Iako u globalnim razmerama spada u male zemlje, sa malom privredom, Srbija se ističe u proizvodnji lignita po kojoj zauzima 10. mesto u svetu. Od toga imamo i koristi i štete: lignit omogućava normalno funkcionisanje domaće privrede, ali i izuzetno zagađuje životnu sredinu.
Možda niste znali, ali postoji roba u čijoj se proizvodnji Srbija ravnopravno nadmeće sa najmoćnijim zemljama na svetu. Njeno sagorevanje doslovno održava domaću privredu i uopšte, državu u životu, nezavisno od toga šta se u njoj događa, ali istovremeno predstavlja i jednu od većih pretnji po sredinu i zdravlje ljudi. Naime, mada se po većini drugih stvari nalazi na 50. mestu na planeti, srazmerno svojoj veličini i visini BDP-a, Srbija zauzima 10. mesto na svetu po godišnjoj proizvodnji – lignita. Takozvani smeđi ugalj, lignit, kojim je Srbija posebno prirodno bogata, svakodnevno se u hiljadama tona crpi iz otvorenih ugljenokopa i potom sagoreva u blokovima domaćih termoelektrana.
Energetika zasnovana na fosilnim gorivima
Kolubarski lignit, na primer, kopači vade u tolikoj količini da ih kroz obrenovačka sela svakodnevno prenosi 13 železničkih garnitura sa po 27 vagona i osam vučnih lokomotiva. Ovaj silni ugalj u TENT elektranama greje kotlove i pomoću vodene pare pokreće turbine čak petnaest generatora koji se četiri decenije skoro bez prekida okreću (standardno, brzinom od 3000 puta u minutu). Na ovaj način se za godinu dana, i to samo u ovom basenu, sagori više od 30 miliona tona lignita.
Uz ugalj koji napaja Kostolac i druge termoelektrane, sagorevanje lignita utiče na poslovanje drugih industrija i sasvim nezavisno od načina rukovođenja, zbog svoje veličine predstavlja najmoćniji deo naše ekonomije, koji je uspeo da preživi sve lomove ratova, nepogoda i tranzicije. Trenutni kapacitet srpske elektroprivrede iznosi oko 8400 MW instalisane snage, a uskoro će se, sa izgradnjom novih “kineskih” blokova u Kolubari, kapacitet i dodatno uvećati. Stoga svaki proizvod koji se u Srbiji proizvede biva jeftiniji za dodatnu vrednost koju mu daje domaći lignit.
Nažalost, milioni tona spaljenog lignita istovremeno predstavljaju i jednu od najvećih pretnji životnoj sredini u ovom delu Evrope. U poslednje vreme učestale debate o zagađenju vazduha (od nedavno i o emisijama sumpor-dioksida iz termoelektrana) mahom se zasnivaju na opravdanim, ali naivnim optužbama za nebrigu. No, takve diskusije po medijima i društvenim mrežama zanemaruju nedovoljno poznatu okolnost da je Srbija na globalnom planu zemlja lignita i da je njegovo sagorevanje trenutno neizbežno jer predstavlja krvotok koji održava ekonomiju regiona.
Prema podacima nemačkog Federalnog instituta za geonauke i prirodna bogatstva objavljenog u periodičnoj studiji Daten und Entwicklungen der deutschen und globalen, Srbija se i to bez kosovskog basena prošle godine ponovo našla na 11. mestu na svetu sa oko 38 miliona tona iskopanog lignita. U prethodnoj deceniji, Srbija je u proseku proizvodila oko 40 miliona tona po godini, ako se pritom izuzme 2014. godina kad je zbog posledica poplava proizvodnja opala na 29 miliona tona.
Koristan, a zapravo štetan
Najviše lignita, po dva veka dugoj tradiciji kopa se u Nemačkoj – oko 175 miliona tona godišnje, što je ovu zemlju svojevremeno učinilo energetskom i industrijskom silom. U Kini se iskopava oko 140 miliona, a u Rusiji i SAD oko 70 miliona tona lignita godišnje. Lignit se kopa u Australiji i Indoneziji, ali za razliku od drugih zemnih bogatstava, lignit je vrlo prisutan i u srednjoj i istočnoj Evropi. Zato države koje su toliko manje od svetskih velesila, kao što su Srbija i Češka, iskopavaju uporedive količine lignita. I druge zemlje Zapadnog Balkana, poput Bosne i Hercegovine, ali i Kosova, takođe su značajni globalni igrači po proizvodnji lignita.
Mada je naše najveće blago u regionu, lignit bi se mogao pokazati i kao najveći usud. Niskokaloričan, sa ogromnim sadržajem vlage, lignit je ugalj najlošijeg kvaliteta – ima malu toplotnu moć, pri sagorevanju ostavlja mnogo pepela i dovodi do povišene emisije CO2 (što je gas čije oslobađanje dovodi do globalnog zagrevanja i njegova će se emisija naizbežno smanjivati). Sagorevanjem lignita sa velikim sadržajem sumpora u atmosferi se oslobađaju i drugi gasovi, pa tako i sumpor-dioksid, što objašnjava zašto su elektrane iz našeg regiona rekorderi po emisiji SO2.
Budući da je lošeg kvaliteta, lignit se praktično ne prodaje na tržištu jer je daleko isplativije paliti ga neposredno uz mesta gde se iskopava, nego ga prodavati i transportovati u druge delova sveta – zato se termoelektrane podižu neposredno uz ugljenokope, a lignit se isključivo i koristi kao gorivo za proizvodnju energije. U našem regionu, međutim, nema značajne količine kvalitetnijeg crnog, bitumenskog uglja, niti antracita, ali zato, nalik na Nemačku, lignita ima u izobilju. Po rezervama od 7,1 milijardi tona koje predstavljaju čak 10% celokupnih evropskih rezervi lignita, Srbija se nalazi na sedmom mestu u svetu.
Kakvu štetu čini nekvalitetan lignit
Bivši direktor istraživačke stanice „Petnica“ Vigor Majić prošle godine je objavio da je kolubarski lignit jedan od glavnih uzroka ovolikog zagađenja u našoj zemlji.
„Prodaje se kolubarski lignit, sirov i sušen, kao jedan od najnekvalitetnijih ugljeva – kojeg u Evropi ne možete nabaviti za domaćinstva. I mislim da tu postoji čitav lanac odgovornosti, od REIK-a, koji je u posedu tog zemljišta, gde se nalaze rezerve ugja, do svih inspekcija i službi i naučnih instituta gde postoje stručnjaci koji bi trebalo da upozore na to šta ložimo i koliko je to kvalitetno“, ističe Majić.
On smatra da REIK Kolubara i termoelektrane veoma loše utiču na kvalitet vazduha u Srbiji, međutim, one rade čitave godine, a mi imamo zagađenost uglavnom u zimskom periodu: „To znači da su glavni uzrok zagađenja individualna domaćinstva. Velika postrojenja imaju filtere za smanjenje zagađenja, ali individualna domaćinstva nemaju. Problem je što ljudi nisu instruisani, obavešteni šta se sve radi“.
Kako je precizirao, on ne zna ko kopa sirovi lignit sa jalovina, kao i da to treba da se istraži.
Izvor: Nauka kroz priče, BIF
Foto: Pixabay