Braća Ognjanović su od proizvođača sireva postali vodeći prerađivači sirovog opijuma u Jugoslaviji tridesetih godina prošlog veka. Njihove krijumčarske aktivnosti i damping cene u legalnoj trgovini opijumom su toliko uzdrmale evropsko i američko farmaceutsko tržište da su ih jurile vlasti po celom svetu. Sudbinu su im zapečatili tek komunisti posle Drugog svetskog rata, koji su od njihove fabrike napravili „Alkaloid Skopje“.
Početkom 19. veka, turske vlasti su u nastojanju da ožive privredu svojih balkanskih teritorija, umesto sve nerentabilnije proizvodnje sirovog pamuka donele u Povardarje seme belog maka. Pogodna klima, zemljište i jeftina ali vešta radna snaga doprineli su da se do 1910. na prostoru Vardarske Makedonije iz čaura maka godišnje proizvodilo 100 do 200 tona sirovog opijuma.
Makedonski opijum je postao značajan za farmaceutsku industriju, jer su ekstrahovani alkaloidi imali izuzetno visok procenat morfina od čak 16%. Zato su ga kupovali vodeći francuski, nemački i švajcarski prerađivači sve do 1929. godine, kada su gotovo čitavu godišnju proizvodnju počele da otkupljuju američke farmaceutske fabrike.
Tada je jugoslovenska država, uvidevši isplativost ove poljoprivredne kulture, preuzela monopol u otkupu i izvozu. U nedostatku pravnih normi, koje su uspostavljene tek pošto je Jugoslavija donela Zakon o opojnim drogama 1931. godine, opijum je postao čvorište u kome su se preplitali krupni ekonomski i politički interesi sa sve ozbiljnijim međunarodnim posledicama, piše Vladan Jovanović sa Instituta za noviju istoriju.
Šarplaninski sir sa „dodatom vrednošću“
Glavnu ulogu u opijumskoj aferi imala su braća Sofronije i Filip Ognjanović iz Galičnika, malog planinskog mesta u današnjoj Severnoj Makedoniji. Mada su počeli kao skromni preduzetnici, koji su se u svom rodnom kraju bavili preradom ovčijeg mleka, brzo su uvećali kapital i u Bočaru na severu Banata 1921. kupili imanje jednog ugarskog velikaša. Tu su dve godine kasnije osnovali prvu vojvođansku fabriku sireva, a kasnije izgradili i hladnjaču. Mlekara je imala svoje pogone u Velikoj Kikindi i Beodri, a bočarski kačkavalj sa etiketom „Mlekara Ognjanović“ je preko Skoplja i Soluna izvožen u SAD, Evropu, Tursku i Egipat.
Ova priča o preduzimljivom duhu dvojice braće bila bi slična mnoštvu drugih u nekadašnjoj jugoslovenskoj kraljevini, da Ognjanovići nisu postali glavna tema Savetodavne opijumske komisije u Društvu naroda u drugoj polovini tridesetih godina prošlog veka. Naime, o njima su još od 1920. kolale glasine da krijumčare makedonski sirovi opijum, te da šarplaninski kačkavalj „made in Galičnik“, ne sadrži uvek samo mleko šarplaninskih ovaca.
Ipak, spekulacije o krijumčarskim aktivnostima Ognjanovića postale su svetska tema tek 1935. godine, kada je jugoslovensko Ministarstvo trgovine i industrije odobrilo podizanje postrojenja za preradu makedonskog opijuma. Vlast je prepustila ovaj posao preduzetnicima koji su već imali razrađene kanale za izvoz mlečnih proizvoda u zapadnu Evropu i SAD. Dakle, dozvolu za izradu alkaloida, derivata opijuma i indijske konoplje dobilo je upravo preduzeće Filipa i Sofronija Ognjanovića iz Galičnika, uprkos protestima Hemijskog društva da su u pitanju nestručne osobe za taj posao i glasinama da Ognjanovići godinama umesto mlečnih proizvoda izvoze sirovi opijum u Solun i Marsej.
Čim su braća dobila dozvolu za rad 1936. godine, osnovala su firmu za industrijsku proizvodnju opojnih droga, čiji je početni kapital iznosio 3,5 miliona dinara. Veći deo ovog novca poticao je od braće Lederer, velikoposednika iz Čoke koje su Ognjanovići upoznali tokom „banatske faze“ svoje mlekarske industrije. „Vredni i preduzimljivi Galičanci“ počeli su da proizvode 35 tona sirovog opijuma godišnje, više od polovine ukupne proizvodnje opijuma u tadašnjoj Jugoslaviji.
Imajući u vidu da su posle 1932. godine skoro 99% jugoslovenskog sirovog opijuma otkupljivale američke farmaceutske kompanije, Ognjanovići su, da bi konkurisali američkim prerađivačima, nabavili najmodernije mašine iz Nemačke i Švedske, otvorili dva pogona, laboratoriju i sopstvenu elektrocentralu.
Balkanska pretnja zapadnom tržištu
Međutim, već krajem 1937. američki delegat u Društvu naroda Stjuart Fuler upozorio je na sumnjive aktivnosti skopske fabrike alkaloida koja je, prikrivajući prave podatke o proizvodnji derivata opijuma, pustila u ilegalni promet čitavu tonu heroina i morfina. Američki agent je pored dokaza kojima je raspolagala njegova vlada, naveo da Ognjanoviće terete i jugoslovenski susedi, posebno nadležni organi u Grčkoj, u čijim izveštajima se zaplenjeni opijum dovodio u direktnu vezu sa skopskom fabrikom.
Pritisnuto američkim pretnjama, jugoslovensko Ministarstvo trgovine i industrije je zabranilo Ognjanovićima da i dalje kupuju opijum na slobodnom tržištu i poslalo specijalne državne službeniku da nadgledaju proizvodnju. Uprkos tome, šverc se nastavio, o čemu su svedočili istražni organi od Vašingtona, preko Ženeve, do Kaira i brojne zaplene u egipatskim i američkim lukama.
Ognjanovići su postali trn u oku zapadnim državama možda i više zbog svoje politike u legalnoj trgovini opijumom. Oni su svoje preparate, na nezadovoljstvo evropskih fabrika, prodavali daleko ispod cene i svojevrsnim dampingom pokušavali da se domognu legalnog evropskog tržišta alkaloida. Kada je poslovanje „skromnih makedonskih preduzetnika“ počelo drastično da obora cene opijuma i na tržištu SAD, američke i evropske kompanije su zapretile zvaničnom Beogradu da će uvesti embargo na izvoz jugoslovenskog opijuma.
U ovako mučnoj atmosferi, vlasti u Beogradu su 1938. uhapsile Sofronija Ognjanovića, ali se istraga završila neuspehom. Sve što su mogli da mu „prikače“ svelo se na 10 kilograma heroina koje su našli u njegovom beogradskom stanu, pa je osuđen na 30 dana zatvora i novčanu kaznu od 50.000 dinara. Ovo je dodatno podstaklo glasine da su u posao sa Ognjanovićima bili umešani tadašnji ministar trgovine i industrije Milan Vrbanić i sam predsednik vlade Milan Stojadinović.
Ovde je sve ostalo na glasinama, ali je „neobična tolerancija jugoslovenskog pravosuđa“ proizvela dodatne međunarodne pritiske na jugoslovenske vlasti, pa je donet novi zakon o prometu opijata, koji je predviđao drakonske kazne za prekršioce. Okretni Ognjanovići su uprkos tome nastavili sa radom i osnovali domaći kartel prerađivača opijuma, sa glavnim partnerom Tvornicom kemijskih proizvoda u Hrastniku kod Celja, kako bi državi mogli da nameću svoje uslove. Uporedo sa vođenjem domaćeg kartela proizvođača opijuma, Ognjanovići su nastavili sa krijumčarenjem, pa je 1940. droga iz njihove fabrike zaplenjena na brodovima koji su pristali u jednu meksičku luku.
Komunisti im došli glave
I tako, dok su jugoslovenska država i ostatak sveta bezuspešno jurili „skromne balkanske preduzetnike“, izbio je Drugi svetski rat. Ognjanovići su se odmah prilagodili novim okolnostima i pod bugarskom okupacijom promenili su i naziv firme i svoje prezime u bugarsko. Predstavljajući se kao bugarsko preduzeće i kao braća Ognjanovi počeli su da rade za sile Osovine, najviše za bolnice i apoteke u Bugarskoj i na prostoru Nezavisne države Hrvatske (NDH).
Kada se približio kraj rata i postalo jasno ko će iz njega izaći kao pobednik, braća su ponovo promenila identitet i makedonizovala svoje prezime. Bugarska firma je preko noći postala „Makedonska fabrika za alkaloidi F. i S. Ognjanovski“. Ali to nije prošlo kod nove komunističke vlasti, koja je zapečatila sudbinu braći Ognjanović, poslavši ih po kratkom postupku u zatvor pod optužbom da su tokom rata bili „sluge okupatora“.
Nova država je preuzela 1945. vlasništvo nad fabrikom, čiji kapital je iznosio 2,85 miliona dinara i u kojoj je bilo 17 radnika, od kojih je samo jedan imao visoko obrazovanje. Od tada socijalistička, fabrika „Alkaloid Skopje“ je krenula u proizvodnju lekova i osvajanje domaćeg i stranog tržišta u sasvim drugačijim političkim i ekonomskim okolnostima.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 204/205, decembar 2022/januar 2023.
Foto: Jens Vogel, Unsplash