Plemeniti gest jedne japanske ugostiteljke, da otvori restoran za gladnu decu iz siromašnih porodica, prerastao je u neformalni pokret sa skoro pet hiljada dečijih kafeterija širom Japana. U njima se pruža pomoć ne samo socijalno ugroženoj deci, već svakom detetu kome nedostaje roditeljska briga ili je zlostavljano. Na ovim mestima deca se hrane, druže, igraju, uče da kuvaju i razne druge stvari, ali pre svega im se omogućava da budu – deca.
Učenici državnih škola u Japanu su obavezni da nose đačke uniforme. Ovakvo pravilo nije samo stvar školske discipline, već i želje da se poruči javnosti kako se među učenicima ne prave razlike na osnovu njihovog ekonomskog statusa. U japanskim školama je propisano i da deca obavezno ručaju zajedno sa učiteljima i nastavnicima. Ali kada dođe školski raspust, siromaštvo nevidljivo ispod đačkih uniformi, postaje više nego stvarno za učenike kojima je to jedini obrok u toku dana.
Prema podacima Ministarstvo zdravlja, rada i socijalnog staranja, u Japanu je siromašno preko 16% dece, što je najveći procenat u poslednjoj deceniji. Statistika o stopi siromaštva među ovom starosnom populacijom uključuje mlađe od 18 godina, koji žive u domaćinstvima sa godišnjim prihodom ispod polovine nacionalnog proseka.
To znači da jedno od šestoro dece u Japanu živi u siromaštvu, pri čemu se ne misli na apsolutno siromaštvo koje preti životnom opstanku, već na relativno siromaštvo u kome deca preživljavaju ispod minimalnog životnog standarda koji se u društvu podrazumeva.
Pomenuta definicija malo znači deci kojoj se dešava da pojedu tek jednu bananu tokom celog dana. Razlog nije samo u materijalnoj oskudici, već pre svega u tome što ogroman broj dece iz siromašnijih porodica odrasta bez roditeljskog staranja. Izvan škole, ona su uglavnom sama jer roditelji u borbi za egzistenciju provode po ceo dan na poslu, nekada radeći i na više radnih mesta, što je najizraženije u porodicama gde decu odgajaju samohrani roditelji.
Nažalost, kako pokazuju podaci japanskih službi za socijalnu zaštitu, siromašna deca trpe i veće teškoće od gladi i usamljenosti, jer su mnoga od njih izložena i nasilju u porodici, što sve zajedno utiče na porast depresije i drugih mentalnih bolesti već u ranom uzrastu.
Usamljenost bolnija od praznog stomaka
Utočište za decu gladnu hrane ali i pažnje, druženja i normalnog odrastanja, predstavljaju takozvane dečije kafeterije, koje se u Japanu zovu „Kodomo Šjokudo“. Ove neformalne socijalne ustanove, koje siromašnoj i deci izolovanoj od porodice i društva praktično zamenjuju roditelje, a često i prijatelje koje nemaju, pokrenula je 2012. godine pedesetosmogodišnja ugostiteljka Hiroko Kondo. Kada je čula od jednog učitelja da sam priprema i nosi obroke učenicima koji kod kuće nemaju šta da jedu, otvorila je prvu kafeteriju za siromašnu decu u jednoj stambenoj četvrti u Tokiju.
Kafeterija je za njih u početku obezbeđivala izuzetno jeftine, a kvalitetne obroke, ali se ubrzo pokazalo da je glad tek „vrh ledenog brega“ kada je reč o problemima sa kojima se ova deca suočavaju. Mnogima od praznog stomaka teže pada usamljenost, jer pored nedostatka komunikacije sa roditeljima, imaju probleme i u odnosima sa vršnjacima. Zbog loše porodične situacije, ova deca se teško uklapaju u društvo i često su izložena vršnjačkom preziru, podsmehu i maltretiranju. Tako je prvobitna ideja sa kojom je krenula Hiroko Kondo – da se pristojno nahrani dete koje nema šta da jede kod kuće, malo po malo prerasla u podršku za dodatno obrazovanje, vaspitavanje i socijalizaciju ugrožene dece.
Plemeniti gest japanske ugostiteljke, podstakao je nevladine organizacije i brojne volontere da se uključe u ovakav vid pomoći, pa je sve veći broj dečijih kafeterija počeo da niče i u bogatijim gradskim četvrtima u Japanu. Siromašna i deca prepuštena sama sebi su tako postala mnogo vidljivija, a „Kodomo Šjokudo“ su slale dvojaku poruku zajednici – da je ovo društveni problem koji mora i može bolje da se reši, što je s druge strane bio i šamar zvaničnim institucijama da nisu preduzele dovoljno truda.
Stoga je japanska vlada rešila da subvencioniše lokalne samouprave širom zemlje da podrže otvaranje dečijih kafeterija. One su postale toliko popularne, da je u celom Japanu 2019. bilo preko 3.700 ovakvih kafeterija, za 62% više u odnosu na prethodnu godinu.
Za vreme pandemije, kada su mnogi roditelji ostali bez posla, broj se povećao na skoro 5.000, ali i pored donacija banaka hrane i pomoći lokalne zajednice, ovogodišnje istraživanje koje je sproveo Nacionalni centar za dečije kafeterije sa sedištem u Tokiju je pokazalo da jedan broj njihovih vlasnika i dalje plaća troškove iz sopstvenog džepa. Takođe, i pored brzog širenja ovih ustanova, u proseku samo jedna kafeterija pokriva sve škole u čak šest opština, pri čemu ih u planinskim oblastima Japana i dalje ima najmanje.
Pomoć deci da ne odustanu od života
Dečijim kafeterijama upravljaju različite grupe ili pojedinci koje odredi zajednica, uključujući nevladine organizacije. Obroci u kafeteriji se pripremaju u javnim objektima, privatnim kućama, restoranima ili praznim prodavnicama i koštaju od 100 do najviše 300 jena. Poređenja radi, najjeftiniji obrok van kuće za jednu osobu košta preko 900 jena.
Gulaš od piletine, paradajza i korenastog povrća, salata od tunjevine i algi sa specifičnim japanskim rezancima, zeleno povrće pripremano na pari sa sosom od kikirikija, miso supa od repe i pirinča, tek su deo jelovnika u dečijim kafeterijama, koji ima za cilj ne samo da kvalitetno nahrani gladnu decu, već i da ih od malena uči zdravoj i izbalansiranoj ishrani. Deca uporedo i sama uče da kuvaju, zajedno sa odraslima i vršnjacima kroz igru.
„Ne mogu da učim decu kako da uče u školi, ali mogu da kuvam i jedem zajedno sa njima. Ovde dolazi mnogo nesrećne dece sa različitim problemima. Mi kuvamo i jedemo sa takvom decom, i zamolimo ih da nam pomognu da bismo ustvari tako mi pomogli njima da se osećaju kao deo porodice. Hteli smo da iskoristimo hranu kao način da ova deca iskuse nešto drugačije, kako može izgledati sreća i toplina porodičnog doma“, kaže Čieko Jamada, profesionalni kuvar u jednoj od dečijih kafeterija u Tokiju, koga sva deca zovu „deda Jamada“.
„Kodomo Šjokudo“ su otvorene za sve ljude dobre volje, ovde dolaze i studenti da pomažu deci oko školskih zadataka, jer kako kažu, i oni kući provode često vreme sami, a u dečijim kafeterijama se osećaju korisno i pronalaze društvo. Sada se sve češće događa da pored školske, roditelji dovode i decu predškolskog uzrasta, a neki od njih se i sami pridružuju aktivnostima u kafeteriji.
Ljudi koji vode dečije kafeterije ističu da oni ne pružaju podršku samo socijalno ugroženoj deci, već svakom detetu kome nedostaje roditeljska briga ili je zlostavljano. „Deca imaju slab glas i ne mogu sama da traže pomoć. Zato mi pokušavamo da u rešavanje njihovih problema uključimo što širu zajednicu. Dolaze različita deca i različiti odrasli. Ovde nema predrasuda. Ovo je mesto gde deca mogu da se osećaju kao kod kuće, znajući da imaju prijatelje kojima mogu verovati“, objašnjava Kazuma Kuribaši, vlasnik dečije kafeterije u Osaki.
Hirojuki Moruči, direktor Nacionalnog centra za dečije kafeterije ističe da je pandemija možda nabolje pokazala koliko su ljudi spremni da pomognu da ovakve ustanove opstanu i da ih bude još više. „Svakome u društvu je potrebno mesto na kome će biti. U dečijim kafeterijama deca mogu da budu – deca, a mi im pomažemo da ne odustanu od života zato što su na samom njegovom početku imala manje sreće od drugih“, poručuje Moruči.
Jovana Bajić
Biznis & finansije 202, oktobar 2022.
Foto: Alexander Schimmeck, Unsplash