Prilikom donošenja privrednih zakona u Srbiji, godinama unazad nije urađena ozbiljna analiza ni za jednu industriju, a strukovna i poslovna udruženja se konsultuju sporadično, „forme radi“. Politički vrh kroji zakone „personalizovano“, prema trenutnim potrebama određenih interesnih grupa bliskih vlastima, pa je i njihov rok trajanja – trenutan.
U Srbiji je jako teško odgovoriti na pitanje da li je veći problem to što država ne primenjuje sopstvene zakone, ili način na koji ih donosi? Politički vrh kroji zakone „personalizovano“, prema trenutnim potrebama određenih interesnih grupa bliskih vlastima. Stručna javnost, poslovna udruženja i domaći privrednici nemaju gotovo nikakav uticaj na usvajanje regulative. Drugim rečima, svi oni koji će trpeti najveće posledice ako su usvojeni zakoni – loši.
Da je ovakva praksa uobičajena, potvrđuje za B&F Dragoljub Vukadinović, predsednik Metalac Grupe. On napominje da se u Privrednoj komori Srbije (PKS) ponekad i sprovedu rasprave, ali se one po pravilu svode na odobravanje rešenja koja su unapred doneta. Privrednici imaju još manje mogućnosti da utiču na promenu zakona, kada se pokaže da on ima velike manjkavosti u praksi.
„Propisi se menjaju od slučaja do slučaja, uglavnom pod pritiskom stranih investitora. To ne znači da njihovi zahtevi nisu dobri, ali je problem u tome što se glas domaćih privrednika manje čuje, čak i ako su u pitanju velike kompanije, ili poslovna udruženja. Kada neko zakonsko rešenje pravi probleme u praksi, nemate odgovarajuće sagovornike kojima biste na to mogli da ukažete. Ministri privrede menjaju se često a i njihov uticaj na izmene je upitan. Usled takve situacije, domaća privreda se oslanja na samofinansiranje, dok strani investitori dobijaju razne podsticaje. Iako država tvrdi da oni nisu privilegovani, naše iskustvo je drugačije”, ukazuje Vukadinović.
Birokratizacija obesmislila digitalizaciju
Dragoljub Rajić, koordinator Mreže za poslovnu podršku objašnjava za B&F da se propisi usvajaju tako što predstavnici ministarstava zakažu skup u Privrednoj komori Srbije, predstave zakon ili izmene, ljudi iz Komore to uglavnom podrže, privrednici možda i stave neku primedbu, ali se to retko uvrsti u konačan tekst.
„Problem je što se zakoni pišu pod uticajem politike ili interesnih grupa bliskih vlastima, koje iz primene propisa očekuju značajnu materijalnu korist. U njihovoj izradi nema mesta za stručne grupe, relevantna udruženja privrednika. Zato imamo česte promene čitavog niza finansijskih propisa, zakona o PDV-u, privrednim društvima, porezu na dohodak… Fiskalni sistem je potpuno neprilagođen razvoju različitih privrednih grana jer nismo ušli u dubinsku reformu. Prepisani su zakoni iz socijalizma, malo dograđeni evropskim normama, malo se dodalo to šta je koja partija na vlasti želela kroz sve ove godine. Ali, nemamo sistemski pristup koji bi na osnovu ozbiljne studije o platežnim sposobnostima određene privredne grane opredelio opterećenje koje ne guši njen razvoj“, ocenjuje Rajić.
Katastrofalna rešenja nekada iskomplikuju i birokratizuju toliki broj poslova, da digitalizacija kojoj se teži postaje besmislena, jer je potrebno ogromno vreme da se ispune svi dokumenti koje administracija zahteva. Na kraju, bez obzira na to što eUprava funkcioniše besprekorno, potpuno je nebitno da li papire predajete u pisanoj ili elektronskoj formi, ističe Rajić i dodaje:
„Država napravljena po autoritativnom modelu ne može da razvija svoju privredu i zbog toga su nam rezultati loši. Polovinu rasta BDP-a čini javni sektor, rast penzija, investicije javnih preduzeća i povećanje zarada u njima. To je veštačko podizanje BDP-a, zasnovano na zaduživanju zemlje a ne na privrednom rastu koji je svih ovih godina mali, jer nema širokog savetovanja sa privrednicima kako da se unaprede pojedine grane ili kategorije preduzeća. Tu manjkavost osećaju i strane kompanije. Mnoge zatvaraju fabrike iako su dobile subvencije, jer se uslovi na svetskom tržištu menjaju i one više nemaju računicu, guše ih poreska opterećenja i nedostatak radne snage“.
Loš zakon se teško menja
Loša zakonska rešenja je jako teško promeniti. Primera radi, iako više od tri četvrtine privrednika već godinama traži da se vrati poreski kredit kojim se stimulišu i ulaganja manjih firmi, vlast nije spremna na taj korak.
„Pojedina ministarstva održavaju sastanke sa predstavnicima poslovnih udruženja, ali vrlo retko. Privrednici za tu priliku sačine listu od 50 do 60 predloga čije bi usvajanje podstaklo njihov rad, ali obično se zaključak donese za jedan ili dva problema. Njihova realizacija traje po četiri-pet godina, u međuvremenu iskrsne nova regulativa koja je doneta bez savetovanja sa privredom, pa se spisak samo uvećava“, opisuje Rajić.
Po njegovom mišljenju, državnoj upravi su potrebni kadrovi sa iskustvom iz privrede i slobodom da u konsultaciji sa poslovnom zajednicom menjaju sistem. „To je odavno praksa u evropskim zemljama i razvijenom svetu. Primer su Hrvatska i Slovenija, gde se pre usvajanja, predlog budžeta prvo pošalje organizacijama poslodavaca i vodećih privrednih asocijacija. Njihovo mišljenje se možda neće u potpunosti usvojiti, ali se primedbe analiziraju, pa se od nekih mera i odustaje. A mi smo došli u situaciju da Skupština usvoji 50 zakona a da niko nema priliku da o njima bilo šta kaže”, naglašava Rajić.
On skreće pažnju da su veliki problem i podzakonski akti koje donosi državna administracija bez obaveze da ikoga konsultuje, zbog čega je njihova primena često otežana.
Ništa bez „kombinacije“
Sa ovakvim ocenama je saglasan i Milan Đurić, licencirani arhitekta, profesor Arhitektonskog fakulteta i član Udruženja arhitekata Srbije. Toj asocijaciji pridružilo se još tridesetak profesionalnih udruženja sa zahtevom da se iz skupštinske procedure povuku predlozi o izmenama i dopunama Zakona o posebnim postupcima radi realizacije međunarodne izložbe Expo i Zakona o planiranju i izgradnji. Struka ističe da nije bilo javne rasprave o ovim predlozima kojima se „ubrzavaju“ procedure izgradnje, što utiče na kvalitet i bezbednost objekata tokom korišćenja.
Đurić ukazuje da se, nažalost, slična praksa primenjuje i kod donošenja urbanističkih planova, jer i kada se sprovede javna rasprava to se čini „forme radi“, pa ne čudi da se predlozi struke vrlo retko uvaže.
„Stručnjaci nisu dovoljno uključeni u procedure donošenja zakona. Udruženje arhitekata Srbije je 2010. i 2014 godine učestvovalo u definisanju nekih podzakonskih akata iz naše oblasti u radnim grupama koje je organizovao NALED, a finansirao USAID. Takav pristup je unapredio pravila, ali sada to radi administracija u nadležnom ministarstvu. Problem je što starija generacija dobro obučenih službenika odlazi u penziju, pa je bez angažovanja profesionalaca kvalitet akata sve lošiji“, smatra Đurić.
On kao jedan od primera navodi aktuelni pravilnik o tehničkoj dokumentaciji, koji je Ministarstvo građevinarstva donelo pre dve godine. „Jasno je da su na njemu radili administrativci koji nemaju iskustva sa procedurama u projektovanju i građenju. Dokument je neusaglašen, što stvara probleme kod sprovođenja, od projektanata do lokalnih samouprava”, objašnjava profesor Arhitektonskog fakulteta.
Đurić upozorava da skraćivanje rokova za pojedine procedure otvara mogućnosti za korupciju, jer iako sve ide preko eUprave koja odlično funkcioniše, investitor opet mora da nađe neku „kombinaciju“ da to finansijski podrži.
Ubrzavanje procedura, što je po Đurićevim rečima jedan od ciljeva svih zakonskih i podzakonskih akata usvojenih u poslednje vreme, može da dovede u pitanje kvalitet izgradnje, pa i jednog od osnovnih zahteva – da objekat bude bezbedan za korišćenje. Iako su u projektima ispunjeni standardi, pravila i normativi profesije, u gradnji objekata kvalitet značajno opada, tim pre što naše građevinske firme koje su bile ugledne i pouzdane, sve teže ispunjavaju obaveze pod teretom nepovoljnih ugovora, zaključuje Đurić.
*Onore de Balzak
Mirjana Stevanović
Biznis & finansije 231, mart 2025.
Foto: Nima Motaghian, Unsplash