Retko se dešava da se preduzetnik i umetnik sretnu u jednoj osobi. Retko je i to da se ideja za novi posao rodi zahvaljujući pametno potrošenoj prvoj plati od drugog posla. Ivana Novaković se, umesto za umetnost, opredelila za preduzetništvo u porodičnoj firmi, a sada živi kao preduzetnik koji prodaje sopstveni umetnički proizvod. Njena oslikana zvona za bicikle uveliko zvone na svakom kontinentu. Ipak, domaći kupci su joj bili najveća podrška da održi poslovanje i tokom pandemije.
Bez obzira na kulturološke razlike, skoro u svim zemljama je uvrežena predstava da su preduzetnici i umetnici dva paralelna sveta, koja se tek ponekad sretnu. Najređi je slučaj da se u jednoj istoj osobi sretnu i preduzetnik i umetnik.
Ivana Novaković iz Šapca je mlada preduzetnica koja živi od umetničkog posla koji je i među umetnicima neuobičajen – plasira na tržište unikatna zvona za bicikle, „Cin Cin bells“, koja je sama oslikala.
Svaki uspešan posao ima svoju predistoriju, često sa zaobilaznicama, pa tako ni ovo nije Ivanino prvo iskustvo na tržištu. Niti je to ona priča: „Znala sam već sa pet godina da ću jednog dana oslikavati unikatna zvona za bicikle“. Ali da nije bilo ljubavi prema umetnosti, biciklima i sklonosti preduzetništvu još od malih nogu, ne bi bilo ni ove priče.
Ideja rođena sa prvom platom
Sa preduzetništvom je odrasla u kući, u porodičnoj firmi koja se bavi računarskom elektronikom. Između inetersovanja za umetnost i onoga „od čega se živi“, odabrala je da se školuje za ovo drugo. Studirala je preduzetništvo i upravljanje malim i srednjim preduzećima, a potom i specijalističke studije u oblasti marketing plana i analize tržišta.
Posle završenih studija, zaposlila se u porodičnoj firmi u kojoj je „pekla“ preduzetnički zanat. Put ka sopstvenom poslu je počeo, kaže, tako što je od prve plate kupila biciklo. Bilo je to neobično biciklo zato što ga je Ivana ukrasila raznim detaljima, ali najveću pažnju prolaznika na ulicama Šapca je privuklo zvonce koje je sama oslikala.
Tako je zazvonila ideja šta bi mogao da bude njen samostalni proizvod. Ipak, trebalo je preći mnogo „tržišnih kilometara“, uzbrdica i zaobilaznica dok se 2015. godine nisu oglasila „Cin Cin bells“ u gradovima po Srbiji, a potom i u inostranstvu.
Za debi na tržištu imala petnaest minuta
Ivana priča da je prvo počela da istražuje tržište, ali i tehnike oslikavanja, boje otporne na sve vremenske uslove. Pravila je poslovni plan, merila moguće rizike i prihode. Danju je radila u porodičnoj firmi, a noću oslikavala zvonca koja je počela da prodaje malo po malo. Kaže da su početna ulaganja u repromaterijal, boje i testiranje tržišta odnosila njene tri mesečne plate, a kao početni kapital poslužila je i lična ušteđevina.
„U umetnosti ima dosta improvizacije i nisam odmah mogla sebi da obezbedim radni prostor, najkvalitetnije boje, četke i alate. Služila sam se fotoaparatom i ostalim stvarima koje već imam u kući“, priseća se Ivana kako se u početku snalazila pomoću „štapa i kanapa“, ali ističe da čim je prodaja bolje krenula, nije žalila da svu zaradu uloži u posao.
U prodaji je počeo da joj pomaže njen brat Uroš, a kada je broj poružbina prerastao improvizovanu radionicu, preselila je posao u Beograd. Naučila je mnogo korisnih stvari od kolega koji su radili u kreativnim industrijama, posećujući različite izložbe rukotvorina po Srbiji, ali i putujući svetom.
Svoja zvona je prvi put predstavila na okupljanju biciklista u Limanskom parku u Novom Sadu. „Tada je za samo 15 minuta prodato deset zvona, a bilo bi i bolje da biciklistima nije počela trka“, govori Ivana o svom debiju na tržištu. Potom se okrenula prodaji preko društvenih mreža, a vrata do kupaca su se otvorila i zahvaljujući novosadskim prodavnicama koje su prodavale njena zvona tokom festivala Exit. Kasnije su njena zvona stigla i na beogradske festivale Mixer i Katapult.
Zvona počela da putuju i po drugim kontinentima
Ivanina zvona krase crteži oslikani italijanskim, španskim, nemačkim i bojama domaćih proizvođača. U toku je testiranje boja iz Grčke koje, prema rečima naše sagovornice, daju neke nove mogućnosti u oslikavanju. Mesečno ulaže u materijale između 150 i 500 evra, zavisno od toga kolika je potražnja za zvoncima. Budući da je reč o biciklima, prodaja najbolje ide leti.
Biciklisti su sve više zainteresovani za šareni zvečeći ukras, započeta je stalna prodaja u pojedinim prodavnicama biciklističke opreme u Šapcu, Beogradu i Novom Sadu, a oslikana zvona uveliko zvone na svakom kontinentu, jer ih turisti u našim radnjama rado kupuju kao suvenir. Posao je pre tri godine proširen i na inostrano tržiste i proizvod je bio dostupan na raznim događajima u Beču, Berlinu i Budimpešti.
Ivana kaže da je do sada prodala oko 6.800 zvona, a da bi povećala prodaju, odlučila je da angažuje i marketinšku agenciju. „Marketing sam do sada radila sama, jer nisam imala dovoljno novca, ali uskoro planiram da sve prepustim stručnjacima iz te oblasti. Mali procenat zarade ulagan je u reklamni materijal, veb sajt, fejsbuk, instagram. Više novca sam ulagala u promociju u specijalizovanim prodavnicama, na to sam trošila i do trećine ukupnih prihoda“, svodi Ivana dosadašnju marketing računicu i dodaje da planira da proširi tim stručnjacima za proizvodnju i prodaju.
Domaći kupci odani i tokom pandemije
U svom poslu nema konkurenciju, a ideje za crteže dobija na različite načine. Inspirišu je putovanja, super heroji, junaci crtanih filmova, kao i tradicionalni srpski ornamenti i šare. Dešava se i da kupci sami poruče motiv koji žele da imaju na svom zvonu na biciklu.
Ivana je među malo onih koji jako vole to što rade, ali ljubav nije dovoljna, potrebno je mnogo istrajnosti i još puno toga. „Stalno računam i preračunavam, neprestano donosim nove odluke, rizikujem, jer želim da napredujem. I kada spavam često se dešava da sanjam o poslu“, kaže, ali odmah dodaje zašto sve to vredi: „Proizvod je svima zanimljiv, svako zvono je unikat i kupci to poštuju, vole da imaju nešto lepo za sebe ili da neobičnim poklonom obraduju i druge“.
Prošla godina se, na žalost, svakako neće pamtiti po radosnim trenucima. Korona je ceo svet stavila na pauzu, pa su zbog pandemije trpela i Ivanina zvonca. „Posla ima dvostruko manje zbog korone, samim tim i prihod je manji“, kaže Ivana, „ali izdržala sam i zadovoljna sam onim što sam uspela da uradim prošle godine. Zahvalna sam za svako kupljeno zvono, a za pozitivno poslovanje su zaslužni kupci iz Srbije. Počela sam da radim i na novim proizvodima. Pored zvona, oslikavam kacige za trotinete i bicikle, kao i trubice za bicikle. Moram da radim na više frontova i da se prilagođavam situaciji“.
Imajući u vidu okolnosti, Ivana se usredsredila na razvoj onlajn prodaje, a najavljuje da kada se zdravstvena situacija stabilizuje namerava da se posveti i direktnoj prodaji. Ipak, najželjnija je novih putovanja. „Nadam se novim avanturama, na kojima ću dobiti ideje za još novih proizvoda“, kaže mlada preduzetnica koja se, umesto za umetnost, školovala za ono „od čega se živi“, a sada živi od umetnosti.
Piše : Nataša Šutuljić, februarsko izdanje magazina Biznis i finansije