Taj fenomen poznat je pod nazivom „sindrom trećeg čoveka“ (eng. Third Man Syndrome).
Iako ga mnogi opisuju kao gotovo natprirodno iskustvo, većina naučnika smatra da se radi o psihološkom i neurološkom odgovoru mozga na ekstremni stres i senzornu deprivaciju. Smatraju da je reč o kompleksnoj reakciji organizma u trenucima kada su svi ostali resursi iscrpljeni.
Pojam „treći čovek“ popularizovao je autor Džon Gajger u svojoj knjizi „The Third Man Factor“ iz 2009. godine. Ime je inspirisano stihovima poeme „Pusta zemlja“ T. S. Eliota, gde se spominje „treća osoba koja hoda s nama“, iako su prisutne samo dve osobe.
Jedan od prvih zabeleženih slučajeva pojavljivanja „trećeg čoveka“ dogodio se 1915. godine istraživaču Ernestu Šekltonu tokom njegove antarktičke ekspedicije. Zanimljivo je što su isti osećaj nečijeg prisustva imala i njegova dva stvarna suputnika, piše Punkufer.
Slična iskustva zabeležili sui i alpinisti, astronauti, jedriličari, vojnici, kao i oni koji su preživeli razne prirodne katastrofe ili nesreće. Trećeg čoveka „upoznao je“ čuveni alpinista Rajnhold Mesner pri silasku s planine Nanga Parbat u Pakistanu, kada je i tragično izgubio brata. Treći čovek „bio“ je i u kokpitu Čarlsa Lindberga tokom prvog solo leta preko Atlantika 1927. godine.
Šta kaže nauka?
Iako su opisi ovog fenomena često emocionalno snažni i doživljeni kao vrlo stvarni ili čak natprirodni, anđeoski ili božanski, naučna zajednica pokušava da sindrom trećeg čoveka objasni kroz poznate psihološke i neurološke mehanizme. Postoji nekoliko teorija koje pokušavaju da objasne zašto i kako dolazi do ovog efekta.
Jedno od najčešćih naučnih objašnjenja odnosi se na fiziološke promene u mozgu uzrokovane ekstremnim uslovima. Visinska bolest, dehidracija, iscrpljenost, nedostatak sna i niske temperature mogu dovesti do hipoksije – smanjenog snabdevanja mozga kiseonikom.
Takvo stanje može uzrokovati halucinacije, dezorijentaciju i izmenjenu percepciju stvarnosti. U tim trenucima, mozak pokušava da održi funkcionalnost stvaranjem iluzije prisutnosti druge osobe, koja simbolički preuzima ulogu zaštitnika, savetnika ili vodiča.
Slična je teorija prema kojoj sindrom trećeg čoveka predstavlja odbrambeni mehanizam psihe, koji se aktivira u ekstremnim i traumatičnim situacijama. Mozak, suočen s potpunom usamljenošću ili bezizlaznošću, stvara unutrašnji glas ili osećaj prisutnosti kako bi osobi pružio osećaj sigurnosti i kontrole.
Istraživanja su pokazala da je osećaj prisutnosti povezan s aktivacijom određenih delova mozga, pre svega temporalnog i parijetalnog režnja. Ti delovi mozga odgovorni su za prostornu orijentaciju, percepciju tela i osećaj samosvesti.
U trenutku kada mozak više ne može jasno da razlikuje gde završava sopstveno telo, a gde počinje spoljašnji svet, može se pojaviti osećaj da je prisutna još jedna osoba – iako ona objektivno ne postoji. U ekstremnim uslovima, kada je čovek suočen s ozbiljnom pretnjom po život, neki pojedinci su iskusili neobično iskustvo – osećaj da je neko uz njih i vodi ih i motiviše da nastave dalje.
Izvor: Punkufer.hr/021.rs
Foto: Pixabay