Sudbina našeg vremena je upravo u tome da ono predstavlja prelomnu tačku između utopije i distopije. Ko odlučuje o tome šta će od toga biti? Oni gore, ili mi koji smo birali na izborima te što sede gore? „Mozak“ koji nije ljudski, ili mi, ljudi koji stvaramo i koristimo taj veštački mozak?
Protekle dve godine su toliko promenile svet kao da su u sebe sabile dva veka. Odmah nakon što je nevidljivi neprijatelj, korona virus, izazvao i te kako vidljive tragedije, izbili su rat u Ukrajini, potom u Gazi i drugi oružani sukobi širom sveta. Ova godina „obećava“ nova krizna žarišta, obilje pucanja, ali i obilje glasanja jer će skoro polovina čovečanstva odlučivati na nacionalnim izborima o svojoj daljoj sudbini.
O kakvoj sudbini? Možemo li uopšte da utvrdimo gde smo, da bismo znali kuda želimo da idemo? Ako dnevno razmenimo i do 27 milijardi tekstualnih poruka i sve više se oslanjamo na veštačku inteligenciju, da li nam to garantuje da zaista razumemo svet u kome živimo?
Ne garantuje, smatra Vojislav Žanetić, komunikolog, satiričar, kolumnista, scenarista i pisac. Naprotiv, zatrpani veštačkim potrebama, sve besmislenijim obiljem, okupirani strahom da kao potrošači ne propustimo nešto novo, kao ljudi smo sve bliže tome da promašimo odgovor na glavno pitanje – da li svojim svakodnevnim ponašanjem utiremo put ka utopiji ili distopiji?
Živimo u vremenu u kome više ne znamo ni šta smo propustili
Danas verovatno ima više vrsta šampona za kosu nego ljudske kose u svetu. Došli smo do toga da nam se nude čak i proizvodi bez sastojaka od kojih su spravljeni, poput Koka kole bez šećera, koja se pravi od šećera. Ceo naš život sada je „usisan“ u hiljadama aplikacija zasnovanih na veštačkoj inteligenciji i mi ne znamo ni to šta ćemo želeti sutra, dok nam proizvođači ne „otvore oči“ da imamo potrebe za koje nismo ni znali da ih imamo, istakao je Žanetić u svom predavanju „Ka finalu velike promene“, koje je održao na konferenciji DIDS 2024.
„Čini mi se da civilizacija u kojoj trenutno živimo jako liči na onaj panel na Netfliksu, na kome potrošite dva i po sata da biste odabrali film koji ćete gledati manje od dva sata. Sada imamo serije o tome kako je napravljena neka serija. Svaka epizoda ima sedam epizoda koje objašnjavaju kako je napravljena jedna epizoda. Od kada postoje Amiši, nikada u civilizaciji nije postojalo toliko mnoštvo stvari koje se neprekidno menjaju. Niti je postojalo ovoliko Amiša koji nastaju svakog dana. Propustio si jednu tehnološku novinu, ti si postao Amiš. Ti nisi apdejtovan. Živimo u vremenu u kome više ne znamo ni šta smo propustili“, komentariše poznati srpski satiričar.
Revolucija u evoluciji
Nalazimo se u dobu koje je istovremeno i evolucija i revolucija. Iako je ceo dosadašnji napredak zasnovan na inovacijama koje su korenito menjale ljudsko društvo, za razliku od ranije kada je između tih promena prolazilo mnogo više vremena, danas nam se tehnološka revolucija dešava na svakih nekoliko meseci.
Sada, zahvaljujući veštačkoj inteligenciji, vreme između inovacija se toliko skraćuje da smo postali zatrovani strahom da ćemo nešto propustiti. Propustićemo sigurno, uveren je Žanetić, jer nema tog ljudskog mozga koji može da se obavesti i da katalogizuje šta to novo iz dana u dan donosi „mozak“ koji nije ljudski.
Ali šta je suštinski bitno da ne previdimo? To su naše odluke o tome u kakvo društvo nas vodi veštačka inteligencija koju sami razvijamo i koristimo. Ako razgrađuje ovo sadašnje, kakvo društvo gradi za ubuduće? Da li će nas ovo što danas radimo odvesti ka boljem ili ka gorem svetu?
Sudbina našeg vremena je upravo u tome da ono predstavlja prelomnu tačku između utopije i distopije. Hoćemo li, kao što su to maštali pojedinci još od vremena Tomasa Mora, uspeti da napravimo društvo koje će delotvorno preskočiti sve prepreke i izbeći sve zamke koje sami sebi postavljamo? Ili ćemo upasti u njih, kao što to tvrdi tabor distopičara, među kojima je najpoznatiji Džordž Orvel, čija distopija „1984.“ danas po mišljenju Žanetića sve više deluje kao dokumentarni film o svetu koji smo u međuvremenu stvorili.
Možda bi trebalo nešto i da radimo, umesto da čekamo?
Šta je najveća zamka našeg doba? „To što mi, u stvari, ne možemo da utvrdimo da li se krećemo ka dobrom ili ka lošem. Mi gledamo kako se događa nešto veliko, ali možda bi trebalo i da radimo nešto, a ne samo da razmišljamo i čekamo šta će da se desi. Društvo se stvara i to ne može da radi onaj gore umesto nas, jer on i jeste gore da bi sebi nešto stvorio, a nama koliko ostane“, naglašava Žanetić.
Ključno pitanje, zato, nije da li zahvaljujući novom šamponu kosa može sto odsto da se ukovrdža, nego u koje svrhe ćemo koristiti tehnologiju, posebno veštačku inteligenciju? Da li će nam ona poslužiti za stvaranje ekonomske krize i nezaposlenosti ili za privredni bum i zapošljavanje? Da li ćemo dozvoliti da neko drugi kontroliše naš život ili želimo slobodu da njime sami upravljamo? Hoćemo li upotrebu pretvoriti u zloupotrebu, mir u sukobe, ozdravljenje u zagađenje, nova saznanja zameniti za jednoumlje i umesto sveukupnog prosperiteta proizvesti opštu propast?
Ko o tome odlučuje? Uprava Majkrosofta? Ne, nego oni koji se protive tome da nas opsesivna želja za potrošnjom koju drugi koriste da gomilaju zaradu ne pasivizuje kao ljude, ističe Žanetić.
Književnik Miroslav Krleža je napisao: „Nikad nije bilo da nekako nije bilo. I nikad neće biti da nekako ne bude“. A to kako će biti – zavisi i od nas, poručuje pisac Vojislav Žanetić.
Tekst je nastao na osnovu izlaganja Vojislava Žanetića na ovogodišnjoj konferenciji Dan internet domena Srbije
Biznis & finansije 220, april 2024.