Mnogi savremenici Karla Marksa opisuju ga kao preku osobu, sklonu pijančenju, svađama, tučama i dvobojima. Zamerali su mu da je isključiv, diktator, egoista, sklon materijalnom iskorišćavanju prijatelja, da novac troši kao „protočni bojler“ dok mu porodica živi od pozajmica. Ipak, najčudnije optužbe na račun „oca komunizma“ su one da nikada nije kročio u fabriku jer je prezirao radnike, te da je jedina proleterka u njegovom životu bila njegova sluškinja i ljubavnica koju nije plaćao. Osim u naturi, kad joj je podario vanbračno dete.
Malo je teoretičara u istoriji koje su provlačili od „zlata do blata“, od akademskog idolopoklonstva do optužbi za naučno šarlatanstvo, koje su slali na „đubrište istorije“ a potom vaskrsavali i ponovo ih vraćali u modu, kao što je to slučaj sa „ocem komunizma“, Karlom Marksom. Tomovi polemika su napisani o njegovom najvažnijem delu „Kapital“, jednoj od najuticajnijih knjiga i bibliji za dve trećine čovečanstva na vrhuncu socijalizma i komunizma, a koju je malo ko pročitao do kraja.
Ovaj glomazan rad, težak za razumevanje, bio je noćna mora ne samo za studente ekonomije u socijalističkim zemljama, već i kamen oko vrata samom Marksu, tvrdi britanski istoričar i novinar Pol Džonson. Marks, koji je bio krajnje nedisciplinovan i u privatnom i u profesionalnom životu, završio je samo prvi tom, a sve posle je „peglao“ njegov najverniji saborac, Fridrih Engels, navodi Džonson u svojoj knjizi „Intelektualci“, u kojoj bespoštedno analizira koliko su neki od vodećih umova savremenog doba u svom životu bili dosledni idejama koje su propagirali celom svetu.
Bolji novinar nego naučnik
Karl Marks je rođen 5. maja 1818. godine u Triru, u porodici koja je i sa očeve i sa majčine strane vodila poreklo od čuvenih jevrejskih rabina. Njegov otac, po profesiji advokat, bio je veoma liberalno nastrojen, a zbog zakona u tadašnjoj Pruskoj koji su Jevrejima ograničavali pristup važnijim radnim mestima, prešao je sa celom porodicom u protestantizam. Marksov ujak, Lion Filips, bio je veoma uspešan poslovni čovek u Holandiji i osnivač budućeg kapitalističkog giganta, električne kompanije „Filips“.
Marks je stekao klasično obrazovanje na najboljim nemačkim univerzitetima, a pre nego što se okrenuo akademskoj karijeri bio je pesnik i novinar. Britanski istoričar ocenjuje da je Marks bio mnogo bolji novinar nego naučnik. Imao je dar za pisanje jezgrovitih, oštrih, polemičkih tekstova o aktuelnim događajima. Bio je majstor da izreke drugih, koje je vrlo rado pozajmljivao, izoštri tako da podupru njegove sopstvene teze i da ih postavi na pravo mesto na najefektniji način.
Ovakav novinarski manir poslužio mu je i da napiše impresivnu završnicu „Komunističkog manifesta“, koju nije nadmašio nijedan politički pisac: „U revoluciji, proleteri ne mogu da izgube ništa osim svojih okova. A mogu da dobiju čitav svet. Proleteri svih zemalja ujedinite se!“ Nijedna od ovih rečenica u originalu nije Marksova, čak ni sintagma „diktatura proleterijata“, ali on ih je povezao i upotrebio na način koji je te poruke ovekovečio i zauvek ih je vezao za svoje ime.
Nasuprot tome, kritičari njegovih naučnih radova, pored ocena da su teze koje je iznosio neutemeljene u činjenicama i krajnje nekonzistentne, optuživali su ga da je namerno pogrešno citirao tvrdnje drugih teoretičara i iskrivljavao njihov smisao kako bi potvrdio sopstvene stavove. Marksu su zamerali da je u svom „Kapitalu“ vrlo svesno izmenio originalne rečenice i „oca tržišne ekonomije“, Adama Smita, usadivši im potpuno drugačiji smisao.
Netrpeljivost prema radničkim vođama
Ipak, najčudnija je njegova lična antipatija prema radnicima, za koje se toliko zalagao kao teoretičar, ističe Džonson. Marks je o problemima radnika pisao isključivo iz svog kabineta, nikada nije kročio ni u jednu fabriku, niti je na terenu upoznavao okolnosti u industrijama koje je analizirao u svojim naučnim radovima.
Samo jednom je, zajedno sa Engelsom, prisustvovao skupu Kulturnog udruženja nemačkih radnika, koje su činili časovničari, štampari, obućari, šumari… Taj susret nije prošao dobro. Radnici su malo toga razumeli od njegovog akademskog rečnika, ali dovoljno da Marksovu revolucionarnu viziju ocene kao nerealnu. Tvrdili su da kao mnogo bolji poznavaoci stvarnih prilika, pomake vide u rešenjima koja su postupnija, ali i izvodljivija.
Marks, sa svoje strane, nije krio stav da u širenju svojih revolucionarnih ideja kao saveznike vidi intelektualce poreklom iz srednje klase, kojoj je i sam pripadao, a radnike samo kao „izvođače radova“. Posebno je bio netrpeljiv prema radničkim vođama koji su zaista živeli u uslovima koje su želeli da promene i uspeli su da se nametnu svojim idejama. Njih je žučno napadao, a jedan od primera je agresivni obračun sa Vilhemom Vajltlingom, vanbračnim sinom jedne pralje, koji je uspeo da privuče mnoštvo pristalica među nemačkim radnicima.
Marks se tokom sastanaka Lige komunista u Briselu žestoko obrušio na Vajltlinga, optuživši ga da agituje bez ikakvog teorijskog znanja. „Tamo, u onoj glupavoj Rusiji mogu da se prave uspešni sindikati s glupavim momcima i apostolima“, urlao je Marks, „ali u tako civilizovanoj zemlji kakva je Nemačka, morate shvatiti da ništa ne može da se postigne bez teorijskog učenja!“ Ovaj obrazac obračunavanja poslužio je Marksu da se otarasi i drugih konkurenata poteklih iz radničke klase, a kada je osnovana Prva internacionala u Londonu 1864. godine, postarao se da socijalisti radničkog porekla ne dođu na važne položaje.
Bilo bi bolje da moj Karl prikupi kapital, nego što samo piše o njemu
Ali Marks, generalno, nije trpeo suprotstavljanja drugih, bez obzira na njihovo poreklo i obrazovanje. Poznat je njegov razlaz sa Mihailom Bakunjinom vrlo brzo po osnivanju Prve internacionale, koji ga je okarakterisao kao čoveka okrenutog isključivo sebi i bez saosećanja za druge. Mnogi bivši saborci ga opisuju kao diktatora, pa čak i sam Engels kaže da je Marks kao urednik „Novih rajnskih novina“, redakciju „preustrojio u diktaturu – u svemu je samo on odlučivao“.
Podjednako je veliki broj svedočenja o njegovom nasilnom karakteru, sklonosti svađama, vređanjima, tučama i mnogim dvobojima, po kojima je postao poznat još u studentskim danima, a revolucionar Maksim Kolakovski ga je zbog njegovih čestih izliva besa nazvao „pobesneli Marks“. Živeo je neumerenim i krajnje nezdravim životom, a ni lična higijena mu nije bila jača strana.
Marks nikada nije tražio ozbiljniji posao kako bi prehranjivao svoju mnogobrojnu porodicu, pa su na kraju njegovi roditelji i rodbina prestali da ga finansiraju. Njegova majka je u pismu jednom rođaku, žaleći se na sina, između ostalog napisala: „Bilo bi bolje kada bi moj Karl prikupio sebi neki kapital, nego što samo piše o njemu“. Ali Marks ne samo da nije bio u stanju da zaradi sopstveni novac, nego ni da upravlja njime, pa je još u ranoj mladosti pao u ruke zelenašima. Stalno je bio u dugovima i kasnije, te je njegova porodica preživljavala pozajmljujući novac od drugih, najviše od Engelsa.
Premda su Marks i njegova supruga Dženi, što od njenog nasledstva, a više od pozajmica prijatelja, imali godišnje prihode koji su bili trostruko veći nego godišnja primanja kvalifikovanog radnika, trošili su novac kao „protočni bojler“ i večito bili u oskudici. Na kraju je Engels prodao neka preduzeća u svom vlasništvu i zahvaljujući pametnim ulaganjima obezbedio sigurne prihode, a deo tog novca je izdvojio da Marksu i njegovoj porodici konačno omogući pristojan život. Marks je počeo da se ponaša kao pravi buržuj i dodatno je tražio pozajmice od Engelsa, mimo rente koju mu je ovaj redovno slao, pravdajući takvo ponašanje rečima da „proleterski život ne bi bio dobar za posao“.
Jedini proleter koga je „otac komunizma“ zaista dobro upoznao bila je Helen Demut, porodična služavka, koja je do smrti obavljala teške fizičke poslove u kući i čuvala decu. Imala je obezbeđene smeštaj i hranu, ali Marks joj nikada nije platio ni paru, ističe Džonson. Zato joj je podario vanbračno dete, koje po rođenju nije hteo da prizna, pa je dečaka usvojila jedna radnička porodica.
Zorica Žarković
Foto: Pixabay