada, hrastova šuma, a na južnoj je stara, takođe hrastova, ali je retka. Zemlja je prilično rodna. „Jednoj porodici, da umereno živi, potrebno je 5 do 6 hektara zemlje i da ima zajedničke paše kao danas“, ocenjuje Nikolić.
Zaselak Čukarica
Žarkovo je početkom prošlog veka bilo selo „zbijenog tipa“. Najviše kuća se nalazilo duž glavnog seoskog puta, kao i pored sokaka koju su „na glavni put izlazili“. Najbiliže kuće su bile udaljene četiri do pet metara, a najudaljenije između 50 i 100 metara, i one su se uglavnom nalazile „pri okrajcima sela“.
Nikolić navodi da su dva najviša mesta u selu Banovo Brdo i Petlovo Brdo, te da Žarkovo ima zaselak Čukaricu „daleko od sela, idući ka Beogradu, za tri četvrt sahata hoda. Priča se da je Čukarica prozvata po nekome Stojku Čukaru, koji je bio iz Beograda i tu duže vremena držao mehanu. Od pre nekoliko godina počela se naglo širiti i sada izgleda kao varošica; u njoj ima oko 400 stanovnika, većinom radenika. U Žarkovu ima oko 260 kuća, a na Čukarici oko 30 kuća. Samo njih nekoliko, četiri ili pet, imaju van kuća na opštinskoj utrini stanove, u kojima drže stoku. Kod stoke je obično sluga, a mleko donose kućama“.
Govoreći o „starinama“, autor pominje da „više Bele Vode ima tragova od zidina, odakle su seljaci vadili i rimsku ciglu. Tu su nalazili i zlatne novce. Izgleda, kao da je tu bila kakva varoš“.
Selo u suživotu sa Dunavom
Radoznali Vranjanac se, iz nekog razloga, posebno detaljno bavi današnjim beogradskim naseljem Višnjica. Ističe kako ovo selo na Dunavu, koji svake godine plavi njive i bašte, ima dosta zemlje za obrađivanje ali ne i šume. Zato stanovnici drvo kupuju od trgovaca na obližnjim austrijskim adama. Selo je podeljeno na Gornju i Donju Malu, sa dve strane glavnog puta koji ide desnom stranom Dunava. „Taj je put glavni šor, duž koga su poređane kuće seoske“.
U selu ima ukupno 150 kuća, a one pored „glavnog šora“ većinom su blizu, udaljene samo pet do deset koraka, izuzev kuća koje imaju veća dvorišta i voćnjake. Međusobno najudaljenije su one na obodu sela, razdvojene od 50 do 70 koraka, i uglavnom su ih gradili kasniji doseljenici.
Nikolić navodi predanje da je selo nekada činilo samo sedam kuća, u kojima su živele najstarije porodice u Višnjici. „To su: Popovići, po starom prezimenu, a sada Jovanovići i Bogdanovići; Kuzmanovići, zovu se i Maksimovići; Micići; Ćirići, od kojih su Lazići, a zovu ih i Kneževi, jer su njihovi preci u selu bili knezovi; Kordići; Markovići. Neke su se od tih porodica sada umnožile i ima ih oko 20 kuća, kao na primer, Popovića“.
Starosedeoci i „oni drugi“
U selu se, piše dalje, zna nešto o poreklu tih najstarijih porodica, mada ne baš pouzdano.
„Starac Ljuba Bogdanović iz porodice Popovića, priča da je u svih onih sedam kuća bila jedna porodica i da je ona poreklom iz Grčke. Uz to veli, da im je do skora kumovala jedna Grkinja, koja je do pre 50 godina živela u Beogradu; to im je kumstvo, veli, od starine, još iz Grčke. Došli su begajući od Turaka, i ovde ih je voda zaustavila. Pre no što su došli u Višnjicu, bili su u Leštanima. Danas se ta porodica izrodila, potomci su dalje od deset kolena. I slava im nije ista: Popovići slave Svetog Arhanđela, a svi ostali Svetog Nikolu. Svi oni pravilno govore, a vele, da su im i stari pravilno – ’šumadijski’ – govorili, a i nošnja im je takva bila“.
Za sve ostale zna se da su doseljenici. Prema vremenu kada su došli u Višnjicu, mogu se podeliti u starije („odavnašnje došljake“) i novije doseljenike, objašnjava autor. U starije spadaju svi oni koji su se doselili pre i za vreme Karađorđa.
Za porodicu Stanković se, pak priča da je „njihov predak bio Rada – deda današnjem čoveku od 60 godina, poreklom od Vranja. Otuda je dobegao zajedno sa svojom ženom, baba Tonkom, za koju vele da je znala arnautski. Pobegao je od Turaka. Kad je on došao, selo je imalo svog spahiju, koji je delio zemlju doseljenicima“.
Višnjica – grad ili selo?
Kada su 1813. godine stanovnici Višnjice bežali pred Turcima, deo je prebegao „preko“, u selo Rasnik i tamo su bili sve dok ih Turci nisu pozvali nazad, „jer nije bilo ljudi da im rade zemlju. Onda su se vratili, pošto su ih Turci pozvali da rade svoja imanja. Kad su došli u selo našli su od kuća samo pepeo: očuvale su se samo verige, koje su ostale u pepelu na mestu, gde je bilo ognjište. Spahija je svakome dopustao da se nastani na istome mestu, gde je i dotle živeo. Mnogi su pri povratku zahvatili mnogo više imanja, no što su dotle imali. Mnogi su onda i zaostali u Banatu, kao Prota Jakov iz stare porodice Popovića, a osim njega i mnogi drugi“.
Početkom prošlog veka, na padini između crkve i Dunava po imenu Gradina, nalazile su se zidine, za koje se vezivalo predanje da se taj grad zvao Višnjica.
„Uz to se priča kako je Višnjica bila znatno mesto, te zbog toga i danas neki za nju kažu da je Mali Carigrad, i da je bio grad poznat u pesmama Filipa Madžarina. Daleko je od sela četvrt sata. Ispod Gradine do Dunava postoji madžarsko groblje. Postoji i drugo staro groblje, do sadašnjeg sela više mehane, ali je ono srpsko i svakako je bilo groblje današnjeg sela. Na njemu su zaostale dve krstače: na jednoj je urezana 1844. godina. U selu postoji jedan stari most i za nj se ne zna kada je građen. Drugi je na putu iz Višnjice za Beograd, a na Mirijevskom Potoku. Za taj most, koji zovu ’Orospi Ćurpija’, neki vele da ga je podigla prokleta Jerina, a neki opet, da je ostao još od Rimljana“, beleži Nikolić.
Žaleznik, „bugarski kraj“
Za Železnik, pak, kaže da je to selo dobilo takvo ime zato što se tu donosilo železo na volovskim kolima, koje je vađeno u Sremčici još za vreme Rimljana. „Celo je selo zavetovano da stoku u neke dane – na primer na Svetog Prokopija i Svetog Vartolomeja – ne vataju u jaram, da bi im bila uvek zdrava“. Železnik su početkom veka zvali „bugraski kraj“, jer je u njemu bilo mnogo doseljenika iz krajeva istočne Srbije prema granici sa Bugarskom.
Broj 175/176, jul/avgust 2020.
Foto: Bjoertvedt, Wikipedia