Pošto nema odgovarajuće pravne reakcije na sve brojnije laži, uvrede i klevete u medijima i na društvenim mrežama, sada se insistira na osposobljavanju korisnika da se sami zaštite od štetnih sadržaja, naročito od verbalnog nasilja. Ali ako sami treba da procenimo šta je laž a šta istina, i na koji način da se štitimo od opasnosti da naše dostojanstvo bude ugroženo, onda se time poručuje da je krivično pravo nemoćno da zaštiti čast i ugled pojedinca.
Živimo u svetu u kome se istraživački mediji, ako takvi danas i postoje, sputavaju u zaštiti javnog interesa jer se vest smatra robom, čija se tržišna vrednost meri prema broju korisnika, dok uređivačka politika zavisi od volje vlasnika. Otuda je licemerno zalagati se za apsolutnu slobodu nedemokratskih medija, ocenjuje Nataša Mrvić Petrović, naučna savetnica beogradskog Instituta za uporedno pravo u analizi „Javna kleveta – iluzornost krivičnopravne zaštite ugleda“.
Skandalozne, uvredljive i klevetničke tvrdnje masovno su prisutne u medijima, na internetu i društvenim mrežama, a primena pravnih mehanizama se ograničava zato što politički nije poželjno sputavati slobodu medija, iako je ona faktički suzbijena i zloupotrebljena. Time se dovodi u pitanje delotvornost pravnih i etičkih normi koje regulišu odgovornost novinara za klevetu i narušavanje nečijeg ugleda.
Da li će i kada društvo reagovati na iznošenje neistine kojom se povređuje dostojanstvo pojedinca, zavisiće najviše od arbitrarne procene državnih organa da li je to ili nije u javnom interesu. U ovom trenutku, oklevetani će teško ostvariti zaštitu svojih prava u sudskom postupku, posebno u slučaju kada štetni sadržaj na internetu ili društvenoj mreži plasira anonimni korisnik ili onaj čiji je identitet teško otkriti, ističe autorka.
Svako nas tumači kako hoće
U vreme kada virtuelni identitet pojedinca postaje značajniji od realnog, posebno smo osetljivi na sadržaj informacija koje se o nama iznose i prenose internetom i društvenim mrežama, jer je to danas najvažniji i najbrži put za sticanje afirmacije. Ali rezultat može biti potpuno suprotan. Čak i onda kada sami plasiramo određeni sadržaj o sebi, mi gubimo kontrolu nad njim čim on dopre do šire publike.
Pojedinci mogu da protumače tu informaciju na pogrešan način, ili što je još gore da namerno izokrenu njen sadržaj i pretvore je u dezinformaciju. Zbog toga rastu opasnosti od zlonamernih napada na ličnost korišćenjem digitalnih tehnologija i kanala, koji često prerastaju u zlostavljanje.
Za razliku od usmene ili pisane klevete, kod sajber klevete krug potencijalnih klevetnika je širi – osim onoga ko objavljuje ili deli štetni sadržaj na mreži, učiniocem se može smatrati i svako onaj ko „lajkuje“ sadržaj ili klevetnički komentariše objavu. Kada ima više mogućih učinilaca, stvara se utisak da je položaj oštećenog olakšan, jer bi mogao podneti krivične prijave ili privatne tužbe protiv bilo koga od njih. Problem je, međutim, što se mehanizmi sudske zaštite mogu pokrenuti jedino ako oštećeni zna identitet klevetnika, navodi se u analizi.
Bezimeni „zao jezik“
Kada se kleveta uputi elektronskom poštom, provajder može vrlo lako da ustanovi elektronsku adresu pošiljaoca, čak i anonimnog. Slično tome, po brojevima je moguće identifikovati korisnike koji u realnom vremenu međusobno razmenjuju onlajn poruke. Ali u drugim slučajevima, izuzev kada postoji javni interes da se pokrene postupak po službenoj dužnosti, oklevetani je praktično nemoćan. On ne može da sazna od provajdera identitet anonimnog klevetnika radi pokretanja privatne tužbe, iako provajder kontroliše internet adresu sa koje je objavljen štetni sadržaj. Oštećeni, u najboljem slučaju, može postići da provajder blokira širenje tog sadržaja.
Teško je, međutim, otkriti pravi identitet klevetnika koji koristi posebni program radi anonimizacije ili komunicira putem bloga, „ćaskaonice“, ili na forumu sa adrese koja je dostupna većem broju korisnika. Zahvaljujući preuzimanju, štetni sadržaj se brzo širi među korisnicima društvene mreže i sa teritorija raznih zemalja, pri čemu se nikada ne može trajno ukloniti, čak i kada je blokiran na određenom mestu. Stoga je očigledno da tradicionalni mehanizmi zaštite ličnosti od posledica povreda časti i ugleda postaju potpuno nedelotvorni kada se štetni sadržaji objavljuju u onlajn medijima ili na društvenim mrežama.
Reč je o tome da će biti veća „dara nego mera“ ukoliko se sprovodi skup i neefikasan krivični postupak, iako, načelno, prema domaćem zakonodavstvu, postoji mogućnost da se obezbede elektronski dokazi u svakom slučaju povreda na internetu. Ovaj postupak dodatno otežava to što provajderi ne čuvaju dugo evidenciju o aktivnosti korisnika na internetu ili društvenoj mreži, navodi se u studiji.
Građani „na cedilu“
Analize iz uporednog prava, pre svega SAD i EU, pokazuju da se traga za rešenjima koja će efikasnije obavezati provajdere da štite korisnike od plasiranja štetnih sadržaja na internetu. Pored zahteva da provajderi onemoguće svoje usluge korisniku koji svojim porukama zloupotrebljava društvenu mrežu, na evropskom prostoru je već uvedena obaveza tehnološkim firmama da pomoću algoritama pretražuju sadržaj na svojim platformama, kako bi sprečile širenje lažnih i zlonamernih informacija. Time se, međutim, postavlja pitanje ko će i prema kojim vrednosnim stavovima kontrolisati rad „internih kontrolora“ laži na internetu i društvenim mrežama?
Pošto nema odgovarajuće pravne reakcije na lažne vesti, sada se insistira na osposobljavanju korisnika društvenih mreža da se sami zaštite od štetnih sadržaja, naročito od verbalnog nasilja. Ali ako sami treba da procenimo šta je laž, a šta istina i na koji način da se štitimo od opasnosti da naše dostojanstvo bude ugroženo, onda se time poručuje da je krivično pravo nemoćno da zaštiti čast i ugled pojedinca, upozorava Nataša Mrvić Petrović.
Ona podseća da se Srbija nalazi među državama u čijem krivičnom zakonodavstvu ne postoji krivično delo klevete. Ono je ukinuto 2012. godine izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, pri čemu je „solomonskim rešenjem“ zadržano krivično delo uvrede, kojim se kažnjava za povredu tuđe časti.
„Time sistem krivičnih dela postaje protivrečan i nedorečen. Ukoliko nekoga uvredite, bićete kažnjeni, ali to se neće desiti ako učinite čin klevete – oštećeni može dobiti satisfakciju u parničnom postupku, u dugoj i skupoj parnici. Upravo zbog toga u većini evropskih zakonodavstava nije ukinuto krivično delo klevete“, navodi autorka i predlaže da se ono vrati i u domaće zakonodavstvo, kako bi se jasnije postavila granica medijskim zloupotrebama u digitalnoj eri.
Pandorina kutija
Možda će se u budućnosti pokazati delotvornijom zaštita prava ličnosti od štetnog sadržaja u novim medijima putem potrošačkog prava i „internom cenzurom“ koju su obavezne da preduzmu tehnološke kompanije. Ali time se građanin, čija je ličnost povređena štetnom objavom izjednačava sa korisnikom koji prigovara tehnološkoj kompaniji zbog nedovoljno kvalitetne usluge.
„U moralnom smislu i sa stanovišta posledica po pojedinca i njegove odnose sa drugima, postoje značajne razlike između toga da li se provajderu žalite zbog visokih računa, ili zato što treba da spreči štetne objave koje ugrožavaju vaše dostojanstvo i privatnost. Stoga bi postojeće tradicionalne pravne mehanizme trebalo dopuniti pravilima o zaštiti potrošača, zaštiti ličnih podataka i o kontroli rada medija“, sugeriše naučna saradnica Instituta za uporedno pravo.
Iluzorno je očekivati da se ugled i čast mogu efikasno zaštititi samo primenom krivičnih sankcija. Međutim, ako kleveta nije zakonom zabranjena, onda preti opasnost da blaćenje tuđeg ugleda počne da se doživljava kao društveno prihvatljivo. „Time se otvara ’Pandorina kutija’ iz koje naviru nove opasnosti po dostignuti stepen ljudskih sloboda i vrednosti koje pravo tradicionalno štiti“, zaključuje Nataša Mrvić Petrović.
Marina Vučetić
Biznis & finansije 223/224. jul/avgust 2024.
Foto: CDD20, Pixabay