Češki „Kralj cipela“ Tomaš Bata bio je oličenje američkog preduzetničkog duha u međuratnoj Evropi. On je toliko uništio konkurenciju, da su protiv njega protestovali proizvođači cipela u mnogim evropskim zemljama. Švajcarska i Francuska su čak donele specijalne zakone „Lex Bata“ da bi zaštitile domaću industriju. U Kraljevini Jugoslaviji je pokrenut „ustanak“ protiv češke firme, a strasti su se otele kontroli kada su se pojavili „Batini“ jeftini gumeni opanci, kojima su seljaci, za razliku od obućara i njihovih radnika, bili „nepatriotski“ oduševljeni.
Tomaš Bata, budući „Kralj cipela“, počeo je kao sitni preduzetnik koji je skromnu obućarsku radionicu svog oca u češkom gradu Zlinu pretvorio u multinacionalnu kompaniju. Uveren da je američko preduzetništvo daleko ispred onoga u Evropi, Bata je postao vatreni pobornik tehnoloških inovacija, uveo je u svoju fabriku specifičnu organizaciju po uzoru na Henrija Forda i višestruko povećao produktivnost. Osnovao je radnička naselja, obezbedio dobre plate za zaposlene a niske cene za potrošače i sve to umeo vešto da reklamira na tržištu.
Tako je od male fabrike u Zlinu razvio „obućarsku imperiju“ koja je prvo satrla konkurenciju u Češkoj, a potom krenula da se širi na Evropu i druge delove sveta. Kada su zbog posledica Velike depresije 1929. godine pojedine zemlje uvele carine da bi zaštitile sopstvenu proizvodnju a Tomaš Bata poginuo u avionskoj nesreći 1932. godine, njegovi naslednici su počeli da osnivaju fabrike u inostranstvu kao lokalna privredna društva, kako bi zaobišli carinske barijere.
Pred izbijanje Drugog svetskog rata, kompanija „Bata“ je poslovala u više od 90 zemalja i preko sestrinskih firmi, proizvodnih pogona i trgovačkih mreža zapošljavala je oko 65.000 ljudi.
Lex Bata
Ali i pre ekonomskog kraha 1929. godine, proizvođači cipela u mnogim evropskim državama organizovali su „ustanke“ protiv češke firme, sa optužbama da svojim načinom poslovanja predstavlja nelojalnu konkurenciju i da „amerikanizuje“ Evropu. Protesti su počeli u Nemačkoj i prvo su se proširili na Englesku, skandinavske države i Jugoslaviju, a zatim na druge evropske i bliskoistočne zemlje. Pobune su pratili negativni napisi u novinama, ulični pamfleti, pa čak i „anti-Bata“ knjige.
Zbog ogromnog pritiska domaćih proizvođača, Švajcarska i Francuska su uvele specijalne zakone „Lex Bata“, kako bi sprečile češku firmu da se širi na tržištu. Mađarska, Rumunija i Bugarska su donele mere koje su onemogućile otvaranje „Batinih“ fabrika, u Poljskoj i Danskoj su privremeno zatvorene „Batine“ prodavnice, dok su Estonija, Letonija i Finska usvojile odredbe koje su primorale češkog proizvođača cipela da se povuče sa tih tržišta tridesetih godina prošlog veka.
Zbog preterano jeftinih „Batinih“ cipela, gnevni obućari su uveliko tabanali ulicama i širom Kraljevine Jugoslavije, gde se ekspanzija ove firme poklopila sa krizom u domaćoj kožarskoj industriji. Češki proizvođač cipela je prvu prodavnicu otvorio u Beogradu 1920. godine, da bi do 1931. imao mrežu od 110 prodajnih objekata u celoj zemlji. Prodaju su podsticale i reklamne kampanje, potpuno drugačije od klasičnih oglasa na koje su potrošači navikli. Primera radi, preduzeće je tokom pijačnih dana u Skoplju unajmljivalo Rome da reklamiraju „Batine“ cipele svojom pesmom i talambasima.
Češki proizvođač cipela je 1931. otvorio i fabrike u Apatinu i Borovu. Firma u Borovu podigla je prvi fabrički grad na teritoriji Jugoslavije, a do kraja tridesetih godina postala je najveći proizvođač obuće u zemlji. Na vrhuncu poslovanja 1939. godine, u fabrici u Borovu je bilo zaposleno 3.500 radnika, koji su proizveli 7,26 miliona pari obuće. Firma je te godine imala i oko 550 prodavnica koje su zapošljavale dodatnih 1.330 ljudi, a pokrivala je 90% proizvodnje i prodaje obuće u državi.
Podaci „kako kome odgovara“
Jeftina obuća iz uvoza ugrozila je položaj domaćih proizvođača, koje su u tadašnjoj Jugoslaviji većinom činile zanatlije. One su zbog pada prodaje bile prinuđene da se preorijentišu na popravku obuće i da otpuštaju radnike, a sve veći broj njih je napuštao struku jer nije mogao da isplaćuje tekuće obaveze. Preostali su se udružili kako bi izvršili organizovani pritisak na državne organe da preduzmu mere koje će zaštiti domaću proizvodnju od izumiranja.
Zahtevali su od države da češkoj firmi ukine sve povlastice i da uvede zaštitne kvote koje će uvoz obuće iz inostranstva svesti na minimum. Tražili su i da se kompaniji „Bata“ zabrani da u svojim prodavnicama otvara radionice za popravku obuće, te da se zaustavi, kako su tvrdili, „izrabljivačka praksa“ da mlade ljude odvodi na obuke u Zlin. Domaći proizvođači su insistirali da država sprovodi rigorozniju carinsku i poresku kontrolu „Batinog“ poslovanja, optužujući konkurenta da plaća minimalne dažbine, te da zato može da izađe na tržište sa damping cenama.
Sukobljene strane su bombardovale javnost izjavama u svoju korist, uključujući i statistiku za koju su kasnija istraživanja pokazala da je bila mnogo bliža „umetničkoj interpretaciji“ nego činjenicama. Tako su domaći proizvođači obuće, na primer, značajno preuveličali svoj broj kada su iznosili tvrdnje koliko ljudi je egzistencijalno ugroženo zbog nelojalne strane konkurencije. S druge strane, rukovodstvo češkog preduzeća je uveravalo javnost da je ono najveći poreski platiša u zemlji. To je bilo daleko od istine, iako su iznosi koje je uplaćivalo na ime dažbina zaista bili višestruko veći od brojki koje su iznosili pojedini poslanici u skupštini i esnafska udruženja.
Skupa tradicija
Vlasti su tokom tridesetih godina pokušavale da ispune neke od zahteva domaćih proizvođača, poput onog da se preduzeću „Bata“ zabrani otvaranje radionica za popravku cipela. Ali firma je ovu zabranu vešto zaobilazila. Najčešće je to radila tako što je vlasništvo nad radionicama prebacivala na poslovođe svojih prodavnica, ili sklapanjem ugovora sa pojedinim obućarima kojima je iznajmljivala svoj prostor za potrebe njihovog posla, a oni su faktički radili popravke „Batinih“ cipela.
Pobuna je kulminirala 1935. godine, zbog „Batinih“ jeftinih gumenih opanaka, koji su istisnuli sa tržišta tradicionalne kožne opanke. Pošto su opanci bili osnovna obuća miliona seljaka koji su činili većinu stanovništva u Jugoslaviji, prodaja opanaka je održavala u životu desetine hiljada zanatlija. Oni su optuživali češku firmu da su njeni gumeni opanci pogubni po zdravlje, a optužbe su pratili generalni štrajkovi domaćih proizvođača obuće širom zemlje, ulični neredi i razbijanje izloga u „Batinim“ prodavnicama.
Suprotno obućarima i njihovim radnicima, udruženja seljaka su stala u odbranu češkog proizvođača, tvrdeći da im u teškoj ekonomskoj krizi jeftini „Batini“ opanci znatno olakšavaju život u poređenju sa onim tradicionalnim, a skupim.
Kako je Ministarstvo trgovine bilo zatrpano sve većim brojem pritužbi protiv firme „Bata“ a neredi na ulicama nisu jenjavali, u julu 1936. je pripremljen zakon sličan propisima koje su ranije usvojile Švajcarska i Francuska. Cilj zakona je bio da spreči dalju ekspanziju češkog proizvođača obuće u Jugoslaviji i obezbedi uslove za opstanak domaćih zanatlija. Međutim, ovaj predlog nikada nije usvojen, a javnost je ostala uskraćena za bilo kakvo objašnjenje zašto to nije učinjeno.
Protesti protiv kompanije „Bata“ u Jugoslaviji počeli su da jenjavaju nakon 1936. godine i preduzeće je do 1939. postalo najveći proizvođač i prodavac obuće u zemlji. Nastavilo je da kupuje zemljište za nove fabrike, pogone za preradu sirovina i gradnju radničkih naselja. Ove ambiciozne planove prekinuo je Drugi svetski rat, a kada se završio, imovina preduzeća „Bata“ je nacionalizovana.
Fabrika u Borovu je preimenovana u jugoslovenski kombinat gume i obuće, koji se razvio u jedno od deset najvećih preduzeća u SFRJ i neposredno pred raspad zajedničke države zapošljavao je preko 20.000 ljudi.
Zorica Žarković
Biznis & finansije 228/229, decembar 2024/januar 2025
Foto: Carolin Thiergart, Unsplash