U poređenju sa ostalim kriptovalutama, rudarenje Bitkoina je trenutno najisplativije u Srbiji, koja je i kao zemlja vrlo povoljna za razvoj te industrije, kažu upućeni u ovo tržište. Pored toga što je rudarenje kriptovaluta kod nas legalna delatnost, i troškovi poslovanja su povoljniji, naročito kada je u pitanju cena struje. Ali ovim poslom se na domaćem tržištu mahom bave fizička lica, pa nema bilo kakvih pouzdanih podataka o tome koliko ima kriptorudara, u kom broju ispunjavaju poreske obaveze i po kom osnovu plaćaju struju, koju ova industrija troši u velikim količinama.
Pre nekoliko godina mediji su naširoko izveštavali o električaru zaposlenom u preduzeću Elektroprenos BiH koji je prikačio opremu za kriptorudarenje direktno na trafo-stanicu i napravio svom poslodavcu račun od 9.860 evra. Podjednako je bila popularna i priča iz Srbije gde je u spomen domu Dragoljuba Draže Mihailovića za potrebe rudarenja kriptovaluta potrošeno struje u vrednosti od 20.000 evra.
Za razliku od ovakvih vesti o nezakonitim „javno-privatnim partnerstvima“ koji pune novinske stupce u borbi za čitaoce, u široj javnosti je manje poznato kako zaista funkcioniše industrija rudarenja kriptovaluta u Srbiji, na koji način domaći propisi regulišu ovu oblast, kako se oni primenjuju i koliko je taj posao isplativ na domaćem tržištu.
Bitkoin najisplativiji za rudare
Virtuelni novac na kriptotržištu proizvode takozvani rudari, koji pomoću računara rešavaju složene matematičke zadatke, odnosno potvrđuju i beleže transakcije kriptovalutama na blokčejnu. Njihov motiv za rešavanje pomenutih zadataka je nagrada u vidu kriptovaluta, odnosno zarada.
„Nagrada zavisi od ponude i potražnje za kriptovalutama na svetskim i domaćim berzama, ali i od sposobnosti rudara da je zarade. Ali čak i tokom poslovanja u minusu, kada nemaju prihode već samo troškove za održavanje opreme i struju, oni računaju da će doći trenutak kada će se njihov trud isplatiti“, kaže za B&F Ivan Andrejević, suosnivač CTB Crypto & Consulting-a (Kripto Invest Klub-a), mreže koja je nastala sa ciljem da okupi ljubitelje kriptovaluta, investitore i stručnjake u ovoj oblasti.
Kao i u mnogim drugim privrednim delatnostima, najveću šansu za ozbiljniju zaradu imaju rudari koji su uložili u dobru opremu. Opremu za kriptorudarenje inače čini „mining rig“, odnosno računar sa velikim brojem grafičkih kartica. On se konfiguriše posebno za svaku valutu koja se rudari, a ukoliko se rudar ne razume u sklapanje riga, može da konsultuje servise koji nude stručna znanja i računarsku opremu.
Andrejević tvrdi da se u Srbiji najviše rudari Bitkoin, zato što su rudari sa ovom kriptovalutom najsigurniji u zaradu, kao i da će je ostvarivati u kontinuitetu. Osim toga, prednost je i u opremi jer se u rudarenju Bitkoina koriste ASIC uređaji. Oni su prema rečima Andrejevića znatno lakši za rad i održavanje u poređenju sa alatima koji se koriste za rudarenje nekih drugih kriptovaluta.
Povoljnije, ali ne i najjasnije u praksi
Oprema nije jedini trošak u ovoj industriji, čiji izdaci su ukupno gledano povoljniji kod nas u poređenju sa mnogim evropskim zemljama, kaže Stefan Pekić iz Advokatske kancelarije Pekić koja posluje u Novom Sadu. Obrazlažući zašto je Srbija isplativa za rudarenje kriptovaluta, naš sagovornik navodi nekoliko ključnih razloga.
Pre svega, ova oblast je legalna u Srbiji i regulisana Zakonom o digitalnoj imovini. Kada je reč o troškovima, rudari kriptovaluta mogu da obezbede velike skladišne prostore za svoju opremu po znatno nižim cenama u ruralnim sredinama koje su infrastrukturno povezane sa gradovima, a još veća prednost je niža cena struje u poređenju sa većinom evropskih država. Uz to, Srbija je regulisala tržište solarnih i fotonaponskih panela, koji omogućavaju proizvodnju struje radi dodatnog smanjenja troškova prilikom rudarenja.
Međutim, iako je ova delatnost uređena propisima, u praksi ima još mnogo nedoumica i „sivih zona“. Za početak, ne zna se koliko tačno ima rudara kriptovaluta u Srbiji. Navode se samo grube procene da se tim poslom bavi od 50.000 do 100.000 ljudi. Razlog za ovako „fleksibilne“ brojke je u tome što, iako prema važećoj regulativi ovu delatnost mogu obavljati i pravna i fizička lica, rudari kriptovaluta kod nas to rade mahom kao fizička lica.
I komercijalna cena struje niža nego u EU
Ovo u praksi znači da i struju koju potroše za svoj posao većina verovatno plaća po garantovanoj ceni koja važi za domaćinstva i male potrošače. Ali, pošto su kriptorudari često veliki potrošači, oni lako mogu ući u „crvenu zonu“. Problem tada nije samo u osetno većem računu za struju, već se dovodi u pitanje i legalnost ovakve potrošnje u poslu koji je komercijalan.
Naime, prema Zakonu o energetici, pravo na garantovano snabdevanje imaju samo domaćinstva i „mali kupci“, sa manje od 50 zaposlenih i ukupnim godišnjim prihodom do 10 miliona evra, a koji su priključeni na distributivni sistem električne energije napona nižeg od jedan kilovat i čija potrošnja struje ne prelazi 30.000 kilovat-sati godišnje.
Elektroprivreda Srbije (EPS) zato preporučuje svima koji žele da se bave kriptorudarenjem da od ovog javnog preduzeća „zatraže uslove za priključenje električne energije na distributivnu mrežu, na lokaciji gde će obavljati svoju delatnost i u snazi koja im je potrebna za obavljanje tog posla“. Kada to učine biće tretirani kao i svi drugi investitori, što znači da će struju plaćati na komercijalnim osnovama.
Ali i pod takvim uslovima, troškovi će im biti niži nego u EU, gde je cena električne energije za komercijalnu upotrebu prošle godine iznosila 0,20 evra po kWh, bez PDV-a i ostalih poreza i taksi. Kod nas, sa nedavnim poskupljenjem, ona sada košta 0,11 evra po kWh.
Ukoliko kriptorudari žele još jeftiniju struju, zakon im dozvoljava i da je proizvode iz obnovljivih izvora kao što su solarne elektrane. „Tako je bar u teoriji, ali u praksi proizvodnja struje pomoću solarnih panela zahteva ozbiljno početno ulaganje, tako da se za nju odlučuju mahom veći igrači. Zato kriptorudarima uglavnom preostaje EPS“, kaže Stefan Pekić.
Zašto izostaju preduzeća?
Advokat iz Novog Sada skreće pažnju da je cena struje bitna i kada je reč o oporezivanju ove delatnosti, na koju se primenjuje porez na kapitalne dobitke koji je veoma važan za isplativost poslovanja. „Taj porez se obično plaća na razliku između kupovne i prodajne cene kriptovalute. Međutim, kod rudarenja način sticanja nije kupovina nego stvaranje kriptovaluta, pa se, u svrhu oporezivanja, za nabavnu cenu uzimaju troškovi proizvodnje, kao što je, na primer, potrošnja struje“, objašnjava Pekić.
Na pitanje koliko kriptorudara plaća poreske obaveze, Ivan Andrejević odgovara da „taj broj verovatno nije mali“, ali da je do preciznih podataka teško doći upravo zato što se ovim poslom u Srbiji uglavnom bave fizička lica, koja nemaju obavezu izveštavanja. Razlog za izostanak preduzeća u ovoj delatnosti je nedovoljna podrška države i nedostatak podzakonskih akata koji bi jasnije definisali pravo rudara na jaču snagu i količine električne energije koja im je potrebna, smatra Andrejević i dodaje:
„Koliko je nama u CTB-u poznato, postoji interesovanje stranih kompanija za dolazak u Srbiju kako bi se ovde bavile kriptorudarenjem. To se može saznati u razgovoru sa njihovim predstavnicima, ali i na osnovu interesovanja za zgrade u koje se može smestiti oprema potrebna za rudarenje.“
No, osim kroz tradicionalne načine za privlačenje stranih investicija, kriptorudarenje bi u našoj zemlji moglo da se razvija i kroz neke savremenije modele. „Jedan od svetskih trendova koji se uspešno primio kod nas je tokenizacija. Mi čak i u jednoj tradicionalnoj delatnosti kakva je poljoprivreda imamo Walnut Fund. Ovom fondu investitori pristupaju kupujući TWE_R tokene, čime sebi obezbeđuju pasivni prihod od prodaje oraha. Ako to imamo u poljoprivredi, ne bi me čudilo da neko uskoro pokuša da tokenizuje i usluge rudarenja“, veruje Andrejević.
Marija Dukić
Biznis & finansije 225, septembar 2024.
Foto: Victorumeche, Pixabay