Trubači su srpski brend, ali je truba na kojoj sviraju kupljena u inostranstvu. Uglavnom u Češkoj ili Nemačkoj. U zemlji koja ima Sabor trubača i „proizvodi“ svetske talente i virtuoze na ovom instrumentu, nema nijedne radionice ni majstora koji pravi ovaj duvački instrument. Malobrojni su čak i oni koji znaju da ga poprave – kad zaškripi.
Ovih dana majstori trube uveliko se pripremaju da u Guči pokažu svoje umeće, uvežbavaju kompozicije, a mnogi pred nastup moraju da servisiraju i „glancaju“ instrumente. Iako ima bar nekoliko desetina trubačkih orkestara, od kojih je većina na jugu Srbije, prva radionica je tek preko granice.
Truba je danas jedan od srpskih simbola, bez nje nema slavlja, a sve više trubačkih orkestara svira i na sahranama. U Srbiju je stigla u vojničkim koferima, posle Prvog svetskog rata, a u Guči se priča da su je godinama kasnije skinuli s tavana, krpili pukotine i udubljenja, da bi mogli da proizvedu zvuk. Ovaj instrument je postao nezamenjiv u selima u zapadnoj Srbiji, ali i na jugu i istoku, jer nije bilo veselja bez nje – od rođenja, preko moba, vašara do svadbi i krštenja. Uz nju se sada svakog avgusta u Guči vesele turisti iz celog sveta.
A gde trubači nabavljaju svoje instrumente? Kapelnik orkestra „Dragačevske trube“ Dragan Pavlović, kaže za B&F da za 15 godina koliko svira, nije čuo da neko u Srbiji proizvodi trube.
„Znam da su ranije, pre više od sto godina, u Vojvodini neki Mađari pravili trube. Odavno to ni u tom delu Srbije niko ne radi. Trube uglavnom kupujemo u prodavnicama muzičkih instrumenata, koje ih uvoze iz Češke, Nemačke, Amerike… Poslednjih godina, Kinezi su počeli da prave neke kopije. Njihove trube su našem džepu najpristupačnije. Kvalitet nije kao kod evropskih truba, ali je sasvim dobar za početnike. Po mom mišljenju najbolje trube prave Česi“, procenjuje Pavlović.
Ako se pokvari, trubu je teško spasiti
Ovaj vrsni poznavalac limenog zvuka objašnjava da je velika razlika između džez truba koje sviraju školovani muzičari u big bendovima i filharmoniji i sa druge strane flighorne takozvanog B štima, u koju duvaju trubači.
„One daju taj narodnjački zvuk. Nove trube, za početnike, koji kreću u muzičku školu, mogu da se kupe i za 300 do 400 evra. Flik horne mogu da se nađu za oko 500 evra, a idu i do 3.000 i 5.000 evra. Mi što sviramo u trubačkim orkestrima, najčešće koristimo trube koje koštaju od 1.500 do 2.000 evra“, navodi Pavlović.
Kako tvrdi naš sagovornik, trube su izdržljive, retko se kvare, ali kada se to dogodi, onda je po pravilu ozbiljan kvar – puknu mašine, odnosno dirke, odvale se opruge, a nekada se čak lim probuši ili ulubi. Tada je trubu teško spasiti.
„Truba je vrlo zahtevan instrument, jer ako napravite pauzu i ne vežbate sedam-osam dana, ako ne svirate, ne možete da budete na istom nivou svirke i tona koji proizvedete. Trubi je potrebno održavanje, redovno servisiranje, podmazivanje ventila… Najvažnije je naučiti kako pravilno da se svira u trubu. Zahtevnija je od saksofona, klarineta i ostalih duvačkih instrumenata, tako da treba mnogo vežbe da bi se dostigao vrhunski nivo. Talenat, ali i fizička sprema, kondicija, sve je to potrebno da bi se ostalo u formi. Mišići usta moraju da budu jaki, da bi se proizveo zvuk kakav treba, da ne bi izgledalo kao da je iz nekog roga“, kroz osmeh priča Pavlović.
Trubači se sećaju da je na njihovim prvim trubama, na kojima su vežbali, pisalo „Apatin“, pa su nam tom informacijom prokrčili put u prošlost do porodice Horn, koja je generacijama negovala tradiciju zanatske proizvodnje muzičkih instrumenata. Prvu radionicu osnovao je još 1836. godine Franc Horn, koji je zanat učio u Nemačkoj, a njegov sin Ludvig se specijalizovao za izradu limenih duvačkih instrumenata, na kojima su svirali muzičari u vojnim orkestrima u Rumuniji, Bugarskoj, ali i u Turskoj, Mađarskoj i Austriji.
Kad nema delova, dobra je i slavina
Ova radionica je zatvorena pedesetih godina prošlog veka, a u međuvremenu Srbija je iznedrila mnogo majstora trube, kada je u pitanju njen zvuk, ali već dugo u našoj zemlji ne postoji zanatlija koji je u stanju da napravi ovaj instrument. Krpe ga limari, samouki majstori, a ponekad umesto originalnog dela u trubi završi – stara slavina.
Vladan Antić (44) živi u Zaječaru, a zaposlen je u borskom rudniku. Po zanimanju je bravar, ali tvrdi da trubu zna u dušu. Svirao je sa „Zlatnim trubama“ i „Timočanima“ iz Knjaževca, a sada radi sa orkestrom Aleksandra Đorđevića iz Bora. Njegov susret sa trubom je bio slučajan, kada su ga drugari iz srednje škole pozvali da im upotpuni orkestar.
„Rekli su mi da im treba basista, a mene su izabrali samo zato što sam bio krupan, pa su računali da ću moći da nosim taj instrument. Kad sam probao, zavoleo sam ga. Pre toga, uopšte nisam bio zainteresovan za muziku. Prvu trubu sam kupio od starijeg čoveka, koji je pre rata svirao i stajala mu je u šupi. Više je ispuštala vazduh, nego bilo kakvu muziku. Bila je oštećena, što i ne čudi kada je imala gotovo 150 godina. Odneo sam je kod majstora koji pravi hladnjače, ali on nije imao osećaj da je to instrument, i samo je bacio na gomilu. Meni je značila mnogo više, pobunio sam se što je tako nepažljiv, ali me je izbacio iz radionice i rekao mi da je popravim sam, ako mi se ne sviđa. Bio sam prinuđen da ga poslušam“, priča Antić za B&F.
Tako je naučio da sam popravlja svoje trube, a ponekad i da se nađe kolegama, kada se njihove pokvare. Te popravke su, kako kaže, daleko od lekcija iz udžbenika. Svaki je instrument priča za sebe, da bi se njima baratalo potrebno je dosta alata koji kod nas ne može da se kupi, a čak se i u inostranstvu teško nabavlja.
„Neke alate sam sam pravio. Sada je internet krcat objašnjenjima, ali to ne vredi mnogo ako čovek ne zna da radi. Mora imati talenat, ne može svako time da se bavi, kao što ne može svako ni da svira. Potrebna je izuzetna preciznost, ali i strpljenje. Sećam se kada mi se pokvarila truba, majstor nije znao kako da nađe deo, pa je uzeo staru slavinu, odsekao je deo i namontirao. Ali, to nije bilo dobro podešeno, pa sam krivio vrat i onda posle dva sata svirke, ja ne mogu da se ispravim. To su bile muke“, seća se Antić.
Oštećenja se dešavaju na najneobičnije načine, na nastupima, ali i u kupatilu. Tako je Vladanu truba jednom ispala, kada je pokušao da je očisti, a onda je kaže, za instrument koji je platio 900 maraka, morao da izdvoji dodatnih 1.000 za popravku, kod starog majstora u beogradskoj Galenici.
Za razliku od ljudi, truba ne može da iznervira
„On je bio stvarno fenomenalan. Nije naplaćivao mnogo đacima koji su učili trubu u školi, ali je nas koji sviramo tezge ’drao’. Čim se pojavimo, znalo se da će nas ’ošišati’. Kod njega sam malo i naučio, dok je popravljao moj bas, ja sam snimao okom šta on radi. Na jednom starom instrumentu sam vežbao da popravljam. Posao traži preciznost, vreme i strpljenje. Za ljude ga odavno više nemam, ali instrument ne može da me iznervira. Nekada mesec dana popravljam, a radim satima svakog dana. Jedan milimetar da se pogreši, taj instrument ne štima više, može da se baci. Zato je to jako ozbiljan posao i ne može svako to da radi“, ističe ovaj trubač.
Najveća fešta koja slavi trubu i narodno stvaralaštvo ove godine se održava od 1. do 4. avgusta. Na Saboru trubača u Guči je prošle godine bilo više od pola miliona ljudi, a organizatori svake godine očekuju da se broj posetilaca poveća. Trubači kažu da ih raduje što je među njima i sve više mladih koji dolaze na najveći trubački festival na svetu.
S druge strane, iako mladima ima ko da drži lekcije, u Guči ne postoji škola trube. Ovaj instrument svira se tek u nekoliko muzičkih škola u Srbiji. Uprkos strepnji, da bi, kao što je ostala bez majstora koji je prave, Srbija u budućnosti mogla ostati i bez onih koji sviraju trubu, trubači se nadaju da će retki zaljubljenici u ovaj instrument, među kojima, kažu, ima i sve više devojaka, održati ovu tradiciju.
Zlatica Radović
Biznis & finansije 223/224. jul/avgust 2024.
Foto: benoithamann, Pixabay