U poslednje vreme, učestale su vesti o prodaji domaćih porodičnih firmi. Na pitanje da li je na to uticala sadašnja kriza, sagovornici B&F-a kažu da su razlozi za prodaju porodičnog posla višestruki, ali uvek važi pravilo da se to ne radi u nevolji.
„Kada prodajete deo svoje porodične firme, to izgleda kao da se ’skidate’ sa narkotika. Nimalo nije lako“, kaže za B&F Goran Kovačević, osnivač trgovinskog lanca Gomex, koji je pre trinaest godina prvo prodao manjinsko a prošle godine većinsko učešće u vlasništvu investicionom fondu CEECAT.
Kovačević ističe da razlog za takvu odluku nije bila ni svetska finansijska kriza 2008. godine, ni ova aktuelna, „jer je na ovim prostorima uvek neka kriza, ali nam je 2008. dodatni kapital svakako bio od koristi. Ipak, kada govorimo o prodaji sve zavisi od delatnosti kojom se bavite. Trgovina je globalizovana i pitanje je šta možete sami da uradite, posebno na malom tržištu.
Kada bih, na primer, imao hotele, nikada ne bih prodao porodični posao
Jasmina Knežević, osnivač medicinske ustanove Belmedic, koja je našla strateškog partnera u velikom turskom lancu bolnica Acibadem, takođe smatra da kriza ne bi trebalo da bude razlog za prodaju porodičnog preduzeća. „Tako velika odluka se ne donosi u nevolji. Mnogo je pametnije da se ona pripremi na vreme i donese u miru. Pravi preduzetnici osete kada je došao taj trenutak, jer svi vas uče kako da pokrenete posao, ali ne i kada i kako da iz njega izađete, iako taj proces nije nimalo lak“, kaže Knežević za B&F.
Boris Vukić, jedan od osnivača Instituta Adižes, potvrđuje da niko neće da kupi firmu čije poslovanje je u krizi. Ali ako je uspešna, veliki strani igrači koji dolaze na naše tržište, mogu dati dobru ponudu. „Međutim, kada dolaze veliki, pregovaračka moć domaćih preduzeća je sužena, jer ukoliko ne pristane kompanija kojoj je prvoj upućena ponuda, pristaće njena konkurencija“, objašnjava Vukić za B&F.
Drugi motiv da se proda porodičan firma je situacija kada osnivač odlazi u penziju, a naslednici, ako ih ima, nisu zainteresovani za porodični posao ili ne postoji mogućnost da zajedno vode posao, navodi Vukić i dodaje: „Šta je cilj poslovne tranzicije? Da kompanija bude veća i bolja, da posao raste i da se naslednici ne svađaju za nedeljnim ručkom. Sva rešenja koja će dovesti do tog cilja su prihvatljiva, a jedno od njih je prodaja“.
Vreme je za neke druge stvari
Slično iskustvo ima Bogdanka Pešić, koja je osnovala firmu Perihard inženjering zajedno sa svojim suprugom još 1988. godine. Kada je napunila 55 godina počela je da razmišlja kako da završi poslovnu karijeru, jer je njen suprug i partner u poslu u međuvremenu preminuo, a ćerka i sin su nakon završenog školovanja odabrali svoj životni put.
„Dugo sam planirala šta da uradim sa firmom. Došla sam do tri strategije, od kojih jedna bila prodaja firme. Takva odluka je emotivno veoma teška, jer svaka preduzetnička firma koja dugo i uspešno radi ima u svom kapitalu nešto neprocenjivo, a to je život porodice koji je uložen u njeno stvaranje“, priča Pešić za B&F.
Prema njenom mišljenju, nema izričitog odgovora na pitanje da li ekonomske krize podstiču prodaju porodičnih firmi, ali krize mogu istovremeno biti i velike prilike. Pod uslovom, kaže, da privrednici u Srbiji mogu da prodaju svoj posao, imajući u vidu da je domaće tržište još uvek nedovoljno razvijeno. Ipak, to se poslednjih godina brzo menja, primećuje Pešić i dodaje:
„Mogućnosti prodaje najviše zavise od vrste posla. Ne raduje me to što se domaće firme uglavnom prodaju stranim kompanijama. Draže bi mi bilo da ima više akvizicija koje preduzimaju preduzeća u domaćem vlasništvu“.
Jasmini Knežević nije teško pala odluka da proda deo svoje firme stranom partneru. Naprotiv, ističe da je ponosna što je dovela veliku kompaniju u Srbiju, s ciljem da grade bolnicu koja bi donela koristi zdravstvenim radnicima, pacijentima i celoj zemlji. „Bilo bi mi teško kada se ne bi realizovao plan da u našu zemlju donesemo novo znanje i tehnologije“, iskrena je Knežević.
U krizi se kupci povlače
Najčešći razlozi za prodaju firmi u IT sektoru, koji je možda i najdinamičniji, jesu ponude koje ne mogu da se odbiju, ali i otežan dalji razvoj zbog nedostatka kapaciteta, kaže za B&F Milovan Matijević, IT analitičar.
„Postoje i slučajevi u ovoj delatnosti da se firme osnivaju sa namerom da se prodaju, jer osnivači veruju da je njihova ideja dobra. Prodati samo ideju je, ipak, teško. Ponude mogu da dobiju firme koje posluju deset godina, jer je toliko vremena potrebno da se dođe od ideje do konkretnih poslova koji bi privukli ozbiljne investitore“, objašnjava Matijević.
Prema njegovim rečima, najveći i najozbiljniji kupci dolaze sa tržišta SAD, ali kriza nije baš dobar period za prodaju, jer se tada američke kompanije okreću brojnim prilikama na sopstvenom tržištu. „Transakcije su i ranije bile sporadične i dešavale su se u bolje investiciono doba. U vreme krize teško je da će neko da da dobru ponudu, posebno kada govorimo o većim prodajama. Manje se dešavaju i tada“, ukazuje Matijević.
Prodati sve, ili samo deo?
Postoje i slučajevi u kojima vlasnici zadržavaju određeni udeo u kompaniji, ali Boris Vukić kaže da bi to za osnivače moglo biti veoma izazovno, posebno ukoliko ostaju manjinski partneri.
„Odnos osnivača prema svom poslu je iracionalan. Oni su emotivno jako vezani za svoju firmu, a hirurgija koju bi preduzeli novi vlasnici sa njihovom ’bebom’, za osnivača ne bi bila prijatna. Dakle, ako ne mogu da prihvate da to više neće biti firma kakvu su stvarali godinama, da će biti mnogo promena, onda ne bi trebalo da ostanu u vlasništvu. Za naslednike koji su daleko pragmatičniji i na firme gledaju kao na projekte, to bi moglo biti dobro rešenje“, smatra Vukić.
Goran Kovačević je ipak odlučio da ostane u vlasništvu, ali sa namerom da za nekoliko godina zajedno sa sadašnjim većinskim vlasnikom proda kompletan posao. Da bi partnerstvo opstalo, mora da postoji razuman kompromis, baš kao i u braku, naglašava Kovačević i dodaje:
„Moje iskustvo je takvo da za ovih trinaest godina nikada odluke nismo donosili preglasavanjem. Čak i sada, kao manjinski vlasnik, imam ugovorne odredbe koje me štite, ali nije bilo potrebe da se pozivam na njih. Važno je i izabrati pravog partnera za sebe. Imao sam ponude i većih fondova, ali sam izabrao manji, kojem je ovo trenutno najznačajnija investicija. To sam uradio jer sam smatrao da će biti posvećeni, što se ispostavilo kao tačno. Ukoliko uđete u ogroman sistem i razgovarate sa trećim nivoom menadžera, možete da imate problem. Zato ne treba birati manje od sebe, ali ni preterano veće“.
Osnivač Gomexa ulaže i u druge poslove, i to one koji mogu da se razvijaju na malom tržištu i koji će ostati u porodičnom vlasništvu. „Uključio sam i svoju decu, ali ne da bi se pripremala za operativno upravljanje, nego da razumeju posao i mogu da ga kontroIišu“, napominje Kovačević, koji iz iskustva zna da je sa rastom posla neophodna profesionalizacija upravljanja.
Šta je prava vrednost firme?
Na pitanje može li se postići dobra cena, Jasmine Knežević odgovara da to zavisi od mnogo faktora, od trenutka kada se firma prodaje, u kom je razvojnom ciklusu, pa i toga koliko ste dobar pregovarač. Svakako da na cenu utiču i globalna situacija, politički i ekonomski rejting zemlje u kojoj preduzeće posluje.
„Da li su pregovori prošli dobro ili loše zavisi od toga da li je vlasniku prioritet novac ili razvoj firme. Investicioni fondovi uvek daju više novca, ali zato sa dobro izabranim strateškim partnerom možete da nastavite razvoj poslovanja“, objašnjava Knežević.
Goran Kovačević i Bogdanka Pešić smatraju da je moguće ugovoriti fer cenu. „Dogovorena cena je fer cena, to je cena vrednosti posla, koja je oslobođena emotivnih ulaganja njegovog vlasnika“, zaključuje Pešić.
Izvor: Magazin Biznis i finansije, decembarski broj, bif.rs
Piše: Vesna Lapčić
Izvor: Pixabay