Darko Mandić, suosnivač startapa MeliBio iz SAD, intenzivno radi na razvoju specifične proizvodnje meda – one koja ne bi podrazumevala pčele. Sem o tome, u intervjuu za B92.net govori o široj, ne uvek popularnoj, ali svakako temi koju nam nameće budućnost – alternativnim vidovima ishrane.
Kako ste se i kada zainteresovali za tehnologiju hrane, šta je bilo prelomno?
Hraniti ljude je oduvek bio sastavni deo kulture moje porodice. Moja najranija sećanja iz detinjstva tiču se ugostiteljskog objekta u Dalmaciji koji je moja porodica posedovala.
Nakon završetka fakulteta, moj prvi posao u struci je bio u prehrambenoj industriji u Srbiji i to u jednoj od najvećih kompanija za proizvodnju meda u Istočnoj Evropi. Učeći od iskusnih stručnjaka, imao sam prilike da se sve više upoznajem sa kompleksnostima ove industrije.
Konačno smo ga izvezli u Evropu: Organski med „uvek ima tržište“, koliko je biznis isplativ?
Sada kada ulazim u desetu godinu svoje karijere u industriji hrane, konstantno razmišljam o tome kako možemo proizvoditi kvalitetnu hranu, bez negativnog uticaja na životnu sredinu i po cenama koje su dostupne svima. Odgovori na ta pitanja su uvek nekako isti, a to su nauka i tehnologija.
Znamo da većina ljudi nije raspoložena da menja svoje navike. Šta biste im Vi rekli – zašto nam je potrebna alternativna hrana, bazirana na biljnom ili laboratorijskom poreklu?
Kao neko ko je prošao teške momente sa sopstvenim lošim navikama u ishrani koje su me dovele do stanja gojaznosti koje je pretilo mom životu, moram da priznam da je to izazov sa kojim se nije lako nositi.
Međutim, suočavajući se sa situacijom koja može biti pogubna po život i okružujući se ljudima koji su eksperti u poljima ishrane i fizičke aktivnosti, uspeo sam da svoju telesnu težinu sa skoro 150 kilograma dovedem na 90 kilograma. Jedna specifična korekcija mi je pomogla da svoju težinu održim, a svoje zdravlje i fizičku spremnost dovedem na najviši nivo – to je veganska ishrana.
Kalifornija, gde živim već nekoliko godina, pruža neverovatno iskustvo ishrane na biljnoj bazi. Meso, jaja i mleko koji ne dolaze od životinja, već su proizvedeni na bazi biljne tehnologije ili fermentacije, standardni su deo ishrane ljudi ovde. Takvi proizvodi su ne samo bolji za ljude, već i za životnu sredinu jer način na koji se ova hrana proizvodi ne emituje štetni ugljen-dioksid zbog kojeg su naša planeta i naš opstanak na njoj ugroženi.
Čini se da naročito hrana „iz epruvete“ nailazi na negativne komentare. Istovremeno se stiče utisak da malo ljudi ima nešto protiv brze hrane i raznih prerađevina koje prolaze kroz mnoštvo procesa obrade. Odakle onda toliki otpor prema veštačkoj hrani, kada je upitno i koliko je ona koju trenutno jedemo zaista prirodna?
Ljudi ne poznaju nauku, a iz neznanja se javljaju razne teorije zavera koje nisu tačne. Činjenica je da u svakoj zemlji možete kupiti hranu izuzetnog kvaliteta i nutritivnosti, kao i manje nutritivnu hranu.
Analize pokazale ko falsifikuje med u Srbiji, a tegle i dalje u marketima
Odnos individue sa hranom koju jede je jedan od najintimnijih odnosa koji postoji. Često, zbog izazova u mentalnom stanju pojedinca, odnos sa hranom postane takav da čovek krene da se svojim emocijama bavi kroz preobilni unos hrane i napitaka. Neretko su ta hrana i napici iz kategorije brze hrane, jer takva hrana daje momentalni osećaj zadovoljstva.
Reč prirodno je vrlo neodređena etiketa jer sve što danas jedemo nije ista hrana koje se jela pre 100, 200 ili 300 godina. Takođe, prerađena hrana neživotinjskog porekla nije nužno lošijeg kvaliteta ili nutritivnog sastava od neprerađene biljne hrane. U kliničkoj studiji prestižnog Univerziteta Stanford, dokazano je da prerađeno meso biljnog porekla smanjuje rizike od kardiovaskularnih oboljenja u poređenju sa crvenim mesom.
Sa sve većim širenjem trendova veganske ishrane – koji promovišu i vrhunski sportisti – očekujem da dođe do značajne promene razmišljanja i navika potrošača. Pogotovo se nadam da će se to desiti i u Srbiji, jer smatram da su način života i ishrana u Srbiji jedni od ključnih razloga zbog kojih je životni vek kraći nego u zemljama koje promovišu ishranu na biljnoj bazi. Razna istraživanja postoje koja povezuju dugovečnost ljudi u takozvanim „plavim zonama“, kao što su Mediteran i Japan, sa fokusom na ishranu koja nije dominantno zasnovana na životinjskim proizvodima.
Šta bi za Vas bili školski primeri hrane budućnosti?
Hrana budućnosti će definitivno biti prevashodno veganska i deliće se u dve glavne grupe.
Prva je biljna ishrana koja se u Americi rapidno razvija u prethodnih pet godina. Biljnu revoluciju su pokrenule kompanije kao što su Beyond Meat, Oatly i Eat Just koje proizvode biljno meso, mleko i jaja.
Međutim, postoji i nova pod-industrija koja se naziva ćelijska poljoprivreda u kojoj se nauka koristi da uspostavi metode uzgajanja mesa i mleka u laboratoriji, bez potrebe za uzgajanjem životinja. Tako je u Singapuru prošle godine lansirano prvo pileće meso proizvedeno na bazi ćelijske poljoprivrede. To je bio istorijski momenat da je prva država na svetu odobrila ovakav pristup proizvodnji.
S tim u vezi, kada će ona zaista postati budućnost? Da se pretpostaviti da se sve na kraju svodi na novac – kada bi takve namirnice mogle da postanu pristupačne širem sloju ljudi?
2050. godine će planeta Zemlja imati blizu deset milijardi stanovnika i jedini način da sve ljude prehrani bez negativnog uticaja na životnu sredinu je putem razvoja nauke i tehnologije u industriji hrane. U različite delove sveta će različitom brzinom dolaziti različiti proizvodi. SAD, Singapur i Izrael su vodeća tržišta u inovacijama u ovom polju. Potrošači u tim zemljama su sve više svesni da ova planeta nema neograničene resurse – zemlju, vodu i hranu koja se upotrebljava za uzgajanje životinja koje daju mnogo manji rezultat u broju kalorija i ljudi koju mogu da prehrane, umesto da se ti proizvodi direktno oblikuju u burgere ili pljeskavice iz kojih će ljudi dobiti sve neophodne proteine i nutrijente.
Bez kojih namirnica možemo ostati u budućnosti? Na listi kafa, pivo…
U momentu kada alternativni način proizvodnje hrane omogući da cena iste bude niža nego životinjska hrana, desiće se masovni prelazak. Moja predviđana su da je to za nekih tri do pet godina u SAD, deset u Evropskoj uniji i dvadeset u Srbiji.
Vi ste rešili da se bavite proizvodnjom meda bez pčela.
Upoznajući se sa alternativnim načinom proizvodnje hrane, shvatio sam da postoji neophodnost da se nauka i tehnologija upotrebe za pronalaženje načina za proizvodnju meda. Širom sveta postoji veliki broj falsifikata meda koji se proizvode tako što se različiti šećeri i voda mešaju u koktele koji podsećaju na med. Često se u njih dodaje određen procenat meda od pčela kako bi se ukupna količina takvog „krštenog“ proizvoda uvećala.
Ono što je naša vizija u MeliBio, Inc. koji sam suosnovao sa dr Eronom Šalerom, jeste da proizvedemo med koji je na molekularnom nivou identičan medu koji prave pčele. Mi sa ponosom kažemo da mi proizvodimo pravi med, ali bez pčela.
Takav proizvod će biti na istom nivou ili čak boljeg kvaliteta nego pčelinji med. Često se u kasnije spomenutom mogu naći pesticidi koje pčele pokupe sa različitih polja ili antibiotici iz lekova za pčele, a koji se u slučaju proizvodnje meda u kontrolisanim uslovima jednog savremenog proizvodnog pogona ne mogu naći.
Naš prvi proizvod će se naći na tržištu SAD krajem ove godine. Već imamo skoro 20 kompanija koje su sa nama zaključile pisma o namerama u kojima izražavaju želju da postanu naši partneri i u svoje proizvode dodaju naš veganski MeliBio med – proizveden bez pčela.
Već neko vreme naučnici upozoravaju da bismo morali ozbiljnije da se pozabavimo spasavanjem pčela. Može li ova nova tehnologija proizvodnje meda da im pomogne onda?
Najveća zabluda o pčelama dolazi zapravo iz sveta pčelarstva u kojem se isključivo spominju medonosne pčele, koje su samo jedna od 20.000 vrsta pčela koje postoje. Naime, samo ta vrsta je ona koju su ljudi pripitomili i koju koriste za ostvarivanje svojih ličnih interesa u vidu profitiranja u prodaji namirnice koja je po svojoj ceni dobila nadimak „jestivo zlato“.
Mi verujemo da je med proizvod koji treba da bude dostupan svima i da način na koji se med proizvodi ne šteti pčelama. Dodavanjem novih košnica u životnu okolinu direktno se pravi negativan uticaj na autohtone i divlje pčele. To je pogotovo izraženo u SAD, gde po izveštaju objavljenjom u prestižnom časopisu Nacionalna geografija, 25% pčelinjih vrsta nije viđeno u periodu od 1990. do skoro.
Meso postaje hrana samo za bogate Amerikance
Medonosne pčele nikada neće izumreti jer pčelari konstantno povećavaju broj košnica kako bi proizveli što veću količinu meda. Zato je neophodno da se što veća količina meda proizvedenog u budućnosti proizvede uz pomoć nauke i tehnologije. Ako izgubimo divlje i autohtone vrste pčela i oprašivača, površina planete Zemlje će izgledati kao površina Marsa. Dodatni motiv za naše snažno zalaganje u uspeh MeliBio, Inc. je činjenica da svet u kojem naša kompanija uspe je onaj koji je bolji i za čoveka, koji će imati pristup najkvalitetnijem medu po pristupačnim cenama, i za sve pčelinje vrste, koje ćemo spasti tako što ih nećemo pritiskati novim brojem košnica.
Izvor: B92
Foto: Pixabay