Kako je moguće da stanovnici u zemljama Centralne Azije, koje obiluju energentima, strahuju od zime jer svaki čas ostaju bez struje i grejanja? Infrastruktura starija od pola veka, prekomerni izvoz električne energije avganistanskim talibanima koji znatno više plaćaju od domaćih potrošača, uvoz skupe struje iz Rusije dok lokalni državnici ilegalno rudare kriptovalute, korupcionaške sprege sa ruskim i domaćim tajkunima – samo su neki od primera koji upućuju gde se krije odgovor na ovu zagonetku.
Energetska kriza tokom prošle i ove godine nije bila prva koja je pogodila centralnu Aziju, ali je bila među najgorima. Dva najveća energetska sistema u ovom regionu pretrpela su kolaps bez presedana.
U Uzbekistanu, zemlji za koju se smatra da je energetski samodovoljna, nestašica struje je pogodila celu naciju. Samo u glavnom gradu Taškentu, oko 6.000 velikih potrošača gasa je isključeno sa mreže, dok je četvrtina gradskih četvrti malo-malo ostajala bez struje i gasa po nekoliko dana zaredom. U Uzbekistanu je 75% elektroenergetske infrastrukture starije od tri decenije, uključujući i veliki deo prenosne mreže i skoro tri četvrtine od ukupnog broja trafo stanica.
U Kazahstanu, zemlji koja ima instalirane kapacitete za proizvodnju električne energije koliko sve ostale centralnoazijske države zajedno, prošle zime su čitavi gradovi bili bez struje, a stanovništvo je moralo da živi i radi u katastrofalnim uslovima. Skoro dve trećine postrojenja za prenos električne energije je izgrađeno još šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, što je bio i glavni uzrok za skoro 4.000 kvarova na mreži tokom prethodne zime.
Slična situacija je i u Kirgistanu, gde je dotrajalo 50% elektroenergetskog sistema, a zastarela postrojenja uzrokuju 80% neplaniranih isključenja.
Kad nema volje, nema ni načina
Isto se ponavlja i ove godine, nestašica struje potresa ceo region iako je nova grejna sezona tek počela. Mada je već svima jasno da je jedino rešenje u modernizaciji ukupne energetske infrastrukture, manje je jasno odakle će države pribaviti novac za ovaj, više nego skup poduhvat. Prema proceni Azijske razvojne banke, zemlje centralne Azije bi morale da ulažu najmanje 33 milijarde dolara godišnje samo u energetski sektor, kako bi do 2030. osigurale dovoljno i nesmetano snabdevanje energijom.
Stručnjaci smatraju da je to nemoguće ako se pod hitno ne promene pravila vezana za energetske tarife, koje već godinama unazad proizvode gubitke. U Tadžikistanu, na primer, 80% električne energije isporučuje monopolista na tržištu, dobavljač Barki Tojik, a trenutne tarife pokrivaju samo 50% troškova proizvodnje električne energije. Uzbekistan subvencioniše oko 25% potrošnje električne energije, što odbija većinu potencijalnih investitora i onemogućava održivost energetskog sistema.
Ministarstvo energetike u Kirgistanu je ograničilo potrošnju energije na pet kilovat-sati dnevno u pokušaju da se izbegnu isključenja i najavilo da će tarife za električnu energiju porasti za 30%, jer je dug energetskog sektora u ovoj zemlji dostigao 1,6 milijardi dolara. Analitičari, međutim, upozoravaju da imajući u vidu izrazito nisku cenu struje u zemlji, kojom se kupuje socijalni mir, ovo poskupljenje neće biti dovoljno da se postojeća situacija preokrene.
Građani i privreda u regionu, naravno, nisu oduševljeni mogućnošću da im se ubuduće uvećaju komunalni računi. Pristup jeftinoj energiji je naročito važan za preduzeća koja izvoze minerale i rude na međunarodno tržište i zato nisu motivisana da se uključe u značajnu obnovu energetske infrastrukture, jer bi to podiglo njihove troškove i moglo da ugrozi proizvodne planove.
Distributeri energije takođe nisu spremni za nova ulaganja, jer tvrde da nemaju odakle da investiraju. Tako u Kazahstanu, gde država određuje maksimalan iznos tarife za energiju koja se prodaje na domaćem tržištu, 22 privatna operatera elektrana na ugalj se žale na sve manji povrat na ulaganja i pad profitnih marži.
Talibani odlične platiše
Nedostatak energije u centralnoj Aziji je i posledica lošeg upravljanja u snabdevanju domaćeg tržišta. Uzbekistan i Tadžikistan izvoze električnu energiju u susedne zemlje, veoma često na štetu domaćih potrošača. Zbog poteškoća u naplati potraživanja od lokalnih kupaca i niskih tarifa za struju, države u Centralnoj Aziji su posebno zainteresovane za izvoz u Avganistan, koji plaća znatno više za električnu energiju.
Primera radi, dok struja u Uzbekistanu košta 0,028 dolara po kilovat-satu a u Tadžikistanu 0,019 dolara po kilovat-satu, Avganistan plaća 0,05 dolara po kilovat-satu za uzbekistansku i 0,045 dolara po kilovat-satu za tadžikistansku struju. To objašnjava zašto zemlje u ovom regionu izvoze električnu energiju i gorivo čak i za vreme nestašica na domaćem tržištu.
Još jedan ozbiljan problem energetskog sektora u Centralnoj Aziji je preveliko oslanjanje na Rusiju. Kazahstan, recimo, kupuje struju od Rusije po visokim cenama, dok vlasnici srušenih termoelektrana, zajedno sa visokim državnim zvaničnicima organizuju ilegalno rudarenje kriptovaluta, na koje odlazi najmanje 5% ukupne potrošnje energije u Kazahstanu.
Mada su se zvaničnici u Uzbekistanu hvalili pre dve godine kako ova zemlja ima rezerve gasa „za tri Uzbekistana“, prošle zime su obustavili izvoz tog energenta u Rusiju i Kinu, a u oktobru tekuće godine su počeli da uvoze ruski gas preko Kazahstana. Sa Rusijom je dogovoren uvoz od 2,8 milijardi kubnih metara gasa godišnje, kako bi se pokrile nestašice tokom hladnih zimskih meseci, što je deo sporazuma o „gasnoj uniji“ koji su sklopili Uzbekistan, Kazahstan i Rusija. Zato vlasti u Kazahstanu, koji trenutno služi kao tranzitna teritorija za ruski gas, nastoje da nađu novac kako bi svoje dve najveće termoelektrane koje rade na ugalj, osposobile da ubuduće koriste gas.
Fatalna privlačnost
Bliska veza sa Rusima učvršćuje se i kroz korupciju. Uzbekistan trenutno potresa „energetski skandal“, čiji su glavni protagonisti domaći državni vrh i strani investitor, ruski milijarder Genadij Timošenko. Prema navodima istraživačkih novinara u Uzbekistanu, ruski tajkun kontroliše na stotine naftnih i gasnih polja u ovoj zemlji, sa kojih se ugovara izvoz. Ovi ugovori su jako važni jer prirodni gas obezbeđuje 85% ukupne proizvodnje energije u Uzbekistanu, a strano vlasništvo nad tim resursom predstavlja veliki rizik da domaći potrošači ostanu uskraćeni zbog forsiranja izvoza.
U Kazahstanu, termoelektrana koja se srušila i ostavila blizu 100.000 ljudi bez struje i grejanja u novembru prošle godine, pripada oligarsima koji su blisko povezani s porodicom Nazarbajev. Nursultan Nazarbajev je bio predsednik države do 2019. godine, a sada je predsedavajući Saveta bezbednosti Kazahstana. Obnova termoelektrane se plaća iz državnog budžeta, zbog čega je tamošnja vlada, kako bi popunila finansijske rupe, „pozajmila“ 3,2 milijarde dolara od Nacionalnog penzijskog fonda.
Ogroman problem je i to što državni energetski projekti uveliko kasne sa realizacijom, ponekad i po četiri decenije, kao što je slučaj sa izgradnjom velike hidroelektrane u Kirgistanu, koja je započela još 1986. godine. Zvaničan razlog je nedostatak novca za finansiranje projekta, što ne čudi ako se uzmu u obzir kuloarske priče da je iz predviđenih sredstava isparilo najmanje 300 miliona dolara u nepoznatom pravcu.
Početkom ove godine, Kirgistan, Kazahstan i Uzbekistan su sklopili dogovor da zajednički završe ovaj projekat, jer bi to obezbedilo dovoljno električne energije za ceo region, ali je početak novih radova predviđen tek od 2028. godine. U međuvremenu, od potrošača se očekuje da pod ćebadima i uz sveće, strpljivo čekaju svetlost na kraju tunela.
Zorica Žarković
Biznis i finansije 216/217, decembar/januar 2023/24
Foto: Carl Tronders, Unsplash