Na njega se čekalo skoro tri decenije, planiran je gotovo 15 godina, radovi su kasnili devet godina, otvaranje se odlagalo šest puta. Prikrivalo se mnoštvo propusta tokom izgradnje, političari su prozivani zbog nesposobnosti i sumnjičeni za korupciju… Na kraju je koštao skoro četiri puta više od prvobitno projektovanog budžeta. Ne, ovo nije vest iz daleke budućnosti da je konačno izgrađen Beogradski metro, već komentari povodom otvaranja novog Berlinskog aerodroma.
Mada je mitski status Beogradskog metroa nedostižan, nemačke vlasti su dale sve od sebe da konkurišu ovom epskom poduhvatu. Međunarodni aerodrom Berlin-Brandenburg „Vili Brant“ koji je otvoren 31. oktobra ove godine, zidao se kao „Skadar na Bojani“. Uspeo je da zakopa mit kako su Nemci opsesivni u planiranju, vojnički disciplinovani u realizaciji, maltene paranoični u kontroli, do beskraja alergični na aljkavost, apsolutno imuni na korupciju i transparentni do „gole kože“.
Umesto toga, pokazalo se da su potpali pod „balkansku meku moć“ i zadojili se propagandom „strpljen-spasen“, „ko čeka dočeka“ i sličnim narodnim umotvorinama, izniklim na bogatom iskustvu sa ovih prostora kako preživeti sopstvenu državu.
I posle kraja ima nastavak
Da ironija bude veća, aerodrom je nakon tolikog vremena konačno otvoren u – nevreme, usred pandemije, pa ne čudi da je sve prošlo maltene u tišini. Svečanost povodom otvaranja je obeležena skromno, sletanjem dva aviona Lufthanze i Izidžeta, sa simboličnim brojem putnika.
Cinični epilog je i u tome da će ovo zdanje, koje je umesto prvobitno planiranih 2,8 milijardi koštalo 10,3 milijardi evra, sada zapečatiti sudbinu dva aerodroma koja su prošle godine sa 35,6 miliona putnika pozicionirala Berlin na treće mesto po broju putnika u zemlji, iza Frankfurta i Minhena.
Prvi, bivši istočnoberlinski aerodrom Šenfeld, koji se nalazi preko puta novog berlinskog aerodroma pripojiće se ovom aerodromu kao Terminal pet. Ali još frekventniji, berlinski aerodrom Tigel je zatvoren zauvek, a poslednji let je imao 8. novembra.
Na sve to, stiže i „šlag na tortu“ u vidu najnovije vesti da je već sada vidljivo kako će novi aerodrom biti premali kad prođe pandemija. Zato je planirano proširenje koje će koštati dodatnih 2,3 milijarde evra i trebalo bi da se završi do 2030. godine.
Ova vest je postala nacionalni vic u Nemačkoj. Tamošnji mediji komentarišu da nakon nekoliko knjiga koje su već napisane o ovom slučaju, sada bi država mogla da dobije materijal i za seriju sa beskonačnim brojem sezona i tako bar donekle obezbedi sredstva za ovo „bure bez dna“.
Pred propašću i pre nego što se krenulo u gradnju
Ideja o izgradnji novog berlinskog aerodroma je rođena u istorijskom trenutku, odmah po ponovnom ujedinjenju Nemačke 1990. godine, kada je Berlin opet postao glavni grad jedinstvene države. U početku je sve delovalo tipično nemački, jer je već sledeće godine s tim ciljem država osnovala kompaniju Berlin Brandenburg Flughafen Holding GmbH (BBF). Ali odmah potom je te, baksuzne 1991. godine, kada je počeo i raspad Jugoslavije, nemački projekat oboleo od balkanskog sindroma.
Celih šest godina se raspravljalo o najpodobnijoj lokaciji za novi aerodrom, ali je državni holding osnovan radi njegove izgradnje za svaki slučaj kupio građevinsko zemljište na više mesta u pokrajini Brandenburg za 350 miliona evra. Prošlo je još sedam godina u bezuspešnim pokušajima da se državna firma proda privatnom investitoru, te da se ugovori koncesija na 50 godina uz uslov za izgradnju aerodroma.
Potraga za privatnim investitorima koji bi projektovali, izgradili i potom upravljali aerodromom se završila neslavno, jer nijedna privatna firma nije htela da se upušta u takav finansijski rizk bez garancija države. Tako je projekat koji još nije bio ni započet, praktično bio pred propašću 2003. godine.
Na kraju se BBF Holding transformirao u Flughafen Berlin Brandenburg GmbH (FBB) u suvlasništvu Grada Berlina, pokrajine Brandenburg i Savezne Republike Nemačke. U sastav nove firme su ušla i sva tri tadašnja berlinska aerodroma, već pomenuti Tegel i Šenfeld, kao i aerodrom Tempelhof.
Sve to je trajalo do 2004. godine, ali je dozvola za gradnju ponovo odložena jer su u međuvremenu iskrsle pravne komplikacije oko vlasništva nad zemljištem. Konačno, 2006. godine je dato zeleno svetlo za realizaciju, što je podrazumevalo i da se isele dva sela koja su bila na putu ambicioznom planu. Tadašnji gradonačelnik Berlina Klaus Voverajt je prilikom najave o početku radova izrekao i rečenicu po kojoj će ostati upamćen: „Dokazaćemo da tri javna vlasnika mogu da izgrade jedan takav projekat“.
Promene zakona zbog aerodroma
Gradonačelnik Voverajt je tada dao još jednu nesmotrenu izjavu – da će aerodrom biti završen do 2011 godine, te da će koštati 2,8 milijardi evra. Ovaj novac je kompanija FBB pribavila uglavnom zahvaljujući kreditima. Ali čim je počela gradnja, vrlo brzo je postalo jasno da ova suma ni izdaleka neće biti dovoljna.
Vlasnici su stalno imali nove želje i ideje, koje su arhitekte i građevinski inženjeri morali da uglave u već postojeće radove: dodatni međuspratovi, mostovi za putnike, lokacije za radnje i ugostiteljske objekte… U međuvremenu su se promenili i bezbednosni propisi Evropske unije, pa su morali da se proširuju i hodnici za kretanje putnika.
Stanje na gradilištu je 2009. godine stremilo haosu, a godinu dana kasnije je bankrotirao inženjerski biro koji je bio nadležan za tehničko opremanje aerodromske zgrade. Glavni arhitekta iz tog perioda je već tada imao dovoljno materijala za knjigu koju je kasnije i objavio, u kojoj navodi da su rokovi tempirani prema „političkom kalendaru“, koji nije imao nikakve veze sa realnošću. To, kako kaže, potvrđuje i odluka da se planirano otvaranje za 2011. odloži za samo osam meseci, iako je svima koji su bili angažovani na ovom projektu bilo jasno da je to apsolutno neizvodljivo.
Stigla je i 2012. godina, bez aerodroma ali sa troškovima koji su narasli na 4,3 milijarde evra. Tokom godina, projekat je gutao sve više novca. Ostaće zapamćen i po presedanu da je samo zbog njega promenjen i savezni zakon, ali i po dvostrukim aršinima Evropske unije koja se nekoliko puta napravila slepa i dozvolila ogromna državna zaduživanja radi izdavanja garancija.
Sve staje u dve reči: katastrofalna nestručnost
Uveliko su počele i prozivke po nemačkim medijima da se lažiraju građevinski izveštaji, sumnjičenja za korupciju, za prikrivanje nagomilanih problema… Kad su stručnjaci analizirali stanje posle otkazanog otvaranja 2012. godine, utvrdili su da je napravljeno preko 120.000 grešaka.
Na ovoj podugačkoj listi propusta naveli su sistem za zaštitu od požara koji ne funkcioniše, hiljade automatskih vrata bez priključka na struju, garaže s premalo gvožđa u armiranom betonu i predaleko postavljenim nosačima, pa je pretila opasnost od propadanja… Uz to, 170.000 kilometara kablova je postavljeno proizvoljno i to u preuskim šahtovima, što je, kako su ocenili, bilo krajnje rizično.
Na katastrofalno stanje političari su reagovali prebacivanjem krivice na izvođače, smenjivanjem celih timova i dovođenjem novih, koji su bili neupućeni šta su radili prethodnici i zato što nisu mogli da dođu do potpune dokumentacije. Primera radi, 2014. godine je na jednom berlinskom otpadu pronađeno mnoštvo građevinskih dokumenata vezanih za gradnju ovog aerodroma.
Slučajem su se bavila tri parlamentarna istražna odbora, a ceo izveštaj na hiljadu strana svodi se na zaključak: katastrofalna nestručnost na svim nivoima.
Bilo je potrebno osam godina da bi arhitekte, inženjeri, tehničari i građevinari sredili taj haos. Ali još u februaru ove godine je ostalo preko tri hiljade problema koji nisu bili rešeni, a 700 tehničkih rešenja nije dobilo odobrenje nadzornih tela. Ipak, aerodrom je otvoren 31. oktobra sa kapacitetom od 27 miliona putnika, što je sada dovoljno zbog pandemije, ali će kapaciteti morati da se proširuju kada ona prođe.
S druge strane, procenjuje se da će zbog pandemije novi Berlinski aerodrom izgubiti u 2021. oko 927 miliona evra. To će troškove za ovu „najveću sramotu u istoriji nemačkog avio saobraćaja“, kako novi aerodrom nazivaju mnogi mediji u Nemačkoj, podići na približno 11 do 12 milijardi evra. Za sada.
Marina Vučetić
Broj 180/181, decembar 2020/januar 2021
Foto: Pixabay