Mogućnost da privatne agencije plaćaju sudu kauciju za optuženog kako bi čekao suđenje na slobodi, i da na tome zarađuju, postoji samo u SAD i na Filipinima. Procenjuje se da agenti za komercijalna sudska jemstva u SAD godišnje zarade oko 2,4 milijarde dolara na ime provizije za preuzeti rizik. Kada su kaucije jako visoke, od okrivljenog ili njegovih bliskih dodatno uzimaju kuće, skupe automobile, nakit i druge dragocenosti kao kolateral. Ako okrivljeni zloupotrebi jemstvo da bi pobegao, agenti angažuju lovce na glave da uhvate begunca i za tu uslugu im plaćaju 20 odsto od punog iznosa kaucije.
Kada u SAD nekoga optuže za krivično delo, sudija odlučuje o tome da li će okrivljenom odobriti da suđenje čeka na slobodi. Ukoliko je ta odluka pozitivna, sud najčešće zahteva da optuženi plati kauciju, kao garanciju da će se pojaviti na zakazanom ročištu. Koliki će biti njen iznos, najviše zavisi od toga šta se konkretnom pojedincu „stavlja na dušu“. Ona može iznositi oko 5.000 dolara za delo koje se tretira kao prekršaj, pet puta više za krađu automobila, dok jemstvo za one koji se terete za teške zločine, poput ubistva, otmice i silovanja dostiže i milione dolara. Ako se okrivljenom odobri kaucija, on ima nekoliko opcija.
Može da plati propisani iznos direktno sudu, i ta svota će mu biti vraćena u potpunosti po završetku sudskog procesa. Ako po donošenju sudske odluke ne može da plati kauciju, onda mu preostaje da sedi u zatvoru mesecima, a nekad i godinama čekajući na početak suđenja. Ali postoji još jedna alternativa – da se obrati privatnom preduzeću, specijalizovanom za sudska jemstva. Varijanta da se plaćanje sudskih kaucija može poveriti i komercijalnim igračima koji će na tome zaraditi ne postoji u drugim pravnim sistemima, izuzev u SAD i na Filipinima.
Kuće i automobili za kauciju „na ćošku“
Industrija komercijalnih kaucija u SAD vodi poreklo još iz 19. veka. Prvo takvo preduzeće za plaćanje sudskog jemstva „na ćošku“ otvorila su braća Piter i Tomas Mekdona 1896. godine u San Francisku. Kada su preuzeli očev bar koji se nalazio preko puta gradske sudnice, shvatili su da većina okrivljenih nema u blizini članove porodice koji bi u njihovo ime mogli da plate jemstvo. Zato su počeli da nude optuženima uslugu da oni polože sudu kauciju u gotovini, uz određenu naknadu. Posao je postao toliko profitabilan da su braća prodala kafanu i potpuno se posvetila novoj, daleko isplativijoj industriji.
Danas ona broji oko 25.000 firmi širom SAD, a više od dva miliona Amerikanaca svake godine koristi njihove usluge za polaganje kaucije u vrednosti od oko 15 milijardi dolara. U zamenu za preuzimanje ovog rizika, agenti za jemstva naplaćuju naknadu od 10 do 15 odsto od punog iznosa kaucije, a kada su one jako visoke dodatno traže i kolateral.
„Klijenti mogu da nam daju tapiju na svoju kuću, na koju ćemo mi staviti založno pravo. Dobijali smo često skupe automobile poput Bugatija, ali i mnoge egzotične stvari. Neretko se kao kolateral zalaže i vereničko prstenje ili drugi dragoceni nakit. Mi smo neka vrsta osiguravajućeg društva. Naravno, malo smo drugačiji od onih koji vam nude osiguranje automobila, ali suština posla je ista, samo što je naš rizik daleko veći“, tvrdi Stiven Zlevski, advokat za krivično pravo i vlasnik „Affordable Bails“, jedne od šest najvećih kompanija za komercijalna jemstva u SAD.
Zlevski napominje da nije u pitanju samo finansijski rizik, već i neočekivane situacije koje mogu da im prirede mušterije. „Dešavalo se da nam klijent, nakon što položimo za njega kauciju, donese u kancelariju pune torbe droge i oružja, sa zahtevom da pričuvamo ’njegovu imovinu’ dok ne izađe iz zatvora ako ga osude“, priča njujorški agent za jemstva šta sve njegove stranke mogu da podrazumevaju pod „nezaboravnim korisničkim iskustvom“.
Lešinari koji ciljaju žene
Ljudi koji daju kolateral u ime optuženog najčešće su članovi njegove porodice, i to uglavnom žene. „Kolateral obezbeđuju majke, sestre, supruge, ćerke, bake, tetke, pa i bivše supruge ili ljubavnice okrivljenog“, navodi Džošua Pejdž, profesor sociologije i prava na Univerzitetu Minesota. Pejdž je tokom svojih istraživanja o ovoj industriji radio dve godine kao agent za jemstva, da bi bolje razumeo kako sve to funkcioniše u praksi.
„Da biste bili uspešni u ovom poslu, morate da razmišljate kao lešinar. Agenti za komercijalna jemstva svoje klijente pronalaze na početnim sudskim ročištima, gde liju krokodilske suze i uveravaju optuženog i njegovu porodicu kako je njihova jedina želja da im pomognu. Posebno ciljaju žene, jer su one uglavnom osećajnije, lojalnije i spremnije da ulože novac i imovinu za svoje voljene“, priča Pejdž o sopstvenim iskustvima.
„Ali najgori deo ovog posla nastupa ako okrivljeni zloupotrebi kauciju da pobegne. Tada agenti za komercijalna jemstva koriste i najprljavija sredstva da begunca uhvate. Oni tvrde da to rade zato što su odgovorni da privedu pravdi optuženog za koga su garantovali na sudu, ali naravno, motivisani su isključivo strahom da ne pretrpe finansijski gubitak“, komentariše američki sociolog.
Lovci na glave
Kada se nađu u takvoj situaciji, agenti za jemstva angažuju lovce na glave, profesiju koja se ukorenila još u vreme Divljeg zapada. Ovi moderni tvrde da begunce često nalaze za svega nekoliko dana jer utočište uglavnom traže među članovima porodice, ali potrage mogu potrajati i znatno duže. Spremni su da otkriju mnoge detalje o svom poslu, ali nerado govore o nasilju prilikom hvatanja begunaca, od kojih su neki i preminuli usled teških telesnih povreda.
Kritičari navode da su ovakvi primeri samo vrh ledenog brega u ovoj industriji, koja obiluje zloupotrebama, neprofesionalnim i nezakonitim poslovnim praksama. Prema njihovim tvrdnjama, komercijalna jemstva predstavljaju dodatnu pretnju za javnu bezbednost jer je ta delatnost jako slabo regulisana.
Od 50 saveznih država u SAD, 10 uopšte ne predviđa licence za agente koji se bave komercijalnim kaucijama, 37 zahteva minimalne uslove za bavljenje ovom profesijom, dok 22 države nemaju propisane bilo kakve profesionalne standarde za lovce na glave. Samim tim, u većini država ne postoje ni odgovarajuće obuke za one koji rade u ovoj delatnosti, kontrola je slaba, pa to u praksi znači da na ovo tržište „može da uđe ko god hoće“. Zato ne čudi da su i dostupni poslovni pokazatelji vrlo magloviti, pa se samo procenjuje da industrija za komercijalna jemstva godišnje ostvaruje dobit od oko 2,4 milijarde dolara.
Naknade za povratnike još veće
Firme koje se bave ovim poslom biraju klijente isključivo na osnovu procene koliko na njima mogu da zarade, ne vodeći računa o tome da li njihove potencijalne mušterije predstavljaju pretnju po javnu bezbednost. Agenti za jemstva ne žele da se bave okrivljenima kojima su propisane niže kaucije, a koji su najčešće bezopasniji po zajednicu, jer na tome ne mogu da ostvare željenu zaradu, tvrde kritičari.
To ne krije ni Stiven Zlevski: „Ako je okrivljenom određena kaucija od dve, tri hiljade dolara, za nas takav posao nema smisla, jer u tom slučaju naša naknada je mala. Pogotovo nam se ne isplati ako optuženi pobegne. Kada se okrivljeni za koga smo položili kauciju ne pojavi na zakazanom ročištu, sud nam obično daje 60 do 90 dana da ga pronađemo, kako bi se izbeglo oduzimanje imovine. U takvim situacijama moramo da angažujemo lovca na glave, kome plaćamo 20 odsto od punog iznosa kaucije. U slučaju da je kaucija niska, to je previše rizika, troškova i maltretiranja za praktično nikakvu zaradu“.
Agenti za komercijalna jemstva nemaju bilo kakvu odgovornost ako njihov klijent ponovo počini krivično delo. Naprotiv, to za njih može biti još isplativije, jer u tom slučaju naplaćuju i veće naknade, budući da je za povratnike teže obezbediti kauciju.
„Ventil“ za prenatrpane zatvore
Zbog sve oštrijih kritika u javnosti o štetama koje ovakva praksa nanosi pravosudnom sistemu i društvu, savezne države Ilionis, Viskonsin i Kentaki su zakonom zabranile komercijalne kaucije, dok su državni sudovi u Oregonu i Masačusetsu doneli odluku da ukinu takvu praksu.
Predstavnici ove industrije, naravno, tvrde da su njihove aktivnosti jako korisne, jer predstavljaju „ventil“ za prenatrpane američke zatvore i smanjuju državne troškove koji se prelivaju na poreske obveznike. U prilog tome navode podatke da svakoga dana u istražnim zatvorima boravi najmanje 413.000 ljudi koji još nisu osuđeni za zločin. Smeštaj jedne osobe u proseku košta 77 dolara dnevno, a kada se taj iznos pomnoži sa ukupnim brojem pritvorenih koji čekaju suđenje, proizilazi da se za te namene iz javnih sredstava izdvaja skoro 12 milijardi dolara godišnje.
Agenti za komercijalna jemstva ističu kao svoj još veći doprinos to što okrivljeni za koje se na sudu dokaže da su nevini, a kojima su oni pomogli svojim uslugama, nisu čamili iza rešetaka čekajući suđenje za zločin koji nisu počinili.
Zorica Žarković
Biznis & finansije, Finansije Top 2023/24
Foto: Lechenie-narkomanii, Pixabay