Privatizacija na Kosovu se odvijala po spin-off modelu, bez jasnih mehanizama za utvrđivanje pravih vlasnika i poverilaca i instrumenata kako će se oni kompenzovati. Ovakav model je prilično sporan sa pravne strane, ali i zato što je otvorio put za diskriminaciju po etničkom principu, jer pripadnici srpske zajednice i drugih etničkih grupa na Kosovu nisu odgovarajuće namireni u ovom procesu. S druge strane, uticaj Vlade Srbije na ova događanja je marginalan, jer je njena jedina strategija da se bojkotuju kosovske institucije, a ne da se iz privatizacije izvuče maksimalna korist za lokalno srpsko stanovništvo.
Privatizaciju na Kosovu je od samog početka pratila kontraverza da li Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UMNIK) ima nadležnosti samo za upravljanje javnom imovinom, ili može da menja strukturu vlasništva. Stoga je 2002. godine UMNIK osnovao Kosovsku poverilačku agenciju (KPA) i Posebno veće Vrhovnog suda Kosova za pitanja od značaja za funkcionisanje KPA, kako bi se stvorili uslovi za privatizaciju državnih i društvenih preduzeća, kao i javnog zemljišta.
Privatizacija se odvijala po spin-off modelu, bez jasnih mehanizama za utvrđivanje pravih vlasnika i poverilaca kada je reč o imovini koja je bila predmet vlasničke transformacije, niti su osmišljeni instrumenti kako će se oni kompenzovati. Privatizacija je prvenstveno bila usmerena na prodaju preduzeća, ili makar dela aktive preduzeća koji ima tržišnu vrednost, dok su sva ostala pitanja ostavljena da se reše u kasnijem postupku, što se nikada nije desilo, navodi se u istraživanju „Privatizacija na Kosovu iz ugla srpske zajednice“, koje je sproveo beogradski Institut za teritorijalni ekonomski razvoj (InTER) u saradnji sa Kosovskom fondacijom za otvoreno društvo (KFOS).
Na osnovu predloženog modela privatizacije, u periodu između 2004. i 2008. godine prodato je preko 313 društvenih preduzeća u formi 551 novoosnovanih privrednih društva, s tim da je samo 347 kupaca potpisalo ugovore o prodaji. Na ovaj način se ostvario prihod od 383 miliona evra, što je činilo 11,5% BDP Kosova u 2007. godini. U tom trenutku ostalo je oko 100 društvenih preduzeća koja nisu privatizovana, uključujući i velike firme kao što su Trepča i Ski centar Brezovica.
Ovakav model je prilično sporan sa pravne strane, ali i zato što je otvorio put za diskriminaciju po etničkom principu, jer pripadnici srpske zajednice i drugih etničkih grupa na Kosovu nisu odgovarajuće namireni u ovom procesu, bilo da su pravo na kompenzaciju imali po osnovu vlasništva, kao poverioci ili kao radnici društvenih preduzeća koji su stekli prava na deonice. Diskriminacija se odnosi i na vlasnike i poverioce iz Srbije, koji takođe nisu kompenzovani u okviru primene ovog privatizacionog modela, ističe se u istraživanju.
Propale privatizacije i afere
Situacija se pravno dodatno iskomplikovala jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova 2008. godine, kada su Ustavom Republike Kosovo i pratećim zakonskim aktima stvoreni novi pravni i institucionalni instrumenti za nastavak privatizacije, uključujući i formiranje Kosovske agencije za privatizaciju (KAP). Agencija je nastavila sa privatizacijom koja je uglavnom obuhvatala prodaju državnog zemljišta, društvenih preduzeća ili delove društvenih preduzeća, pre svega nepokretnu imovinu u vidu zgrada, lokala i drugog poslovnog prostora.
Naročito je forsirana privatizacija velikih državnih firmi, kao što su Kosovska energetska korporacija (KEK) koja je 2012. godine prodata turskom konzorcijumu Limak & Calik za 26,3 miliona evra. Privatizacija Pošte i Telekoma Kosova (PTK) je pokrenuta 2013. godine i izabran je najpovoljniji ponuđač, nemački Axos Capital koji je ponudio 277 miliona evra za 75% akcija PTK, ali je prodaju blokirao Parlament gde nije bilo potrebne većine kako bi se okončala ova transakcija.
Autori analize ocenjuju da su uspesi Kosovske agencije za privatizaciju upitni, jer su mnoge privatizacije propale ili su postale predmet korupcionaških afera. Među propalim privatizacijama ističe se neuspešna akvizicija PTK, Ski centra Brezovica ali i mnogih drugih preduzeća. Afere su posebno pratile privatizaciju Ski centra Brezovica koja je započela još 2009. godine, pojedinačnom prodajom pojedinih delova preduzeća. Privatizovani su Restoran brvnara Brezovica, Mala brvnara i Kafana Štrpce. Međutim, propala je prodaja ostalih delova Ski centra Brezovica konzorcijumu MDP Consulting – Compagnie des Alpes za 400 miliona evra, jer se ovom postupku protivila lokalna zajednica, ali i Vlada Republike Srbije.
Vlada Kosova je onemogućila funkcionisanje ovog preduzeća u okviru JP Skijališta Srbije i preko Kosovske agencije za privatizaciju je nametnula novi upravni odbor, uz brojna hapšenja lokalnih zvaničnika u Opštini Štrpce pod otužbom da su izdavali nelegalne dozvole za gradnju u Nacionalnom parku.
Bez javnih podataka o privatizaciji
Istovremeno, postoje brojna društvena preduzeća u opštinama na severu Kosova koja Kosovska agencija za privatizaciju nije formalno preuzela. Ona još uvek funkcionišu u okviru pravnog sistema Srbije, a u mnogima od njih je pokrenuta proizvodnja uz pomoć sredstava srpske vlade. Iako postoji mnoštvo problema u funkcionisanju ovih preduzeća, pre svega zbog dualnosti pravnog sistema i teškoća u snabdevanju repromaterijalom, većina zapošljava veliki broj radnika, poput fabrika „Simpo“ i „Javor New“ iz Zubinog Potoka.
Srpsko stanovništvo je slabo informisano o ovim procesima, a srpka preduzeća su vrlo retko učestvovala u privatizaciji. Glavni razlozi za to su u lošoj komunikaciji kosovskih institucija i srpskih zajednica, slabi investicioni potencijali srpskih preduzeća na Kosovu, ali i protivljenje srpskog stanovništva da se privatizuju preduzeća u sredinama gde oni žive.
Usled nedostatka podataka od javnog značaja u oblasti privatizacije, nije moguće pouzdano utvrditi da li je kompenzovan bilo ko od vlasnika ili poverioca iz redova srpske zajednice nakon prodaje društvenih preduzeća na Kosovu. Takođe, nije moguće utvrditi koliko je pripadnika srpske zajednice primilo nadoknadu iz sredstava ostvarenih u privatizacionom postupku po osnovu radnog staža u društvenom preduzeću koje je predmet privatizacije, naglašava se u analizi.
Jedina strategija srpske vlade – bojkot
Ponašanje Vlade Republike Srbije i njenih organa u privatizaciji javnih, državnih i društvenih preduzeća na Kosovu je takođe upitno, smatraju autori istraživanja. Srbija je na početku privatizacije imala određenih uspeha u zaustavljaju ovog procesa, dok je u kasnijem periodu njen uticaj bio marginalan i sistemski neorganizovan. Otuda ne iznenađuje činjenica da Vlada Srbije nije pokrenula nijedan pravni postupak protiv Ujedinjenih nacija, Evropske unije ili bilo kog drugog pravnog subjekta koji je učestovao u privatizaciji imovine i preduzeća na Kosovu.
Takođe, ne postoji javno dostupan kredibilni popis javne, državne i društvene imovine koju potražuje Srbija na Kosovu, koji bi mogao biti predmet potraživanja tokom pregovora o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Vlada Srbije je pre svega koncentrisana na imovinu ili preduzeća u srpskim sredinama na Kosovu, gde se reaguje u koordinaciji sa lokalnim zvaničnicima. Vlasničko pravo na imovinu u drugim sredinama uglavnom se ne pominje, izuzev kada je reč o vlasništvu nad energetskim postrojenjima i distributivnom mrežom.
Međutim, čak i u slučajevima privatizacije u srpskim sredinama, Vlada Srbije nije pružila odgovarajuću pravnu ili administrativnu pomoć u prikupljanju svih relevantnih informacija i činjenica koje bi pomogle lokalnim zvaničnicima i stanovništvu da ostvare što bolju poziciju u privatizacionom postupku. Kao i u drugim slučajevima tranzicionih promena na Kosovu, jedina strategija Vlade Srbije je da se bojkotuju kosovske institucije, a ne da se iz postojećeg procesa izvuče maksimalna korist za lokalno srpsko stanovništvo, zaključuju autori istraživanja.
Maja Đurić
Biznis i finansije 218, februar 2024.
Foto: Regis-f-Urd, Unsplash