Radničko udruživanje u Srbiji svodi se uglavnom na formalno članstvo u sindikatima, koji sve više nalikuju korporacijama, nego organizacijama čiji je osnovni cilj borba za bolji položaj radnika. Ovde se nije zapatilo ni udruživanje privrednika, jer od nekada toliko promovisanih klastera, danas je uspešna samo nekolicina. Zašto kod nas sve funkcioniše po principu „dva Srbina, tri mišljenja”?
Jedna od najvećih svetskih kompanija, američki „Alphabet“, zaradila je prošle godine 100 milijardi dolara, a plate zaposlenih kreću se od 7.000 do preko 20.000 dolara. Mesečno. Uslovi rada o kojima dobar deo planete može samo da sanja, nisu sprečili deo radnika da pre četiri godine osnuju sindikat sa parolom „težimo da zaštitimo naše zaposlene, naše korisnike i naš svet“.
Poslednjih godina sindikati se osnivaju i u netradicionalnim sektorima, usled geopolitičkih i tehnoloških promena koje neki analitičari ocenjuju kao tektonske. U ovom trenutku teško je proceniti da li će ovaj trend zaustaviti osipanje sindikalnog članstva koje se beleži u mnogim zemljama, ali je očigledno da se u bitno drugačijim društvenim i ekonomskim okolnostima menjaju i načini radničkog udruživanja.
Promene su neophodne i u Srbiji, tvrde u jednom malom prosvetnom sindikatu koji nastoji da preraste u potpuno novi, i po formi i po suštini. Forum beogradskih gimnazija koji broji oko 500 članova početkom godine istupio je iz reprezentativnog Sindikata radnika u prosveti Srbije.
Kap koja je prelila čašu bio je Posebni kolektivni ugovor, čijim potpisivanjem je matični sindikat pristao na odredbe suprotne Ustavu. Reč je o odredbama koje diskriminišu kolege koje nisu članovi reprezentativnih sindikata potpisnica. Njima su jubilarne nagrade smanjene na pola, a sleduju im dve umesto tri otpremnine. „Uz to, mi smo rešili da podržimo aktuelne građanske proteste i uđemo u obustavu rada“, kaže za B&F predsednica Foruma Ana Dimitrijević.
Gde se izgubila solidarnost?
„Kad smo se odvojili od reprezentativnih sindikata koji su izdali očekivanja svog članstva, nama su se obratile kolege koje su iz tih sindikata izašle ili nisu bile članovi, sa željom da se priključe. Morali smo da ih odbijemo, jer ili ne rade u gimnaziji ili nisu iz Beograda. Iz toga se rodila ideja da osnujemo republički sindikat Forum škola Srbije i trenutno čekamo rešenje nadležnog ministarstva o registraciji”, navodi Dimitrijević.
Neki bi rekli „samo nam fali još jedan sindikat“, ali predsednica novog udruženja tvrdi da je njihov cilj da to bude potpuno drugačiji, decentralizovani sindikat sa širokom autonomijom lokalnih članica. Da bi uspeli u svom cilju, potrebno je da sindikat bude reprezentativan, što u prosveti znači da broji oko 11.000 članova.
„Sindikati su, nažalost, postali veliki posao. Pretpostavljam da uprave velikih sindikata moraju da ih vode kao firmu jer imaju mnogo članova. Ali, sindikat nije ni nevladina organizacija ni korporacija, već organizacija u kojoj su solidarnost, jednakost i sve ono za šta se mi zalažemo na prvom mestu“, ističe Dimitrijević.
Prema njenim rečima, suštinski problem u prosveti je taj što ljudi rade i po deset godina na određeno i zato direktori, koji mogu da ne produže takve ugovore, imaju moć da ih drže u neizvesnosti i pokornosti. Između ostalog, i političkoj. „Ne možete da nađete ljude koji hoće da rade u prosveti, a nećete da ih zaposlite za stalno. Zašto bi, onda, neko ostao u prosveti? Danas, sindikati ili idu ruku pod ruku sa vlašću, ili se bore sa vetrenjačama“, ocenjuje Dimitrijević.
Ulaganje u domaće znanje i saradnju
Slična situacija je i u privredi, gde oni koji se oslanjanju samo na svojih „deset prstiju“, sve teže opstaju u neravnopravnim tržišnim uslovima. Mogućnost da se njihov položaj poboljša je u međusobnom udruživanju, a jedan od načina da manja preduzeće povećaju svoje ljudske, finansijske i infrastrukturne kapacitete je povezivanje u klastere.
Milan Šolaja, direktor Vojvođanskog IKT klastera kaže za B&F da su koristi od klasterskog udruživanja vrlo konkretne, od zajedničkih obuka i promocija, do pristupa projektima, novim tržištima i partnerima.
„Istina je da je srpski IKT sektor dominantno izvozno orijentisan kroz autsorsing, a ono što klasteri omogućavaju jeste prelazak iz te razvojne faze u narednu, kada stvarate sopstvene proizvode i usluge sa većom dodatom vrednošću. Ti procesi ne dešavaju se preko noći“, napominje Šolaja, „ali već vidimo početničke i druge kompanije koje su iz klasterskih okvira izašle sa sopstvenim rešenjima za inostrana tržišta“.
Prednost klastera u odnosu na model subvencionisanja stranih investitora je u održivijem i dugoročno isplativijem pristupu, jer se ulaže u domaće znanje i saradnju, što privredni razvoj čini manje ranjivim na spoljne potrese. Da bi ovaj vid poslovnog udruživanja bio uspešan, država bi morala sistemski da prepozna klastere kao razvojne partnere a ne kao privremene projekte i da im omogući stabilnu podršku, ističe direktor Vojvođanskog IKT klastera.
Veća šansa da se obezbede deficitarni radnici
Na teritoriji EU aktivno je oko 3.000 klastera, u njima radi svaki četvrti zaposleni. Produktivnost u kompanijama koje su deo klastera veća je za četvrtinu od proseka EU, a godišnji rast produktivnosti je viši za 0,3%.
Na pitanje zašto nema više uspešnih klastera kod nas, Šolaja odgovara da je jedan od glavnih razloga to što se takav koncept ovde često shvata kao puka organizaciona forma, a ne kao prilika za saradnju, koja se zasniva na zajedničkim potrebama i ciljevima članova, transparentnosti, poverenju i znanju kako da se ostvari vizija zajedničkog dobra. Ako se ovi uslovi ispune, onda je moguće razvijati održiv sistem i u uslovima koji nisu idealni.
Profesor Fakulteta tehničkih nauka Slobodan Morača kaže za B&F da klasteri u Srbiji danas jedva preživljavaju zbog nedostatka državne podrške i opšte krize, ali i zato što vlasnici kapitala iskoriste šta mogu i napuste klaster. To je velika šteta, jer po mišljenju Morače klasteri su dobar način da se reši i jedan od gorućih problema privrede – da se obezbede deficitarni radnici, kroz uravnoteženiju politiku prekvalifikacije domaćih radnika i uvoza radne snage tamo gde je to zaista neophodno.
Udruživanjem protiv teških vremena
Kako „osipanje“ klastera može da se izbegne, pokazuje još jedan uspešan primer. Vojvodina metal klaster, pored pokrajine ima svoje ogranke u Čačku i Nišu, okuplja proizvođače u metalskoj i elektroindustriji, akademske institucije, javne i privatne institucije za podršku privredi i specijalizovana strukovna udruženja. Klaster ima edukativni centar, centar za podršku malim i srednjim preduzećima, centar za razvojne projekte – od tehnologije do marketinga i inovativno-tehnološki centar za saradnju nauke i privrede.
Govoreći na skupu CEVES-a o mogućnostima povezivanja malih i srednjih preduzeća, direktor ovog klastera Zorana Pekez je istakao: „Potrebno je da svi zajedno pomognemo udruživanje, da domaći privrednici shvate da je to nužno jer je naša privreda mala i stoga nijedno preduzeće, čak i ako posluje u sada tako popularnoj IT industriji, ne može samo mnogo da uradi, posebno u teškim vremenima koja dolaze“.
Vremena su posebno teška za autoindustriju, ali direktor Automobilskog i mobiliti klastera Srbije Igor Vijatov kaže za B&F da uprkos tome imaju nove upite za članstvo, iako ovaj klaster koji uspešno radi već petnaestak godina, gotovo polovinu tog vremena nije dobio nikakvu podršku države.
„Dobro je što imamo ’Fijat’, ali za ovu industriju, naročito za proizvođače delova, poželjno je da dođe još jedan proizvođač automobila. Kineski proizvođači pokazuju sve veće interesovanje za naše tržište, što mislim da je dobro jer su napravili čudo u oblasti elektromobilnosti, ovladali su tehnologijom i imaju sve potrebne sirovine“, ocenjuje Vijatov.
Samo još da vidimo kakva prava i plate bi imali radnici u toj novoj kineskoj fabrici, pošto smo Italijanima već skupi, pa Fijat za potrebe proizvodnje u Srbiji uvozi Marokance. Vijatov kaže da je to, ipak, neka druga tema.
Jelena Stjepanović
Biznis & finansije 238, oktobar 2025.
Foto: ndanko, Depositphotos