Hapšenje venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura ponovo je u fokus stavilo sudbinu jedne od najosetljivijih naftnih industrija na svetu. Investitori, trgovci i energetske kompanije pokušavaju da procene ko praktično kontroliše venecuelansku naftu, da li se proizvodnja može oporaviti nakon decenija propadanja i kakav bi uticaj eventualna promena vlasti imala na globalno tržište nafte.
Uprkos političkim potresima, struktura kontrole nad naftnim sektorom zasad se nije promenila. Većinu proizvodnje i rezervi i dalje nadzire državna kompanija Petróleos de Venecuela (PDVSA), osnovana nakon nacionalizacije naftne industrije 1970-ih godina. Strane kompanije prisutne su kroz zajedničke projekte i partnerske aranžmane, ali bez upravljačke dominacije. Među njima se ističe američki Chevron koji u Venecueli posluje kroz sopstvenu proizvodnju i zajedničko ulaganje sa PDVSA, dok ruske i kineske kompanije učestvuju kroz slične modele saradnje.
Drastičan pad proizvodnje i izazovi oporavka
Venecuela je nekada bila naftna velesila sa proizvodnjom od oko 3,5 miliona barela dnevno krajem 1990-ih, ali je od tada usledio strmoglavi pad. Danas se procenjuje da zemlja proizvodi oko 950.000 barela dnevno, od čega se približno 550.000 izvozi. Razlozi su višestruki: dugogodišnje američke sankcije, nedostatak ulaganja, političko kadroviranje, zapuštena infrastruktura i odlazak stručnog kadra. Čak i u scenariju političkog preokreta, industrija se suočava sa ozbiljnim fizičkim ograničenjima.
Rizici za izvoz i uloga „flote u senci„
Najveća kratkoročna pretnja globalnom tržištu nije pad proizvodnje, već mogućnost poremećaja izvoza. U uslovima nejasne političke kontrole, kupci mogu odustati od poslova jer ne znaju kome da uplaćuju sredstva za isporučenu naftu. Dodatni problem predstavljaju nove američke sankcije usmerene na tzv. „flotu u senci“ – flotu tankera koji posluju van standardnih sistema osiguranja, registracije i nadzora. Ti brodovi se koriste za izvoz nafte iz sankcionisanih zemalja poput Venecuele, Rusije i Irana, a ograničavanje njihovog poslovanja već je primoralo Caracas na smanjenje proizvodnje.
Ograničen uticaj na globalne cene
Uprkos političkoj drami, analitičari zasad ne očekuju snažan poremećaj na globalnom tržištu nafte. Chevron trenutno nastavlja izvoziti oko 150.000 barela dnevno, što ublažava neposredni šok ponude. Procene su da bi povećana neizvesnost mogla kratkoročno dodati oko tri dolara po barelu kroz takozvanu rizik-premiju, ali to se dešava u trenutku kada je tržište, prema većini procena, dovoljno snabdeveno i čak sklono blagoj prezasićenosti.
Strateška važnost venecuelanske nafte
Dugoročna važnost Venecuele ne leži samo u količini nafte, već i u njenom tipu. Reč je o teškoj, sumpornoj nafti koja je tehnički zahtevna za vađenje, ali je tražena u složenim rafinerijama, posebno u Sjedinjenim Američkim Državama. Upravo zato bi zapadne kompanije poput Chevrona, ali i evropskih energetskih kompanija poput Repsola i Enija, mogle imati koristi u slučaju političkog zaokreta i popuštanja sankcija, s obzirom na već postojeću infrastrukturu i prisutnost na terenu.
Promena vlasti ne znači brz oporavak
Mogući dolazak opozicije, predvođene Maríom Corinom Machado, mogao bi dovesti do ublažavanja sankcija i kratkotrajnog povećanja izvoza korišćenjem postojećih zaliha. Međutim, stručnjaci upozoravaju da bi za stvarni oporavak industrije bila potrebna ulaganja od najmanje 10 milijardi dolara godišnje, uz stabilno bezbednosno okruženje i dugoročnu političku predvidljivost. Bez toga, čak i uz promenu vlasti, proizvodnja se godinama ne bi mogla značajnije povećati. Upozorava se i da bi haotičan prenos vlasti, kakav je viđen u Libiji ili Iraku, mogao dodatno destabilizovati sektor i poništiti potencijalne dobitke političke tranzicije.
Izvor: Blic Biznis
Foto: Pixabay