Kafedžije su prve pokrenule organizovanu prostituciju u Čačku i mada je ova delatnost bila ilegalna, ceo grad je znao šta podrazumeva usluga „još po nešto“. Lekari i policija javno su upozoravali da se tajnom bludu odaju muškarci svih uzrasta i staleža – od najimućnijih gazda i njihovih radnika, do mladih činovnika i profesora gimnazije. Kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo jednom „preduzetniku“ iz Loznice da prvi otvori legalnu „prostitutsku radnju“ u Čačku, okružni načelnik je uputio žalbu nadležnima da su pre toga odobrili rad istoj takvoj radnji u „mnogo manjem Kraljevu“.
Organizovanom prostitucijom u Čačku prvi su počeli da se bave vlasnici lokalnih kafana krajem 19. veka, a pionir je bila gostionica u nekadašnjem Ivanjičkom sokaku. Ona je bila smeštena u romskom naselju i uz uobičajene kafanske usluge nudila je gostima „još po nešto”, piše Miloš Timotijević, istoričar i muzejski savetnik Narodnog muzeja Čačak u studiji „Prostitucija u Čačku tokom 20. veka“.
Ubrzo se ova usluga preselila u centar grada, ni manje ni više nego u Manastirsku kafanu, udaljenu svega pedesetak metara od crkve. Naime, manastir Sretenje je tu izdavao pod zakup nekoliko dućana podignutih na sopstvenom zemljištu. Slavka Đurovljević, zvana Carica, prva je počela da se bavi organizovanom prostitucijom u jednom od ovih lokala.
Pričalo se da je ona došla u Čačak odnekud iz Vojvodine, odakle je dovodila i devojke, navodno da rade kao kelnerice, a koje je podvodila mušterijama.
Prisluškivanje ispod prozora
Slavku su opisivali kao ženu veoma slobodnog ponašanja, „punu šala i viceva“. U Manastirsku kafanu su navraćali mladi činovnici, poštanski službenici, ali i mladi profesori gimnazije, naročito oni koji su voleli dobru kapljicu i kocku. Pošto se u samom centru grada otvoreno raspirivao nemoral, i to u objektu u vlasništvu jednog manastira, Carica je pod pritiskom crkve morala da se premesti u drugi lokal.
Zakupila je Gavrovića kafanu, takođe u centru grada, a sa sobom je povela i svoje „kelnerice”. Slavka je bila majstor da razvije dvostruki posao. Lokalne novine su pisale da je imala najbolju kuhinju u gradu i vrlo jeftinu, što je privlačilo samce, a „posebne usluge“ u sobama za prenoćište i mnoge porodične ljude. Kafana je bila poznata po bučnim noćima pod petrolejkama, gde se do svitanja jelo, pilo, veselilo uz cigansku muziku i živahne „kelnerice“.
Pored bogatih varošana, u ovu kafanu su rado svraćali šegrti i kalfe. Kada nisu imali novac za prostitutke, oni su ispod prozora slušali „šta se dešava” u zauzetim sobama, posebno ako je kod Carice bio njihov gazda. Štampa je pisala da je Slavka tukla konkurenciju i tako što je stalno dovodila nove „kelnerice“ iz preka, pa je posao cvetao sve do njene smrti 1920. godine. Kada je gazdarica umrla, „kelnerice“ su se odselile za Skoplje.
No, brzo je regrutovana nova radna snaga. Pored domaćih prostitutki, u Čačak i druge gradove po Srbiji dolazilo je sve više žena iz srednje Evrope. Ugarska je u to vreme bila najveći „izvoznik“ prostitutki za javne kuće u balkanskim državama, Turskoj i Egiptu.
„Pevaju neverovatno bezobrazne reči“
Ne čudi da se organizovana prostitucija zapatila baš u kafanama, jer su u srpskoj patrijarhalnoj zajednici ova mesta bila glavni društveni ventil, rezervisan za muškarce. Što se nije smelo pred svetom i u kući, radilo se u kafani. Gosti su se takmičili u preteranom čašćavanju drugih, dok su se opijali u društvu prijatelja i prostitutki. Novac se „bacao kroz prozor“ i kada je kafedžijama trebalo platiti štete nastale u tučama, tokom kojih su letele čaše, flaše i stolovi. Posle toga bi pijane mušterije, izubijane kao da se vraćaju iz rata, teturale pustim ulicama i pevale škakljive pesme.
Lekari su bezuspešno apelovali da se ovakvom ponašanju stane na kraj: „Mladići našeg doba diče se kada pre svoje dvadesete godine zapale cigaru, tumaraju noću po mehančinama, napiju se i pohode bordelje. Time, na žalost, hoće oni da manifestuju svoju mušku zrelost. Dakle, takvog stidnog dela oni se ne samo ne stide, već se njime ponose; a retkog druga svoga, koji to ne radi, oni preziru, takav se ne sme u običnom društvu ni pojaviti.”
Na probleme sa „veselom” omladinom u Čačku i njeno ponašanje često se žalila i policija u svojim izveštajima. Gradska straža redovno je prijavljivala osobe koje su u kasnim noćnim satima po ulicama pevale „neverovatno bezobrazne reči”.
Muške alapače
Mada su se svi najviše žalili na mlade muškarce, ni oni stariji nisu bili cvećke. Osim što su revnosno koristili usluge po kafanskim kuplerajima, redovno su prepričavali šta se tamo zbivalo.
Ove muške „alapače“ su bile produktivne u širenju glasina kao današnje društvene mreže i znale su pre novinara sve što se događa u gradu – od toga šta je konobarica, koja je upravo natočila piće, radila prošle noći, pa do zbivanja u spavaćim sobama ministara u Beogradu, posebno ako su bili rodom iz čačanskog kraja.
Ali najveći problemi su nastupili kada je 1903. u Čačku stacionirana vojska. Vojnici su bili redovni korisnici „još po nešto“ kafanskih usluga, pa se vrlo brzo povećao broj obolelih od polnih bolesti, posebno sifilisa. „Tajni blud cveta u najvećem jeku“, žalio se jedan lekar, koji je tvrdio da sifilis najviše šire vojnici sa nižim činovima. On i njegove kolege su upozoravali da blud podstiču i viđeniji i imućniji ljudi, što je dovelo do „velike pokvarenosti mladeži“, te da najveći deo prostitucije „ne podleže dovoljnom, čak i nikakvom nadzoru.”
Što ste Kraljevu dozvolili javnu kuću, a Čačak zakinuli?
Zato je vlast, ma koliko nevoljno, dozvolila otvaranje pravih javnih kuća po gradovima, a od 1900. godine prostitutke su mogle legalno da rade i u hotelima. Dobrivoje Šipetić iz Loznice bio je prvi koji je u decembru 1910. podneo molbu da u Čačku otvori „prostitutsku radnju“. Okružno načelstvo u Čačku odobrilo je „rad” već u januaru 1911. godine, ali samo mesec dana kasnije Sresko načelstvo u istom gradu je tražilo od Ministarstva unutrašnjih poslova da se ta odluka poništi.
Do spora je došlo zbog toga što je „prostitutska radnja“ bila smeštena u blizini rasadnika gde su momci sa sela učili voćarstvo, a nedaleko su bile „pastuvska” i „bikovska” stanica, kao i osnovna škola. Okružni načelnik, koji se nadao većem dobitku od nove delatnosti u gradu, uputio je nadležnima žalbu na žalbu. U njoj je, između ostalog, naveo da će ova radnja „u okviru propisanih pravila zadovoljiti jednu potrebu za ovo mesto, a bila bi sa što manje dosade građanstvu. Načelstvo je odobrilo otvaranje ove radnje i obzirom na to što mnogo manje mesto u okrugu – Kraljevo, ima takvu radnju.”
Opravdanja nisu pomogla i „prostitutska radnja“ u Čačku zatvorena je već u maju 1911. godine, na radost vlasnika kafana gde je nelegalna prostitucija nastavila da uvećava promet i zaradu. Korist su imali i apotekari, koji su počeli da reklamiraju nove lekove za sifilis. Apotekar Radivoje Pantović je prvi preko oglasa obaveštavao građanstvo da samo on ima novi i vrlo efikasan lek protiv sifilisa, „Erlih-Hata 606”.
Smrt u naručju „Lepe Joke“
Uporedo sa kafanskom, svoje tržište u Čačku je imala i takozvana prostitucija na visokom nivou. Mnogi bogati Čačani birali su „milosnice“, koje su morale da im budu verne, a zauzvrat su ih darivali skupocenim poklonima. Poneke su dobijale i kuće, u kojima su one najpreduzimljivije otvarale sopstvene bordele.
Tako je jedan od najbogatijih Čačana, Ferdinand Kren, svojoj milosnici „Lepoj Joki” otvorio kafanu koju je ona pretvorila u javnu kuću. Kren je umro 1894. godine, od šloga koji je doživeo dok je bio „u naručju“ svoje znatno mlađe ljubavnice po ugovoru.
Kada bi milosnice izgubile svog „mecenu“ i materijalnu sigurnost, usled njegove smrti ili zato što bi ovaj našao „noviji i mlađi model“, mnoge su morale da upražnjavaju svoj zanat ponovo – u kafani.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 223/224. jul/avgust 2024.
Foto: Vika_Glitter, Pixabay