Lepinje su se našle rame uz rame sa slavnim francuskim bagetom i legendarnom italijanskom fokačom i ušla je među deset najboljih hlebova na mapi evropskih pekarskih specijaliteta.
Šta čini ovaj tradicionalni proizvod koji se pravi samo od brašna, vode, soli i kvasaca, toliko posebnim? Gošća Jutarnjeg programa RTS-a, nutricionistkinja Milka Raičević, smatra da je u pitanju je kvalitet zrna pšenice i ljubav koja se unosi u njeno pravljenje.
– Svi sastojci za lepinju se odlično kombinuju i daju savršenu strukturu što je i čini tako posebnom. Zato ne možemo da budemo ravnodušni kada prođemo pored pekare i osetimo njihov miris – ističe ona.
– Ali ova priča o našoj lepinji, koja zaslužuje to mesto, je priča o tradiciji. Međutim, moramo da vodimo računa u kojoj pekari kupujemo jer vešti, odnosno zli, pekari mogu mnogo toga dodati u lepinju da ona ne bude zdrava – kaže Milka Raičević.
Lepinja je zdrav proizvod, pogotovu ako je integralna, dodaje nutricionistkinja, jer u njoj dobijamo sve ono što zrno sadrži, sve što nam je potrebno i što treba da nam da snagu za početak dana.
Priča o tradiciji i specijalitetu
Lepinja naravno ima i dodatke tako da predstavlja kompletan obrok.
– Imate onu čuvenu moču koju mi nutricionisti smatramo da nije dobra, ali i u toj kombinaciji imate kompletan obrok. Imate belančevine, skrob i ugljene hidrade. Ali najveća greška je ako vam to bude svakodnevni obrok. Jer kao što treba da unosimo svih sedam vrsta namirnica, tako moramo da menjamo i vrste hlebova – upozorava nutricionistkinja.
Leskovačka lepinja najbolje ide uz roštilj
Marko Savić, vlasnik leskovačke pekare kaže da nema neke posebne tajne zašto su njihove lepinje dobre.
– Jaka temperatura peći, to je jedan od glavnih razloga da bi bio dobar somun. Dobro brašno, hladna voda i to je to. Otac je pokrenuo pekaru 1996. godine i onda je on od jednog ortaka uzeo recepturu i po toj recepturi radimo do dana današnjeg – dodaje Marko.
Dnevno ova pekara proizvede oko šest hiljada lepinja, ali tokom roštiljijade dnevno proizvedu oko 20.000.
Hleb je svakodnevno prisutan u našoj ishrani, a lepinja je zadovoljstvo koje sebi treba priuštiti.
Belo ili integralno brašno
Bela pogača ima veći glikemijski indeks i diže nivo šećera u krvi, i kalorijska vrednost je mnogo veća. Pored toga postoje ljudi koji imaju intoleranciju na gluten.
– Integralna ima manji glikemijski indeks i ona bi trebala da bude na trpezi mnogo češće nego bela – napominje Raičevićeva.
– Ali znate šta, tu ima jedna veoma važna stvar, a to je nije loš ni beli, ni integralni hleb, ni ta bela, ni integralna pogača, samo su problem naše loše navike. Vi morate u toku dana da unesete dve kriške hleba. I hteli mi ili ne hteli, mera za našu količinu hleba, to je veličina dlana. A u suprotnom, nije dobro – ističe nutricionistkinja.
Ukoliko ste od onih koji mnogo vole beli hleb, tostirajte ga, biće manje štetan, savetuje.
Hleb je kroz istoriju održao i srpsku vojsku
U muzeju Ponišavlja u Pirotu već decenijama sa posebnom pažnjom čuva se jedan eksponat, raritet u Srbiji, ali i u Evropi. U pitanju je tain, vojnički hleb, umešen davne, 1912. godine, koji je nekoliko godina zajedno sa svojim vlasnikom prolazio ratne golgote.
Ime hleba tain je turskog porekla i znači sledovanje.
Svakom srpskom vojniku za vreme oslobodilačkih ratova od 1912. do 1918. dnevno je sledovala vekna hleba od 800 grama. Koliko je ovaj hleb bio svetinja za srpskog vojnika svedoči i činjenica da je obavezni deo uniforme bila i torbica za hleb.
Ko ima tain, taj nije gladovao, jer ovaj vojnički hleb se pravi od mešavine ražanog i belog brašna u odnosu 70 prema 30 odsto. Ne sadrži aditive i konzervanse, već prirodno kiselo testo koje mu daje svežinu i koje je najvažniji sastojak ovog hleba. Prilikom pečenja cilj je da se dobije što jača korica pa tain i do 10 dana može da sačuva svežinu.
Izuzetno hranljive vrednosti tain je srpskom vojniku mogao da obezbedi dovoljno energije da izdrži sve nedaće kojima je bio izložen. Da li zbog hranjivosti ili uverenja u magičnu moć hleba, tek majka piroćanca Aleksi Zdravkovića zavetovala je sina pre odlaska u prvi Balkanski rat da prvo sledovanje hleba ne pojede, već da ga čuva.
On ga je čuvao, sačuvao i posle šest godina vratio se u Pirot živ i zdrav.
– Hleb nas je održao i kroz tradiciju i hleb nas je održao zato što smo čuvali naše zrnevlje. I to je ono što stalno mi nutricionisti forsiramo, a to je da vodite računa da jedete ono što je sa našeg podneblja. Za to imamo enzime – zaključuje Milka Raičević za RTS.