U Srbiji ne postoje podaci o tome koliko je građana ostalo bez svog jedinog doma radi namirenja dugova koji su često daleko manje vredni od oduzete nekretnine. Za razliku od Hrvatske, koja je svojim zakonom o izvršenju zaštitila pravo građana na jedini dom, u Srbiji to nije slučaj, iako je naša zemlja potpisnica Evropske konvencija o ljudskim pravima kojom se garantuje pravo na dom, a Ustav Srbije garantuje nepovredivost stana. To pravo se, kako za B&F objašnjava adokat Boško Knežević, ignoriše u Zakonu o izvršenju i obezbeđenju i u sudskoj i izvršiteljskoj praksi.
Evropski sud za ljudska prava definiše dom kao fizički ograđen prostor gde se odvija privatni i porodični život. Reč je o prostoru sa kojim je određeno lice ostvarilo dovoljno jaku i trajnu povezanost, bez obzira da li boravi u njemu zakonito ili ne, te da li koristi te prostorije u svojstvu vlasnika ili zakupca. Dakle, Evropski sud u svojoj praksi postojanje dovoljno jake i trajne veze procenjuje na osnovu konkretnih okolnosti određenog slučaja, a ne valjanosti pravnog osnova, kaže za B&F advokat Boško Knežević.
Hrvatska je jedina država u regionu koja je svojim Ustavom i zakonom zaštitila pravo na dom. Prema njihovom Zakonu o izvršnom postupku, izvršenje novčanog potraživanja se ne može sprovesti na jedinoj nekretnini u kojoj stanuje izvršni dužnik, ukoliko je ta nekretnina nužna radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba dužnika koji ne obavlja privrednu delatnost, kao i osoba koje je po zakonu dužan izdržavati.
„Izvršenje na nekretnini u Hrvatskoj je ograničeno u smislu dugovanja, te ukoliko glavnica dugovanja ne prelazi iznos od 40.000 kuna, odnosno oko 5.300 evra, nije moguća prinudna naplata na nekretnini dužnika, osim u specifičnim slučajevima zakonskog izdržavanja i naknade štete nastale krivičnim delom. Takođe je ostavljena mogućnost da sud odbije izvršenje i ukoliko je glavnica veća od 40.000 kuna, ako sud oceni da bi prodaja nekretnine narušila pravičnu ravnotežu između interesa dužnika i poverioca”, objašnjava naš sagovornik.
Kako je u Srbiji
Što se tiče Srbije, Zakonom o izvršenju i obezbeđenju iz 2019. godine propisano je da je javni izvršitelj dužan da prilikom izbora sredstva i predmeta izvršenja radi namirenja novčanog potraživanja vodi računa o srazmeri između visine obaveze dužnika i sredstva i vrednosti predmeta izvršenja. „Ukoliko postoji samo jedno sredstvo i predmet izvršenja iz kog se može namiriti potraživanje izvršnog poverioca, na primer nepokretnost u kojoj izvršni dužnik stanuje, načelo srazmere se ne primenjuje, te u tom slučaju kao jedini način namirenja duga ostaje prodaja nepokretnosti”, navodi Knežević.
Zakonodavac je jedinu nepokretnost dužnika zaštitio od prodaje u slučaju potraživanja po osnovu komunalnih usluga, ali samo u jednom slučaju – ako ova dugovanja, odnosno glavnica, ne premašuju 5.000 evra. Pravac u kome bi zakonodavac mogao da razmišlja o dopuni regulative je član 164 Zakona o izvršenju i obezbeđenju u kom se navodi da ne može biti predmet izvršenja poljoprivredno zemljište zemljoradnika površine do 10 ari. „Na taj način se ukazuje na nameru zakonodavca da zaštiti jedini izvor prihoda zemljoradnika, a što bi svakako zakonodavac trebao da primeni i na jedini dom”, ukazuje naš sagovornik.
Dodaje da ukoliko dug nije vezan za komunalne i srodne delatnosti, a uz to je prodaja nepokretnosti i jedino moguće sredstvo izvršenja, ne postoji prepreka da izvršitelj proda nepokretnost da bi se namirio dug. „Tako je moguće da i za manja dugovanja izvršitelj proda jedinu nepokretnost, koja može vredeti neuporedivo više u odnosu na dug”, ističe Knežević.
Šta kažu međunarodne konvencije
Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda propisano je da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske, i da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava, „sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih“.
„Shodno razvijenoj praksi Evropskog suda, mešanje će biti dopušteno ako je zakonito, usmereno na ostvarenje legitimnog cilja i neophodno u demokratskom društvu. Mešanje je nužno ako se isti opravdani cilj ne može postići primenom blaže mere, ako postoji neodložna društvena potreba, te ako je mešanje srazmerno toj potrebi. Navedena srazmernost se jasnije definiše ‘testom proporcionalnosti’ koji država treba da sprovede radi provere da li je pravo na dom povređeno u konkretnom slučaju“, objašnjava naš sagovornik.
Naime, testom proporcionalnosti mora da se odgovori na sledeće pitanje: da li je zaista neophodno da se u dom podnosioca (u njegovu kuću, stan, poslovni prostor, vikendicu ili drugi prostor) država meša (iseljenjem, pretresanjem, nadzorom i snimanjem komunikacije koja se obavlja putem telefona ili drugih tehničkih sredstava i sl.) ili legitimni cilj (zaštita prava drugih, bezbednost zemlje itd.) može da se ostvari i nekom blažom merom?
„Prilikom donošenja odluke o rezultatu testa proporcionalnosti, Evropski sud dopušta nacionalnim sudovima široko polje slobodne procene, smatrajući da su oni znatno kvalifikovaniji od njega da procene lokalne prilike i suprotstavljene interese, ali je izuzetno važno da samo sprovođenje, kao i rezultat testa, budu odgovarajuće obrazloženi u samoj odluci”, ukazuje advokat Knežević. Obaveza sprovođenja testa proporcionalnosti posebno je, kaže, važna u parnicama koje se vode po tužbi vlasnika nepokretnosti protiv držaoca iste za iseljenje iz date nepokretnosti.
Kako je rešen problem prinudne naplate
„Kada se radi o samom postupku prinudne naplate, nije mi poznato da je jedina nekretnina vlasnika negde u potpunosti izuzeta od prinudne naplate i postupka izvršenja bez ikakvih uslova“, ističe naš sagovornik. On pojašnjava da najveći broj država u načelu dozvoljava izvršenje i na jedinom domu, ali praksa ESLJP je jasno definisala obavezu država da u svakom pojedinačnom slučaju imaju u vidu načelo srazmernosti.
„Smatram da se sudska praksa u većini evropskih država ujednačava, te sada imamo veliki broj presuda po istaknutom prigovoru ‘prava na dom’ koje ukazuju da je to pravo zaista pretežno u odnosu na pravo poverioca na naplatu dugovanja”, objašnjava Knežević.
To ilustruje primerom iz prakse. Reč je o presudi u predmetu Vaskrsić protiv Slovenije. Podnosilac predloga je državljanin Slovenije Zoran Vaskrsić, koji se žalio da prodaja njegove kuće na javnoj aukciji za 50% tržišne vrednosti u izvršnom postupku radi naplate duga od 124 evra, predstavlja neproporcionalno mešanje države u njegovo pravo na imovinu. Sud je utvrdio da je u ovom predmetu došlo do povrede prava na imovinu, zaštićenom članom 1 protokola u Konvenciji o zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda gde je država propustila da uspostavi pravičnu ravnotežu između cilja i sredstva izvršenja, s obzirom na nisku vrednost duga, te činjenicu da domaće vlasti nisu razmotrile i druga manje opterećujuća sredstva izvršenja.
Izvršitelji nisu jedini
Izvršitelji, međutim, nisu jedini koji sprovode prinudnu naplatu. Kod dugovanja za porez, na vrata građanima neće „zakucati“ izvršitelj, već – Poreska uprava. „Građani, nažalost, mogu ostati bez jedinog doma i u postupku prinudne naplate dugovanja na ime poreza, nakon što poreski izvršitelj donese rešenje kojim sprovodi prinudnu naplatu na nepokretnosti. Oglašava se javna prodaja nepokretnosti i kao po običaju ista se proda za 50% od procenjene vrednosti”, ukazuje Knežević.
On smatra da je neophodno zakonom regulisati postupak izvršenja na nepokretnosti na sličan način na koji je to uradila Hrvatska. „Potrebno je definisati koji je to minimalni iznos osnovnog duga na osnovu kog je moguće sprovesti izvršenje na jedinoj nepokretnosti, te pored toga ostaviti mogućnost sudu da odbije sprovođenje izvršenja ukoliko proceni da isto ne ispunjava test srazmernosti, odnosno proporcionalnosti”, zaključuje advokat Boško Knežević.
Izvor: Biznis i finansije, april broj 196
Piše Daniela Ilić
Foto: Pixabay