Putovanje srpskom železnicom

841

Živite u Srbiji i želite da putujete novim vozom, novom prugom, po pristipačnoj ceni, uz sve to i da „poterate“ bicikl, bez ikakve rasprave sa kondukterima? Već nekoliko godina srpskim prugama saobraćaju novi vozovi koji na nekim relacijama, kao što je ona koja povezuje Beograd i Užice, nude sve te pogodnosti.

Stare železničke stanice u Beogradu više nema i do Prokopa, odnosno stanice Beograd centar je uglavnom teško doći, o čemu svedoče iskustva brojnih putnika.

To „uglavnom“ znači i da postoje izuzeci od uvreženog pravila. Putnik koji treba da dođe do Prokopa, ako je dobro informisan, može da koristi i železničku stanicu Vukov spomenik, ili bilo koju drugu na liniji voza koji saobraća između Batajnice i Ovče.

Jedna od stanica na toj relaciji je Beograd centar, odnosno Prokop, nova glavna železnička stanica u prestonici Srbije.

Za ulazak na stanicu Vukov spomenik potrebna je Bus Plus karta od 90 dinara, putovanje traje svega pet minuta, ali „gradska železnica“ ne ide često i problem je zapravo u tome, šta vredi takva pogodnost kada je nema dovoljno.

Mane i pogodnosti te linije najbolje poznaju ljudi koji gradskom železnicom putuju na posao.

Oni ne ulaze u poslepodnevni špic u Beogradu, preko mosta Gazela, pa od Zemuna do Vukovog spomenika stižu za oko pola stata.

Brzina  oko 100 kilometara na čas

Put do Užica mnogo se razlikuje od onog ranijih godina, pre nabavke novih vozova iz Rusije i Švajcarske i pre poslednje rekonstrukcije pruge od Resnika do Valjeva.

Ta pruga rekonstruisana je novcem iz čuvenog ruskog kredita kojim su u Srbiji nabavljeni i prvi novi ruski vozovi, posle duže godina, dom su Štadlerovi vozovi kupljeni posebno.

Ranije se na „Barskoj pruzi“ često dešavalo da lokomotiva vuče svega dva vagona, pa su gužve bile neminovne, nije bilo autoputa i više je ljudi putovalo vozom.

Štadlerov voz na delu „Barske pruge“ od Beograda do Valjeva sada praktično klizi brzinom koja je oko 100 kilometara na čas.
Brzo se stiže i do Barajeva, nekada se kompozicija do te stanice „vukla“ i po čitavih 50 minuta. Za to vreme sada „lagano“ stižete do Lazarevca.

Voz posle Lazarevca i Lajkovca, brzo stiže u Valjevo, usput primećujemo da su zgrade nekih stanica sveže renovirane.

Utisak kvari naselje puno smeća u Lajkovcu koje je tik uz prugu i podseća na nekadašnje nehigijensko naselje ispod mosta Gazela u Beogradu, ali je dosta manje od njega.

Usput se zbog kolubarskih ugljenokopa i loženja uglja oseća ugljenmonoksid, ali podnošljivo je, danju se iz voza vide noviji kopovi u okolini Vreoca i napuštene kuće u nekim delovima naselja odakle su iseljeni meštani zbog proširenja REI Kolubara.

Voz pristaje u valjevsku stanicu i nastavlja prema kanjonu reke Gradac, inače čuvenom po lepoj prirodi, ali sada je noć, pa nema uživanja u pogledu.

Štadlerovi vozovi su niskopodni

Na izlasku iz Valjeva vidimo železnički nadvožnjak i tunel bez pruge koji je verovatno deo nedovršene pruge Valjevo – Loznica, o kojoj se govori pred svake izbore.
Voz kroz kanjon reke Gradac osetno usporava, jasno je da taj deo pruge nije rekonstruisan, čuje se škripa točkova i sve podseća na „nekadašnja“ putovanja, put je manje udoban, puca u ušima, blagim usponom voz se penje uzbrdo.

Danju i u letnjim mesecima ako putujete vozom od Valjeva do Kosjerića pogled prosto „mami“, priroda je u tom delu Srbije očuvana, kada je lepo vreme u vozu često možete da sretnete i planinare.

Štadlerovi vozovi su niskopodni, podsećaju na španske tramvaje u Beogradu, ali su prostraniji i veći, prilagođeni invalidima, imaju utikače za struju, konstruisani su i za transport bicikala.

Prema informacijama sa sajta železnice, kao i prema rečima samih konduktera, doplata vozne karte za bicikl iznosi 100 dinara i ne mogu da vas odbiju.

Biciklistima, naročito „zaluđenicima“ to mnogo znači jer nema rasklapanja i pakovanja bicikala u sprecijalne torbe za tu namenu.

Redom se smenjuju stanice Samari, Lastra, Drenovački Kik, Ražana, Kosjerić i ostale, ima ih dosta i građene su za meštane, kojih u planinskim selima ima sve manje, pa na nekim stanicama putnici retko ulaze, ali voz uredno staje na njima, ako je putnički.

Posle Kosjerića, voz polako ubrzava, nema nikakvnih ukrštanja sa drugim vozovima, pa nema ni kašnjenja, stiže na vreme u Užice, gde prolazimo kroz nedavno renoviranu zgradu železničke stanice.
To je ujedno i zadnja stanica Štadlerovog voza koji iz Beograda kreće u 19 i 40h, bez kašnjenja u polasku.

Voz je pod video nadzorom

Večernji vozovi iz Beograda ranije su po pravilu išli do Prijepolja ili do Bara u Crnoj Gori.

Nije tajna da je pruga od Užica do Prijepolja u lošem stanju i da joj je već godinama potrebna rekonstrukcija, na šta često apeluju uglavnom mašinovođe.

Međutim, ozbiljnijih radova na pruzi Beograd – Bar, sem rekonstrukcije njene trase od Resnika do Valjeva, od 1976. godine kada je puštena u rad, kao svojevrstan građevinski podvig (radnici su tokom izgradnje na neka mesta morali da stižu helikopterom), nije bilo.

O brzini Štadlerovog voza i o stanicama putnici se redovno obaveštavaju na displeju, ali i glasovno.

Zabranjeno je pušenje i to je možda jedna od najbitnijih razlika u odnosu na nekadašnja pravila koja su se kršila ili su to prosto dozvoljavala.

Voz je pod video nadzorom, što znatno olakšava kontrolu nesavesnih putnika, nema prljanja i sečenja sedišta, pisanja po inventaru.

Cena povratne karte od Beograda do Užica je 1066 dinara, kondukteri su u novim uniformama, ljubazni su, svako mora da ima kartu i nema nikakvog „švercovanja“ u prevozu.

Put vozom od Užica do Beograda, u vreme kada je cela pruga bila u dobrom stanju i kada je njom saobraćao takozvani „poslovni voz“, prema rečima konduktera trajao je manje od dva i po sata.

Putnički voz danas na toj relaciji putuje nešto duže od tri i po sata.

Izvor: Nova ekonomija

Foto: Pixabay