Tomislav Jevtić, pravnik po obrazovanju, šnajder i izrađivač šajkača po zanimanju, jedini još čuva ovo tradicionalno srpsko obeležje u pirotskom kraju. Ove godine će u penziju, a naslednika ni na vidiku.
Da li zbog izreke da je „Zanat zlata vredan“ – ili zbog dede obućara i bake šnajderke, Piroćanac Tomislav Jevtić odlučio je pre 3 decenije da suvoparne pravne akte zameni kreativnim zanimanjem. Hobi mu je postao posao i latio se makaza i šnajderskih mašina. Što je još neobičnije, na predlog prijatelja, počeo je da izrađuje šajkače.
– I on mi pošalje šajkaču, ja je sve rašijem i raskrojim i to mi je bio početak. To mi se dopalo, krenuo sam… Šajkača na prvi pogled izgleda prosto. Međutim, dosta se sporo radi, ima dosta operacija. Jer se kroji ručno, ne radi se to serijski – nikada se nije ni radilo serijski i uglavnom se radi na jednoj mašini – navodi Tomislav Jevtić.
Možda ga je i citat Mome Kapora „kad god dođu opasna i teška vremena, šajkača uđe u modu“ inspirisao da se usavrši u ovom poslu, tek Tomine šajkače se prodaju u domaćim suvenirnicama, ali i Srpskim klubovima u svetu.
Tomislav Jevtić naglašava: „Stranci kada dođu, oni to smatraju obeležjem Srbije. Kada to kupi, on zna da je to kupio u Srbiji.“
Pored šivenja, ovaj zanatlija popravlja i stare mašine jer su, kaže, dugotrajnije od savremenih:
– To je mašina koja je 50 godina radila i još 50 godina će još raditi. Ova glava je teška 33 kilograma. A sada se rade mašine od plastike – objašnjava Tomislav.
Iako ima posla, mladi ne žele u šnajdere. Iskusni zanatlija im ipak poručuje da razmisle, jer, kaže – zanat je kreativan, samostalan, nezavistan od poslodavca, a i šefova. Ima posla za sve, ali treba da se radi, zaključuje pirotski zanatlija.
Izvor: RTS
Foto: Wikipedia