Dok se Kinezi koji žive na Zapadu sumnjiče za špijunažu u korist domovine, njihovi rivali iz Indije zauzimaju sve istaknutije funkcije u svetskom poslovanju.
U vreme kad se na turbulencije usled Bregzita nadovezuje privredni kolaps izazvan pandemijom, britanski premijer Boris Džonson poverio je resor finansija 40-to godišnjem Riši Sunaku. Za sada je on jedan od najbolje ocenjenih ministara, a Džonson je na dobitku i zato što je imenovanjem prvog ministra finansija indijskog porekla utišao one koji ga optužuju da je na vlast došao na talasu ksenofobije.
Doduše, cena se može pokazati previsokom, jer se čini da harizmatični Sunak gaji i veće ambicije. Vreme će pokazati da li će Riši biti britanski Obama, ali je i dosadašnji politički domet momka poreklom iz nekadašnje kolonije događaj čiji značaj prevazilazi ostrvsku sredinu.
Riši Sunak je još jedan iz plejade „Goldman Saksovih“ kadrova, a verovatno nije nebitno ni što je oženjen ćerkom milijardera Narajana Murtia, jednog od suosnivača indijskog i svetskog IT giganta „Infosys“. Ako su zapanjujuće razmere kadriranja banke „Goldman Saks“ u svetskim finansijama i politici priča za sebe, podjednako je zanimljiv globalni uspon indijskih menadžera. Počelo je stidljivim prisustvom u srednjem i višem menadžmentu IT kompanija krajem prošlog veka, a nastavilo se sve pretižnijim funkcijama u različitim poslovnim oblastima.
Tako su Sundar Pičai, Satia Narajanu Nadela, Šantan Narajena i Arvinda Krišnu čelnici Gugla, Majkrosofta, Adoba i IBM-a, ali ista funkcija pripada i Punitu Renjeni u Dilojtu, Vantski Narasimhanu u Novartisu, a Ajaipal Singh Bangi u Masterkardu. Spisak ekonomskih kolosa kojima upravljaju indijski menadžeri je mnogo duži, a kako na tom nivou to nikad i nigde ne ide bez upliva vrhunske politike, lebdi pitanje da li je Riši Sunak izdvojeni slučaj ili nešto što ćemo u budućnosti gledati sve češće?
Indusi i spasavanje „američkog sna“
Zanimljiv je i vremenski kontekst u kojem američki zvaničnici istovremeno šire sumnju u špijunske namere najznačajnijih kineskih kompanija, ali indirektno i svakog Kineza koji studira, usvršava se ili gradi karijeru na Zapadu. Američkim društvom kola i antiimigrantski sentiment, povampiruju se rasne podele, a opet kao da je dovođenje indijskog menadžmenta stvar prestiža u tamošnjem krupnom biznisu. Cinici bi rekli da je onima koji dolaze iz Indije ( „najveće svetske demokratije“), dodeljena uloga spasavanja mita o „američkom snu“.
Ovo je svakako preterivanje, jer su SAD epicentar svetskog preduzetništva u koji se i dalje slivaju reke ambicioznih pridošlica sa svih strana, pa su prva ili druga generacija imigranata poreklom sa neindijskih prostora i biznismeni kalibra Stiva Džobsa, Džefa Bezosa i Ilona Maska. Zato neki veliku zastupljenost ljudi indijskih korena na vrhunskim menadžerskim pozicijama objašnjavaju brojnošću njihove dijaspore. Pominje se i prirodna predisponiranost za matematiku, inženjerske i IT veštine, kao rezultat religijske tradicije prožete složenim apstrakcijama.
Prizemniji ističu uticaj drakonske selekcije darovitih u nadmetanju više od 1,3 milijarde Indijaca za pristup ograničenim kapacitetima najkvalitetnijih obrazovnih institucija, gde uspeh, osim znanja i truda, zahteva i veštinu predviđanja postupaka konkurenata i munjevito razvijanje alternativnih scenarija.
Uvažavajući ove argumente, teško je prenebreći činjenicu da su takve okolnosti postojale oduvek, ili barem već dugo, a da je ovde reč o pojavi skorijeg datuma, na koju je uticao napredak indijskog obrazovnog sistema i masovnije useljavanje u SAD. A poseban zamajac dolazi od strelovitog savremenog uspona indijske privrede, koja je iznenadila i obogatila svet sopstvenim, originalnim modelom razvoja. Kako se danas peta, a do 2025. godine verovatno treća najveća svetska ekonomija sve više uključuje u tokove globalizacije, tako i njene kompanije i njihovi čelnici sve samouverenije stupaju na svetsku scenu, prevazilazeći pređašnju pretežnu posvećenost ogromnom unutrašnjem tržištu.
Najobrazovanija useljenička zajednica u SAD
Od sticanja nezavisnosti 1947. godine, Indija je fokusirana na unapređenje obrazovnog sistema širenjem obuhvata osnovnog školovanja, ali i izgradnjom mreže državnih i privatnih institucija koje pružaju više nivoe obrazovanja. Teškoća je bezbroj, od veličine teritorije i neujednačene infrastrukture, do brojnosti i heterogenosti stanovnštva. To ilustruje podatak da je zvanično u upotrebi 22, a nezvanično skoro 800 jezika.
Zato je Indija ponosna što sa 78 miliona svršenih studenata godišnje danas prednjači u svetu, kao i na činjenicu da je od toga 2,6 miliona diplomaca iz neke od STEM oblasti (Science, Technology, Engineering, and Mathematics) koje su ključne za modernu privredu. U tome doduše i dalje zaostaju za 4,6 miliona STEM diplomaca Kine, ali je njihovo dostignuće skoro pet puta veće od ostvarenja američkih ili ruskih univerziteta. Masovnost ne ide na uštrb kvaliteta obrazovanja, barem kada je reč o najpoznatijim indijskim institucijama koje uživaju veliku međunarodnu reputaciju.
U inostranstvu živi preko 17 miliona Indijaca, a dijaspora u SAD je počela da se ubrzano uvećava nakon 1965. godine, kada su izmenama američkog Zakona o imigraciji i državljanstvu ukinute diskriminatorske useljeničke kvote. Njihova brojnost u SAD se trenutno procenjuje na oko četiri miliona, a gotovo je nestvaran podatak da uz odlično znanje engleskog jezika, više od tri četvrtine pojedinca poseduje više ili visoko obrazovanje, najčešće iz oblasti tehničkih nauka.
Smatraju se najobrazovanijom useljeničkom zajednicom, koja daleko odskače i od domicilnog stanovništva SAD. Na kraju, za njihovu adaptibilnost u novoj sredini nije nevažno ni to što neki među njima napuštaju Indiju ne želeći da se nose sa stegama kastinskog sistema. Ovaj sistem, uprkos zakonskoj zabrani, u vidu običajnog nasleđa značajno ograničava slobodu čitavih društvenih grupa u izboru životnog saputnika, profesije ili karijernih dometa.
Svetska fabrika usluga
Dok se iz razvijenih zemalja u Kinu selila proizvodnja, u Indiju se masovno sele usluge. Od najprostijih kao što su kol centri ili unos i obrada podataka, do sofisticiranih usluga konsaltinga, izrade softvera, razvoja mašinskog učenja i veštačke inteligencije. Ne potcenjujući njihove gigante iz tradicionalnih industrija, svet je ipak najviše bio zadivljen pionirskim dometima u digitalizaciji i širinom delatnosti koje su u stanju da pokriju tehnološke kompanije, poput Tata Consultancy Services (TCS), Infosys, HCL Technologies, Tech Mahindra, Mindtree, Mphasis, Wipro, Quess Corp i druge.
Kompetentnost koja se nudi po neuporedivo nižim cenama, vodila je ne samo virtuelnom autsorsingu, nego i fizičkom preseljenju ogromnih segmenata poslovanja digitalnih džinova kao što su Oracle, IBM i drugi. Sa ulaganjem od 10 milijardi dolara, njima se ovih dana pridružuje i Gugl. Da ovi procesi teku i dalje pokazuje što na sve strane po Indiji niču visokotehnološki startapovi i grade se industrijski parkovi za život i rad stotina hiljada ljudi. Kretanja ima i u drugom smeru, pa se osnažene IT kompanije iz Indije, koje često upošljavaju nekoliko stotina hiljada radnika, i same šire diljem sveta.
Zato je internacionalni uspon indijskih menadžera iznenađenje samo još za najneupućenije, a pravo pitanje je gde su bili do sada? Možda i ono sa početka ovog teksta – do kada će njihov lični, kao i ekonomski uspon zemlje iz koje potiču ostati u raskoraku sa onim što veruju da na međunarodnoj političkoj sceni pripada Indiji?
Vladan Žarković
Foto: Pixabay