Predsednik Srbije najavio je da će država u narednom periodu pokušati da kupi bar još 5% akcija u NIS-u. Imajući u vidu da je prema važećim propisima Srbija i do sada imala bitnu ulogu prilikom izglasavanja važnih odluka u ovoj kompaniji, jedan od razloga za povećanje državnog učešća u njenom vlasništvu možda je i to što SAD nisu u potpunosti uverene u istinsku prodaju ove kompanije, odnosno u stvarno isključivanje ruskog interesa. Povećanjem državnog vlasništva u NIS-u obezbedio bi se značajan uticaj srpske države, a time indirektno i SAD, na donošenje bitnih odluka u poslovanju ove kompanije, čak i da se promeni trenutni regulatorni okvir u Srbiji, piše za B&F Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu.
Prema važećem propisima koji uređuju poslovanje i upravljanje akcionarskim društvima u Srbiji ne postoji bitna razlika između jednotrećinskog i jednočetvrtinskog učešća u vlasničkoj strukturi ovih društava. Zakonom o privrednim društvima jasno je definisano da je za izglasavanje nekih važnih odluka na skupštini akcionara potrebno više od tri četvrtine glasova, što znači da se 25% vlasništva određuje kao značajno učešće manjinskih akcionara. Takođe, u Zakonu o preuzimanju akcionarskih društava ovaj procenat se navodi kao izvesni kontrolni prag u upravljanju kompanijom.
Pored toga, Zakonom o privrednim društvima regulisano je da skupština akcionara donosi odluke običnom većinom glasova prisutnih akcionara, pri čemu je ostavljena mogućnost da kompanije samostalno, uglavnom Statutom, detaljnije odrede minimalne uslove za izglasavanje važnih odluka (čl. 358).
S tim u vezi, u Statutu Naftne industrije Srbije (čl. 8) piše: „Sve dok Republika Srbija bude imala najmanje 10% učešća u osnovnom kapitalu, neophodan je njen potvrdan glas za donošenje odluka skupštine akcionara o statusnim promenama, promeni Statuta, usvajanju finansijskih izveštaja i izveštaja revizora, povećanju i smanjenju osnovnog kapitala itd“.
Siguran prag za stavljanje „veta“?
Dakle, prema važećim propisima Republika Srbija je i do sada imala važnu ulogu prilikom izglasavanja važnih odluka u ovoj kompaniji. Na osnovu svega navedenog nameće se pitanje šta bi to dodatnih 5% u vlasničkoj strukturi NIS-a obezbedilo, a da to nije već obezbeđeno sadašnjim učešćem od 29,87%?
Možda je najlogičnije objašnjenje da je predsednik Srbije u mislima opet imao DOO, kod kojih je za izglasavanje važnih odluka bitna upravo dvotrećínska većina glasova, odnosno potrebno je više od jedne trećine glasova da bi se ostvarilo značajno učešće u kapitalu preduzeća.
Jedan od razloga najave povećanja učešća Srbije u vlasništvu NIS-a na više od 33,33% je možda i to što SAD nisu u potpunosti uverene u istinsku prodaju ove kompanije, odnosno u stvarno isključivanje ruskog interesa.
Naime, za razliku od domaćih propisa, posedovanje više od jedne trećine glasova u skupštini akcionara u nekim američkim kompanijama predstavlja „negativnu kontrolu“ i siguran prag za stavljanje „veta“ na određene važne odluke koje zahtevaju dvotrećinsku većinu kod izglasavanja, kao što su, na primer, prodaja imovine kompanije, merdžeri, akvizicije i druge strateške odluke.
Imajući to u vidu, najava da će država otkupiti dodatnih 5% akcija NIS-a može biti povezana i sa uticajem OFAC-a, jer bi se na taj način obezbedio značajan uticaj srpske države, a time indirektno i SAD, na donošenje bitnih odluka u poslovanju ove kompanije, čak i da se promeni trenutni regulatorni okvir u Srbiji. Inače, trenutno najrealniji mogući način uspostavljanja najavljene vlasničke strukture u NIS-u jeste podela učešća kompanije PJSC Intelligence (11,3%) između MOL-a i Republike Srbije, tako da većinski vlasnik ostvari učešće iznad 51% a Republika Srbija učešće iznad 33,33%.
Autor: Dragan Stojković, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu
Foto: maurice98, Depositphotos