Trgovina uticajem i zloupotreba službenog položaja sistemski su ukorenjeni u Srbiji, a tužilaštvo reaguje tek kada s političkog vrha stigne „zeleno svetlo“ za pojedine slučajeve. Javni resursi se koriste za lične interese pod okriljem netransparentnih međudržavnih sporazuma, vezanih kredita i „skrojenih zakona“. Takvi slučajevi su postali toliko česti, da čak i zemlje EU, koja načelno osuđuje ovakvu praksu, imaju sa Srbijom sporazume koji isključuju primenu Zakona o javnim nabavkama.
Nekadašnji predsednik Francuske Nikolas Sarkozi nedavno je osuđen na godinu dana strogog kućnog pritvora uz dve godine uslovno, jer je pokušao da podmiti sudiju i izvrši uticaj da bi došao do poverljivih informacija u vezi sa sudskom istragom. Ovakve presude za najviše državne zvaničnike, makar i bivše, retko se donose i u pravno najuređenijim državama a kamoli na Balkanu, jer su trgovina uticajem i zloupotreba službenog položaja jedan od najperfidnijih i najteže dokazivih oblika korupcije. Razlog? Ne oslanjaju se direktno na podmićivanje, već na suptilne mehanizme razmene usluga, političke lojalnosti i neformalnih uticaja.
„Ovakve prakse su duboko ukorenjene u našim političkim i društvenim strukturama, a najčešće ostaju ispod radara pravosuđa i nadležnih institucija. U Srbiji se može govoriti o sistemskom karakteru ovih pojava, koje su metastazirale unutar državnih institucija i javnog sektora, stvarajući mreže klijentelizma i nepotizma“, kaže za B&F Vanja Bajović, profesorka krivično procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu.
Ključni problem je u tome što je izvršna vlast zarobila institucije koje bi trebalo da kontrolišu i sankcionišu ovakve zloupotrebe, poput tužilaštva i sudova. Najteži slučajevi korupcije se uopšte ne procesuiraju, jer zavise od političkog „zelenog svetla“.
Lex specialis kao „skrojeni zakon“
Kao jedan od načina da se pravno upakuje trgovina uticajem u upravljanju i raspolaganju javnim resursima, Bajović navodi strategijsko korišćenje tzv. „skrojenih zakona“.
„Tipičan primer su lex specialis zakoni koji su usvojeni povodom izložbe EXPO i drugih projekata planiranih do 2027, čija je vrednost procenjena na 18,5 milijardi dolara. Zakoni vezani za eksploataciju litijuma, odnosno projekat Rio Tinto, doneti su bez odgovarajuće javne rasprave, uz ignorisanje ekoloških i društvenih rizika, iako su formalno prošli kroz pravnu proceduru. Ovakve prakse direktno legalizuje korupciju kroz zakonodavni proces“, objašnjava ona.
Koruptivne radnje poput trgovine uticajem i zloupotrebe položaja predstavljaju izazov za pravosudne sisteme širom sveta i njihovo dokazivanje zahteva visoko sofisticirane istražne metode.
Srbija jeste usvojila određene zakonske i institucionalne mehanizme za borbu protiv korupcije, ali je problem u njihovoj ograničenoj primeni i nedovoljnoj efikasnosti. Sistem zaštite uzbunjivača je još slab, a pojedinci koji prijavljuju korupciju često se suočavaju sa represijom, gubitkom posla ili čak krivičnim gonjenjem. Setimo se samo Aleksandra Obradovića koji je otkrio zloupotrebe u vezi sa trgovinom oružjem u aferi Krušik.
„Praćenje tokova novca i otkrivanje složenih korupcijskih šema zahteva visoko specijalizovane analitičare, forenzičke finansijske eksperte i napredne tehnologije. U Srbiji još uvek postoji deficit u ovim oblastima, posebno kada je reč o otkrivanju međunarodnih transakcija, ofšor računa i prikrivenih vlasničkih struktura. Srbija nema odgovarajuće alate za automatsku analizu velikih podataka ili veštačku inteligenciju koja bi mogla da prepozna obrasce ponašanja karakteristične za korupciju“, navodi profesorka.
Javne nabavke kao privatne
Kolika je šteta za privredu i budžet zbog trgovine uticajem raznih političkih struktura, direktora ili drugih moćnika, teško da će iko sračunati. U Srbiji nikada čestito nije zaživeo institut javnih nabavki kao transparentan način trošenja budžeta, jer ubrzo nakon usvajanja zakona usledile su različite prakse za njegovo izvrdavanje, koje podstiču sumnju da se iza njih krije trgovina uticajem.
Obaveza sprovođenja tendera za javne nabavke uvedena 2002. najpre je zaobilažena pod izgovorom da se mora sprovesti po pravilima međunarodnih finansijskih institucija. Pre petnaestak godina, i pre dolaska SNS na vlast, javila se nova praksa – da se nabavke ugovaraju u paketu sa kreditom za projekat i dodeljuju unapred firmi iz zemlje kreditora.
„Vezani kreditni aranžmani sa ’povoljnim kamatnim stopama’ navođeni su kao razlog za ovaj vid poslovanja države u doba dok su zvaničnici još osećali potrebu da nekome pravdaju svoje odluke. Ni jedno ni drugo više nije slučaj, pa sada imamo sve češće primere da se Srbija zadužuje kod komercijalnih banaka kako bi finansirala izgradnju objekata koje je dodelila bez tendera. A sve pod okriljem međudržavnih sporazuma. Time postaje još više ogoljeno da je jedina svrha ugovaranja bila da se izbegne javna nabavka“, ističe Nemanja Nenadić, programski direktor organizacije „Transparentnost Srbija“.
Koliko je ovakva praksa apsurdna, potvrđuje i slučaj rekonstrukcije železničke stanice u Novom Sadu. „Možda se i moglo braniti direktno angažovanje kineskih firmi za izgradnju brze pruge, pošto u tome imaju iskustva koja naše firme nisu imale. Ali rekonstrukcija stanične zgrade? Taj posao su svakako radile firme iz Srbije, a međudržavni sporazum je iskorišćen da bi se izbegao tender za dodelu posla“, kaže Nenadić za B&F.
I zemlje EU biraju povlašćeni tretman
Ugovaranje poslova osetljive prirode putem međudržavnih sporazuma je legitimna mogućnost za svaku zemlju, ali je problem što je ovaj izuzetak koji Ustav dopušta, u Srbiji postao pravilo. A u tom istom Ustavu ne postoje odredbe da se sporazum oglasi neustavnim.
„To ima daleko štetnije posledice od nameštanja jednog ugovora, jer sve više stranih partnera traži da dobije povlašćeni tretman. Tako da sada i zemlje EU, koja načelno osuđuje ovakvu praksu, imaju sa Srbijom sporazume koji isključuju primenu Zakona o javnim nabavkama“, upozorava Nenadić.
Da li je u slučaju jednog od najvrednijih javnih resursa bilo trgovine uticajem, možemo zasad samo da nagađamo. Bivši direktor EPS-a Milorad Grčić osumnjičen je da je oštetio ovo javno preduzeće za manje od milion evra, dok je EPS pod njegovim vođstvom doživeo tešku havariju koja je građane do danas koštala više milijardi evra.
Ovaj slučaj jasno pokazuje koliku štetu trpi društvo kada dnevni partijski interesi upravljaju javnim preduzećima, ocenjuje Nanadić i dodaje: „Pored toga što od početka nije ispunjavao uslove da bude postavljen za direktora, Grčić je tu funkciju obavljao skoro pet godina bez ikakvog pravnog osnova. Za sve loše što je uradio, odgovornost deli u najmanju ruku sa članovima Vlade koji nisu ništa učinili da se to nezakonito stanje promeni. Sve to je tužilaštvu sigurno bilo dobro poznato“.
Mutne vode plove Srbijom
Slična iskustva imaju i u Regulatornom institutu za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI). Ova organizacija je objavila studiju slučaja o upravljanju javnim investicijama i projektima izgradnje postrojenja za preradu otpadnih voda u Srbiji, u okviru projekta „Mutne vode – borba protiv korupcije, nezakonitosti i zloupotrebe javnih resursa u vodoprivredi“.
„Prateći samo deo zajmova i investicija povezanih sa ovim projektima, ni u jednom slučaju od sedam gradova i opština od kojih smo zahtevali informacije od javnog značaja, nismo dobili pristup dokumentaciji koja sadrži uslove, rokove, iznose i kriterijume njihove realizacije. Ugovori između Ministarstva finansija, lokalnih samouprava i javno-komunalnih preduzeća, isključivo javnih organa Srbije, sadrže odredbe o tajnosti, dok je javnosti čijim se sredstvima upravlja, onemogućen pristup i uvid u njih. Istovremeno, u pitanju su objekti i infrastruktura namenjeni javnom korišćenju“, navode iz ove organizaciji za B&F.
RERI je uputio žalbe Povereniku za javne informacije, što je jedini pravni lek u ovakvim slučajevima, ali odluka po tom osnovu još nije doneta. „Dakle, možemo samo da pretpostavljamo da svaki od koraka kojima se definišu uslovi, rokovi, kriterijumi ili iznos sredstava za realizaciju ovih projekata – predstavlja potencijalnu osnovu za trgovinu uticajem“.
Tekst: Jelena Stjepanović
*Tvorac aforizma iz naslova: Jovan Mokrinski
Biznis & finansije 231, mart 2025.
Foto: Alexas_Fotos, Pixabay