Kina, SAD i Evropa najviše investiraju u proizvodnju energije iz održivih izvora, za razliku od siromašnih regiona koji imaju ogromne a neiskorišćene potencijale za “ozelenjavanje” svoje energetike.
Nikada se nije više ulagalo u energiju iz održivih izvora nego sada. U 2022. je na globalnom nivou u tehnologije kojima se dobija “zelena” energija investirano 1,3 biliona dolara. To znači da je u odnosu na predpandemijsku 2019. godinu visina ovih investicija povećana za 70 odsto.
Međutim, ne ulaže ceo svet ravnomerno u održivu proizvodnju energije. Od ukupne količine investicija gotovo polovinu čine kineske, dok 12 odsto ulažu SAD i Kanada, i isti toliki procenat Evropa.
Najmanja ulaganja beleže se u Centralnoj Americi, Africi i Južnoj Aziji, u kojima se očekuje brz rast populacije a samim tim i tražnje za energijom. Najgora situacija je, očekivano, na najsiromašnijem kontinentu – Africi – gde je u 2021. u projekte za proizvodnju energije iz održivih izvora uloženo svega 2,6 milijarde dolara.
To znači da će ubuduće, uprkos globalnom rastu investicija u čistiju energiju, i dalje veliki deo sveta, odnosno zemlje sa velikim brojem stanovnika, koristiti prljavu. Ako je uopšte i budu imali, jer trenutno veći deo populacije Subsaharske Afrike nema pristup električnoj energiji.
U trku se uključuju strani investitori
Ipak, postoji interesovanje zapadnih i kineskih kompanija za ulaganje u manje razvijene delove sveta. Primera radi, Kina investira velika sredstva u hidro i solarne projekte u Južnoj Americi, gde se situacija značajno popravila. Tako Ekvador sada dobija 92 odsto svoje struje iz hidroelektrana od kojih su mnoge građene pozajmicama od kineskih banaka. Najveća azijska ekonomija finansirala je i izgradnju velikih solarnih elektrana u Argentini, međutim prema poslednjim podacima ova zemlja najveću količinu energije proizvodi pomoću prirodnog gasa (65 odsto), hidroelektrana (18 odsto), nuklearki (osam odsto), vetra (sedam procenata) i samo jedan odsto pomoću sunca. Njeni potencijali jesu veliki ali su bolno neiskorišćeni. I u drugim državama koje spadaju u ovu skupinu je tako.
Zato su se i SAD uključile u ovu trku, što javnim investicijama, što privatnim. To ne čudi, jer kako piše Clean Technica, sa strane privatnih kompanija, ovo mogu biti lukrativni poslovi. Naime, određene zemlje u Severnoj i Subsaharskoj Africi, kao i Argentina i Peru, imaju veoma veliki kapacitet za proizvodnju energije iz vetra. Mnoge od njih su i veoma sunčane. A još uvek imaju nedovoljan broj projekata za razvoj infrastrukture za proizvodnju energije iz održivih izvora. Ni Južna Azija nije preterano privlačna investitorima, premda se jedna zemlja, Indija, u ovoj regiji veoma ističe i dobija sve više novca.
Šta koči investicije?
Generalno gledano većina zemalja iz navedenih regiona, i dalje muku muči sa političkom i ekonomskom nestabilnošću. Na primer, mnoge južnoameričke zemlje imaju velikih problema sa inflacijom i političkom stabilnošću. U Subsaharskoj Africi problem je korupcija koja urušava demokratiju, institucije i sigurnost investicija, a ni u drugim regionima “ne cveta cveće”.
Ipak, ne treba izgubiti iz vida da mnoge od ovih zemalja beleže brz rast populacije i da će jednog dana predstavljati ogromna tržišta, na kojima verovatno neće biti zadovoljena domaća tražnja. Zato bi investicije u ove zemlje mogle biti isplative, naravno ukoliko ne dođe do nekih novih kriza i geopolitičkih razmirica.
Izvor: Clean Technica, World Bank, IEA
Foto: Sander Weeteling, Unsplash