O tome kako su neke od zemalja bile i ostale bogate i kako su neke od zemalja bile i ostale siromašne, govore njihove privredne aktivnosti u kojima su se specijalizovale. Prerađivačka industrija je godinama unazad nosilac srpske privrede, a glavne prepreke za brži rast preduzeća u ovoj industriji su niska produktivnost i zastarela tehnologija. Prevazilaženje ovih ograničenja je najveći potencijal za srpsku prerađivačku industriju i zajednički zadatak za državu i kompanije.
Danas se širom sveta vodi rat bez oružja u kojem sve države učestvuju i koje se pre svega bore za pobedu na svom terenu. Rat protiv nevidljivog neprijatelja, rat protiv korona virusa. Ključno pitanje je da li će Srbija izaći iz ovog rata kao mnogo puta u svojoj istoriji „gola i bosa“, ili će uspeti da pametno upotrebi ono čime raspolaže, kako bi tektonske promene na globalnom tržištu što više okrenula u svoju korist za jačanje privrede?
O tome kako su neke od zemalja bile i ostale bogate i kako su neke od zemalja bile i ostale siromašne, govore njihove privredne aktivnosti u kojima su se specijalizovale. Prema podacima za 2020. godinu o strukturi bruto dodate vrednosti (BDV) po delatnostima u Srbiji, izdvojila su se tri sektora sa najvećim učešćem: prerađivačka industrija (BDV 730 milijardi dinara), trgovina i popravka motornih vozila (BDV 623 milijardi dinara) i poslovanje nekretninama (BDV 387 milijardi dinara).
Međutim, visoko učešće pojedinačnih sektora u strukturi BDV-a, ne znači nužno da svi oni imaju i najveći razvojni potencijal, jer ne utiču jednako na ekonomski rast, stabilnost i prosperitet jedne zemlje.
Gde koči?
Godinama unazad, prerađivačka industrija predstavlja kičmu srpske ekonomije. Oblasti koje su se istakle prema procentualnom učešću u strukturi BDV-a u prerađivačkoj industriji su prehrambena, piće i duvan sa 24,5%, oblast metala sa 11,1% i oblast prerade gume i plastike sa 9,6%.
Preduzeća u prerađivačkoj industriji su 2020. godini činila 16,4% od ukupnog broja registrovanih privrednih društava u Srbiji i zapošljavala su 392.000 ljudi, što predstavlja trećinu zaposlenosti u domaćoj privredi. Dodatni pokazatelj pokretača srpske ekonomije jesu rezultati poslovanja preduzeća. Prerađivački sektor je imao 3,2 milijarde dinara prihoda i zajedno sa sektorom trgovine na veliko koji je prihodovao četiri milijarde dinara, ostvario je preko tri petine prihoda privrede.
Takozvane „brzorastuće“ firme, koje su povećavale promet za više od 20% godišnje tokom tri godine, doprinele su sa 77% ukupnom broju novootvorenih radnih mesta između 2014. i 2017. godine. Takođe, „mlade“ firme, starosti do pet godina, stvorile su 96% novih radnih mesta u istom periodu.
Ako se izuzmu mlade i brzorastuće firme, kojih nije mnogo, zaposlenost se smanjuje, što ovu kategorije preduzeća čini glavnim pokretačima u stvaranju novih radnih mesta. Uprkos dobrim pokazateljima, rast broja zaposlenih uz neproporcionalan rast prihoda predstavlja ključnu prepreku celog sektora, ukazujući na nisku produktivnost u proizvodnim kompanijama. Po definiciji, produktivnost znači sposobnost firme da za određen broj ulaznih parametre (ljudi, sirovine, finansije, itd.) dobije najviši nivo izlaznih proizvoda.
Prema podacima Svetske Banke, produktivnost srpskih firmi u prerađivačkom sektoru je niska, zbog neefikasnosti radne snage i neefikasnosti proizvodnih procesa sa niskim učešćem savremene tehnologije. Analiza dostupnih podataka ukazuje da je dodata vrednost po radniku kod srpskog proizvođača iznosila 15,2 hiljade evra, što predstavlja samo 35% produktivnosti naših firmi u poređenju sa prosekom EU. Drugim rečima, srpskom preduzeću je za proizvodnju potrebno tri puta više radnika nego prosečnoj kompaniji u EU sa istim nivoom proizvodnje.
Takođe, na skali visoke, srednje-visoke, srednje-niske i niske tehnologije koja se primenjuje u industriji, prerađivačka industrija u Srbiji beleži samo 27% učešća visoke i srednje visoke tehnološke strukture. Može se reći da je ovo učešće veoma nisko s obzirom da zemlja u našem komšiluku, Mađarska, poseduje čak 60% visoke i srednje-visoke tehnologije.
Prevazilaženje ovih prepreka je najveći potencijal za srpsku prerađivačku industriju, jer bi se uklanjanjem ograničenja u poslovanju povećala šansa za izvoz i konkurentnost, što bi stvorilo veći broj brzorastućih firmi. U tom smislu, potrebno je sačiniti strategiju razvoja lokalne privrede, kroz sistematičan razvoj tri glavna segmenta – poslovne klime, privrednih društava i potrošača.
Zajednički posao
Uticaj na poslovnu klimu u najvećoj meri ima država. Kroz razvoj pravnih okvira koji podržavaju rast domaće privrede, privukao bi se veći broj investicija i podigla pravna sigurnost, kao jedan od ključnih ishoda za prerađivačku industriju. Takođe, podrška privredi može biti izražena kroz promociju i stvaranje prilika za povezivanje preduzeća, koje bi omogućilo međusobno deljenje resursa i povećanje produktivnosti.
Država može pružiti jaku podršku za razvoj veština radne snage i za praćenje inovativnih rešenja kroz obrazovni sistem, s ciljem da naši najbitniji resursi, mladi ljudi ostanu u Srbiji, inoviraju, razvijaju i otvaraju nove kompanije.
Međutim, naša privreda posluje u sistemu gde je najveći izvor finansiranja bankarski sektor. Glavna prepreka takvog sistema jeste da banke ne prihvataju visoke rizike, što znači da novootvorene firme imaju problem pri finansiranju aktivnosti. Praksa banke je da finansira obrtna sredstva, bez apetita za ulaganjem u R&D, tj. u razvoj novih proizvoda i tehnološke inovacije unutar firme.
U tom slučaju, sledeća vrata na koja preduzeća mogu da pokucaju su državne institucije koje subvencijama i poreskim olakšicama pospešuju privredu. Često, takva finansijska podrška bude nedovoljna za većinu privrednih subjekata. Mnoge države su ovaj problem rešile oslanjajući se na alternativne izvore finansiranja, poput „venture“ fondova, „private equty“ fondova i drugih fondova gde određena grupa ljudi ulaže svoj kapital u određene kompanije i na taj način postaju vlasnici određenih procenata.
Uprkos izazovnoj poslovnoj klimi, postoje brojne aktivnosti koje se mogu preduzeti unutar kompanija kako bi se pospešila produktivnost. Svako preduzeće bi trebalo da pođe prvenstveno od sebe i trenutnog stanja unutar kompanije, kako bi jasnije sagledalo poslovno okruženje i ugrabilo potencijalne prilike.
Definisanje i optimizovanje poslovnih procesa, dodeljivanje jasnih uloga u timu sa jasnom organizacionom strukturom, analiza finansijskih performansi i uspostavljanje budžeta koji obuhvata interni razvoj su neke od inicijativa koje mogu dovesti do stabilnijeg operativnog modela, efikasnije komunikacije, poboljšavanja veština ljudi i na kraju veće produktivnosti.
Svakako da ima mnogo potencijala za takve inicijative u kompanijama, jer postoji mnogo preduzeća koja su nastala posle 1990. i koja se od tada neprestano bore za rast profita, ne usklađujući svoje poslovanje sa svetskim trendovima u upravljanju i poslovanju. Delovi istorije se ponavljaju kroz situaciju koja je danas zadesila svet, no da li će Srbija izbeći istorijski pad zavisi od aktivnih i odlučnih mera pojedinaca u državnim institucijama i u samim preduzećima. Mogućnosti postoje, samo je bitno ko će ih i kako prvi ugrabiti.
Miloš Pavlović, senior biznis analitičar u konsultantskoj kući Egzakta Advisory
Biznis i finansije 194, februar 2022.
Foto: Pixabay