Španski preduzetnik Alvaro Serezo prvi je počeo da iznajmljuje pusta ostrva onima koji bi da izigravaju Robinzona makar na nedelju dana. Njegovo skoro petnaestogodišnje iskustvo pokazuje da je maltene nemoguće naći divljinu koju nije zarazila civilizacija, pa ovaj posao podrazumeva i podomićivanje lokalaca da proizvode iluziju kako je ostrvo mnogo izolovanje nego što zaista jeste. Serezo je do sada imao više od hiljadu klijenata, od kojih mnogi nisu izdržali da se u samoći suoče sa sobom.
Ben Garner, tridesettrogodišnji preduzetnik iz Velike Britanije, vratio se pre nekoliko nedelja sa jednog pustog ostrva u Indoneziji. Tamo je proveo deset dana, potpuno sam, bez ikakvih zaliha. Spavao je u visećoj mreži koju je napravio sopstvenim rukama, hranio se rakovima i kokosom, a preostalo vreme je uglavnom provodio tragajući za pijaćom vodom. I bežeći od sumnjivog šuškanja u tropskom rastinju. To zadovoljstvo je platio 3.700 dolara, u koje nije uračunat prevoz od Londona do Džakarte. Nakon povratka, izjavio je britanskim novinarima da iskustvo koje je doživeo ne može da se poredi ni sa jednim drugim.
„Osećate se kao poslednja živa osoba na Zemlji! Svake sekunde ste svesni da vaš opstanak zavisi isključivo od vas. Tek tamo sam uvideo koliko je jedan dan dug i šta sve za to vreme možete da obavite. Shvatio sam šta nam je zaista neophodno za život i da je sve drugo nepotrebno“, poverio se Garner sedmoj sili.
Ne zna se šta će britanski preduzetnik uraditi sa svojim duhovnim prosvetljenjem, ali je poznato da je ovaj neuobičajeni turistički aranžman rezervisao preko španske firme „Docastaway“, specijalizovane za iznajmljivanje pustih ostrva onima koji žele da se izoluju od celog sveta. Njen vlasnik je Alvaro Serezo, koji živi u Malagi, u pauzama između traganja za bespućima.
Nemirna duša
Serezo opisuje sebe kao „nemirnu dušu“ i tvrdi da je još od detinjstva sanjao da istraži daljine „iza horizonta“. Prvi takav pokušaj je napravio sa osam godina, na dušeku, što u njegovoj porodici nije naišlo na veliko razumevanje.
Pod pritiskom oca, koji je radio u javnoj upravi kao inženjer, Serezo je upisao ekonomski fakultet, ali je manje posećivao predavanja a mnogo više Aziju. Tamo je plaćao nekoliko dolara da uskoči na ribarski brod koji je putovao do udaljenih ostrva. Tako je upoznao arhipelage po Indoneziji, Filipinima, Polineziji i Mikroneziji. Kada je konačno diplomirao ekonomiju, počeo je da traži način kako da svoju strast pretvori u posao.
Na kraju je presekao i 2010. je osnovao firmu „Docastaway“ za organizovanje boravka na pustom ostrvu, iako nije imao bilo kakvu predstavu da li će iko želeti da kupi takvu uslugu. Prvi klijenti su mu bili njegovi prijatelji, koje je jedva ubedio da mu se pridruže na „probnim“ ekspedicijama. Da je ostalo na prijateljima, ovaj preduzetnički poduhvat bi najverovatnije i sam završio kao „žedan u pustinji“.
No, na Serezovu sreću, upravo tada su postale jako popularne TV emisije o preživljavanju u divljini, čiji producenti su se utrkivali ko će takmičarima postaviti ekstremnije uslove u nadmetanju za pobednika. Ispostavilo se da u to vreme mladi Španac jedini nudi mogućnost da slično iskustvo doživi svako ko ima to da plati i posao se zakotrljao.
Mito za imitiranje divljine
Serezo je do sada imao više od hiljadu klijenata svih kategorija, od studenata, preko preduzetnika, do multimilionera. Ali sa rastom interesovanja za boravak na pustom ostrvu, uvećavao se i problem kako ga „nabaviti“. Naime, u današnje vreme je maltene nemoguće potpuno se izolovati od sveta, jer gotovo da nema divljine koju civilizacija nije zarazila, makar i đubretom. Pored toga, tipičan klijent je spreman da za takvu avanturu odvoji najviše desetak dana, što dodatno sužava izbor – ostrvo bi trebalo da bude dovoljno daleko od ostatka sveta, ali ne i predaleko. Zato od dvadesetak pustih ostrva koje španski preduzetnik pronađe, tek jedno „ispunjava kriterijume za posao“.
Kada Serezo konačno nađe „savršenog kandidata“, slede pregovori sa domaćinima, jer i pusta ostrva nekome pripadaju. Diplomatija se svodi na dogovore oko plaćanja za korišćenje ostrva, u kojima bi svako da uzme svoj deo. Tipično sklapanje posla podrazumeva naknade za vlasnika ostrva, bilo da je u pitanju država ili privatno lice, za policiju koja će osigurati da gosta ne opljačkaju lokalne bande ili pirati, te za preduzimljive pojedince koji će sprečavati ribarske i druge čamce da pristaju na ostrvu dok klijent boravi na njemu.
„Moja je sreća“, ističe španski preduzetnik, „što su to većinom područja gde stanovnici nikada nisu videli turiste, pa sve te naknade i podmićivanja zajedno uglavnom završe na oko 300 dolara po jednom aranžmanu“.
Nakon što se obave ovi „tehnički detalji“, prelazi se na radove koji bi trebalo da proizvedu iluziju kako je ostrvo mnogo izolovanije nego što zaista jeste. Uklanjaju se svi ploveći objekti u blizini, sklepane tezge ili barovi za one koji tu povremeno pristaju, a najteži posao je čišćenje đubreta jer ostrva usred okeana su često magneti za smeće.
Iluzija samoće
Ovakvu iluziju samoće „Docastaway“ nudi na tržištu u dve osnovne varijante. Prva je „preživljavanje“, koja podrazumeva da klijent odlazi na ostrvo bez ičega i za sve što mu je potrebno mora sam da se snađe. Druga omogućava više komfora i uključuje posadu koja razmaženom Robinzonu obezbeđuje sklonište, hranu, vodu i druge osnovne potrepštine.
Zavisno od odabrane varijante, udaljenosti destinacije i trajanja aranžmana, cene se kreću od 100 do 400 dolara za noć, što ne uključuje putovanje do luke koja je najbliža odabranom ostrvu i odakle se budući samotnjak prevozi gliserom preko okeana.
Klijenti se najčešće odlučuju za aranžmane od nedelju dana, a poslednjih godina je sve više onih koji su zainteresovani da se oprobaju u preživljavanju. Neki traže da im se eventualno ostave mačeta, upaljač i podvodna puška, ali kada Serezovi radnici napuste ostrvo, sve drugo moraju sami da urade. Prodavac aranžmana se, naravno, prethodno pobrine da na ostrvu ima dostupnih izvora pijaće vode, građe za podizanje skloništa, biljaka i životinja da se nešto „pregrize“, ali da nema predatora.
Većina gostiju se za hranu snalazi tako što jede kokos i rakove, poneko ulovi i ribu, ali ima i onih koji se ne libe da jedu namirnice koje talasi nanose na obalu, najčešće upakovanu robu koja se otkači sa lokalnih brodova.
Dosadno im bez haosa
Najveća opasnost preti od nepredviđenih situacija, kada se usamljeni turista povredi ili mu se iz nekog drugog razloga naruši zdravlje. Iz tog razloga, modernom Robinzonu se obavezno obezbeđuju veze za komunikaciju, a sklapanje aranžmana podrazumeva i da klijent potpiše dokumenta u kojima prihvata svu odgovornost u slučaju povrede ili smrti.
Da bi se dodatno osigurao, Serezo u zvaničnoj prepisci obaveštava svakog klijenta koliko je od mesta na kojem će boraviti udaljena najbliža bolnica, koje usluge nudi i kakav je njihov kvalitet. Sve to je neophodno, ističe španski preduzetnik, jer su dostupne zdravstvene usluge najčešće daleko od zavidnih i onoga što turisti sa Zapada podrazumevaju „zdravo za gotovo“.
Dešava se i da pojedinci sebe precene i zatraže da se aranžman prekine ranije, obično zbog teških opekotina od sunca, bolesti, straha, ali i dosade.
„Mnogi ljudi biraju odlazak na pusto ostrvo, zamišljajući da će to biti avantura kao u filmovima o Indijani Džonsu. I onda se razočaraju. Ne znaju kako da ispune vreme, niti su sposobni da se u samoći suoče sa sobom. Neki se nakon takvog iskustva ’preporode’, ali je više onih koji nisu u stanju da žive bez haosa koji proizvodi civilizacija, čak ni na kratko“, zaključuje Serezo.
Uprkos tome i činjenici da, kako sam tvrdi, ovaj posao ne donosi veliku zaradu, Alvaro Serezo ne planira da menja posao. Trenutno ima 45 godina, ali je uveren da će penziju dočekati na nekom pustom ostrvu. Ili kako stvari stoje, barem na delimično pustom.
Jovana Bajić
Biznis & finansije 225, septembar 2024.
Foto: Rowan Heuvel, Unsplash