Zanesena fudbalskom vrevom, svetska javnost je sredinom juna propustila da zabeleži dan koji u budućnosti lako može biti prekretnica u globalnim ekonomskim, time i političkim, odnosima.
Naime, 9. juna je okončano važenje ugovora između SAD i Saudijske Arabije po kojem je najveći svetski trgovac fosilnim gorivima bio obavezan da sirovu naftu prodaje isključivo za dolare. Nakon pedeset godina trajanja, ugovor nije produžen pa je prestao da važi.
Time se, praktično, okončava period žargonski, ali veoma precizno, nazvan petrodolarskim, čime se naglašava uloga nafte u održavanju vrednosti američke valute koja je tokom ovih pola veka imala ulogu svetskog novca.
Istorijski ugovor
Kada su 9. juna 1974. američki predsednik Ričard Nikson i saudijski prestolonaslednik Fejsal potpisali ugovor po kojem će Saudijci sirovu naftu prodavati isključivo za dolare, a višak prihoda ulagati u obveznice američke države, ceo svet je shvatio izuzetan značaj dogovora.
Zauzvrat, Rijad je dobio snažnu ekonomsku i, što je možda i važnije, ukupnu bezbednosnu sigurnost. Dogovor je bio i da Arabija kupuje najnovije naoružanje sa druge strane Atlantika, a SAD su i zvanično preuzele obavezu vojnog zaštitnika.
Da bi se razumela kolosalnost ugovora u čijoj je pozadini stajao neprevaziđeni ministar spoljnih poslova SAD Henri Kisindžer, valja znati da je Arabija u to vreme kontrolisala gotovo polovinu svetskih viškova sirove nafte, a još 25 odsto kontrolisale su bliskoistočne zemlje korektnih političkih odnosa sa Rijadom. SAD su bile neto uvoznik nafte, pojedinih sezona američka potrošnja je i za 35 odsto nadmašivala domaću proizvodnju. U prvo vreme SAD su bile i najvažniji kupac saudijske nafte.
Ratni pobednik
Ipak, pogrešno bi bilo isticati samo trgovačku stranu ugovora u prvi plan. Bilo je to vreme kada se napuštao Bretonvudski dogovor iz jula 1944. godine koji je dolaru omogućio privilegovanu poziciju. Cilj poznate konferencije krajem rata bio je urediti monetarne odnose među državama kako bi se usled Velike svetske krize minimalizovana trgovina oporavila.
Težilo se i obnovi „Zlatnog standarda“, odnosno fiksnih međusobnih pariteta valuta. Na predlog malo poznatog američkog ekonomiste litvanskog porekla Henrija Vajta odabrana je strategija da se američka valuta veže za zlato fiksnom cenom unce „žutog metala“ od 35 dolara. Sve ostale valute zapadnih država vezane su paritetom za dolar, a dopuštene oscilacije su bile u rasponu od plus do minus jedan odsto.
Mada neubičajeno, favorizovanje američke valute nije bilo nelogično. Posledica je Drugog svetskog rata nakon koga su Ameri po vrednosti ostvarivali polovinu ukupne svetske proizvodnje. Međutim, ovakvim rešenjem dolar je postao privilegovan, radi međunarodne trgovine bio je neophodan i drugim državama.
To se prvih godina, dok je ostatak sveta snažno uvozio iz SAD, nije previše negativno odrazilo na svetsku trgovinu. Sve do 1958. godine trajao je period nestašice, za trgovinu neophodnih, dolara. No, Ameri shvataju da usled privilegovane pozicije svoje valute trgovački deficit u velikoj meri mogu pokrivati štampanjem dolara.
Dominacija dolara
Ubrzo se mnoge zemlje oporavljaju od ratnih razaranja i razvijaju proizvodnju, Ameri počevši od 1958. postaju neto uvoznici i njihov minus iz godinu u godinu postaje sve veći. Kada su počeli voditi sve skuplje ratove po Vijetnamu i ostatku jugoistočne Azije deficit pokrivaju sve većom emisijom dolara.
Time američka valuta gubi u vrednosti, mada je, naravno, i dalje vezana pravilom od 35 dolara za uncu zlata. Partneri shvataju da slabljenjem dolara Ameri troškove rata dobrim delom prebacuju na evropske prijatelje. Nemci i, naročito, Francuzi reaguju, menjaju dolare u zlato i žuti metal povlače iz SAD. Naravno, američke zlatne rezerve se brzo tope, te je Nikson prinuđen da 15. avgusta 1971. ukine vezanost dolara za zlato. Bio je to najznačajniji potez u istoriji američke monetarne politike, a gotovo je iste težine i za ceo svet.
Međutim, Ameri su znali da svoju valutu moraju zadržati i svetskom. Vezanost za zlato, kao mamac da se sve valute ostalih država vežu za dolar, iščezla je i tražio se drugi razlog kako bi dolar i dalje bio neophodan i drugima. Kako se ceo svet ubrzano motorizovao i drastično povećavao potrošnju svih formi energije, uloga nafte postaje odlučujuća. Otuda plan Amerikanaca da prodaju „crnog zlata“ vežu za dolar. Time američka valuta postaje svima neophodna za tako reći svakodnevne poslove, te dolar (p)ostaje i svetski novac.
Navikli da troše
Još veća dobit po Amere je što brdo dolara izvan američkih granica vodi sve intenzivnijem inoulaganju na Njujoršku berzu. Prodajući sopstvene obveznice SAD prodaju svoj dug. Naravno, da ulaganja sa svih strana na američko tržište omogućava Amerima da se lako zadužuju. Snažan priliv dolara iz inostranstva vodi niskim kamatnim stopama i niskoj inflaciji. Upravo je neprekidan i sve veći dotok inodolara ono što je jačalo Njujoršku berzu učinivši je daleko najlikvidnijom na svetu.
Tek nakon finansijske krize iz 2008. godine Amerima se prvi put posle Velike krize dogodilo da ni preko berze nisu mogli prodati obveznice države SAD. Berza nije radila četiri dana i nastavila je sa trgovinom tek nakon što su FED, neka vrsta nacionalne banke SAD, ubacile u igru četiri hiljade milijardi dolara.
Pozicija dolara kao svetske valute je ono što dopušta Amerima da troše primetno više nego što proizvedu. Štampanjem dolara se pokrivao sve veći trgovački deficit a posledica po američke građane nije bilo jer se doštampani novac brzo nađe u upotrebi van SAD.
Šta činiti
No, tokom decenija dosta komotne pozicije, u mnogo čemu se preteralo. Tako je javni dug SAD prošle godine dostigao 24.700 milijardi dolara, što je oko 96 odsto nacionalnog BDP-a, dok je budžetski deficit dostigao 1.600 milijardi.
Još je gore što, prema Kongresnom odboru SAD za budžet, dosadašnji put vodi rastu budžetskog deficita na 2.600 milijardi i zaduženosti od 172 odsto nacionalnog BDP-a najdalje do 2045. godine. Po vodećim finansijskim stručnjacima, tolika zaduženost je neizdrživa i vodi takozvanoj monetizaciji, odnosno situaciji kada imovina zasnovana na zaduženju u potpunosti izgubi vrednost.
Saudijska Arabija je dugo merkala šta da čini u novim okolnostima. Ako ne pre, posle finansijske krize iz 2008. postalo je jasno da se mnogo toga u ekonomiji ove zemlje mora menjati. Mada je po barelima, prodaja nafte ove države i veća nego pre pola veka, sada je to tek šestina svetske trgovine.
Amerikanci su odavno domaću proizvodnju uvećali iznad potrošnje, Kina, Japan i Indija su već godinama najveći kupci saudijskog „crnog zlata“. Menja se i energetska strategija celog sveta, nafta gubi u poređenju sa obnovljivim izvorima energije. Što se tiče naoružanja, novcem koji potiče iz trgovine sa bilo kojom zemljom, uvek se može kupiti.
Moda digitalnih valuta
Novi momenti u poslovanju, baš kao i novi trendovi na političkoj sceni, nagnali su Saudijce da godinama unazad počnu preorijentaciju. Kina i Indija su ne samo najveći kupci, već se istovremeno iz obe države može mnogo toga uvesti.
Već neko vreme je svetski trend da se trguje u lokalnim valutama, a sve popularnije postaju i digitalne valute iza kojih stoji centralna banka globalno velike i značajne države. Tako je poslednjih godina popularna digitalna valuta iza koje stoji kineska nacionalna banka, a podržavaju je i nacionalne banke tri azijske države srednje veličine. Poznato je i da grupacija BRIKS razvija svoju digitalnu valutu.
Saudijci nisu jedini koji se sve više okreću kako regionalnim, tako i digitalnim valutama. Poznato ekonomsko glasilo „Financial Times“ je objavio kako su Saudijci krajem maja i početkom juna, pre nego što su definitivno odlučili da ne produžuju ugovor sa SAD, širok asortiman roba razmenjivali plaćajući digitalnom valutom osmišljenom u Kini.
Nesporno je da dolazi kraj „petrodolaru“. Bilo bi, međutim, pogrešno očekivati da će doći do kraha dolara. Američku valutu u predstojećem periodu očekuju ne male poteškoće, međutim, još uvek je jaka i neophodna za deo sveta koji se sve češće naziva „Kolektivni Zapad“.
To je najrazvijeniji i poprilično brojan deo sveta. Ali, ostaje pitanje da li će nova pozicija dolara zadovoljavati Amerikance navikle da iz privilegovane pozicije svoje valute izvlače korist širom globusa, naravno, na štetu drugih
Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić
Foto: Pixabay