Zašto su u Srbiji sve veće razlike u zaradi

U Novom Sadu ovih dana se neizostavno zapaža velik broj mladih ljudi, dominantno muškaraca, koji prebrzo voze bicikl natovaren povećim teretom.

Reč je o dostavljačima, zanimanju koje se kod nas uobičajilo pre desetak godina i važi kao „dobra mogućnost“ za solidnu i brzu zaradu, piše 021.rs.

Pre neki dan jednom dostavljaču desio se kvar upravo dok je ubrzano okretao točkove kako bi na vreme uručio naručenu porciju hrane. Reč je o nevoljama sa lancem, maleru koji se često dešava biciklistima. Ali, mladić se zbog peha uzbudio, razlog je u ograničenom roku za isporuku, pa se moglo desiti da ne stigne na vreme da ispuni obavezu. Tako bi, uprkos uloženom trudu i troškovima prenosa robe, ostao bez zarade.

Razumljivo je da kupac želi da naručeno stigne na vreme. Troškovi narudžbina, mereno aršinom prosečno situiranog Novosađanina, nisu mali i očekuje se kvalitetno obavljena isporuka. Ono što iznenađuje jeste da rizik eventualnih nepredvidivih okolnosti spada samo na prenosioca.

Kasnije se, u razgovoru sa drugim mladićem koji se bavi istim poslom, ispostavilo da oni nisu zaposleni kod isporučioca robe, već su zapravo samozaposleni, te sami plaćaju poreze i doprinose. U ugovorima sa firmama čiju robu isporučuju označeni su kao partneri.

Upravo ova kvalifikacija, dakle partnera, jeste ono što nas starije možda i najviše iznenađuje. U davnašnja socijalistička vremena podrazumevala je ravnopravnost aktera, sada se, očito, koristi kao zamena za angažovanog radnika kako bi se prikrio stvarni karakter ugovora proizvođača sa prenosiocem robe.

Međutim, ne bismo smeli biti previše zatečeni. Svojevrsna manipulacija rečima je u kapitalizmu veoma prisutna, skoro pa redovna pojava. U Zakonu o radu, recimo, ne govori se o radniku, već o zaposlenom.

Mnogo toga se čini kako bi se stvari ulepšale i prikazale prihvatljivijim, ipak naša svakodnevica je gruba. U kapitalizmu smo, pogledajmo samo raspodelu zarada u Srbiji i razrešićemo eventualne dileme.

Dakle, prosečna plata u februaru mesecu je iznosila 116.712, medijala, ispod koje iznosi zarada slabije plaćene polovine radnika, zastala je na 91.399 dinara. Čak 73 odsto zaposlenih primilo je platu ispod prosečne i to je pokazatelj koji prvi ukazuje da je raslojavanje po zaradama jasno izraženo.

Kako je pre deceniju platu ispod prosečne primalo 68 odsto svih zaposlenih, vidi se da se raslojavanje i dalje događa, zapravo i intenzivira.

Ako posmatramo ukupan fond svih mesečnih zarada u Srbiji, videćemo da deset odsto najbolje plaćenih prima čak 40 odsto iznosa svih plata. Od toga na jedan odsto najbogatijih otpada 16 odsto visine svih zarada. Sa druge strane, zarade slabije polovine plaćenih radnika dostižu tek 17 odsto fonda zarada.

Razlike su očite i ogromne. Međutim, još više brine neprekidno uvećavanje plata bogatih spram primanja siromašnijih, dok je poseban problem galop zarada sve uže klase superbogatih. Poređenje sa godinom 1980, kada smo živeli u socijalizmu, ubedljivo pokazuje koliko društveno uređenje i karakter zajednice utiču na razlike u platama.

Pre gotovo pola veka, prosečna godišnja zarada svakog od 0,1 odsto superbogatih žitelja Srbije iznosila je 7,3, a godine 2024. dostigla je čak 31,5 miliona evra, što je rast od 332 odsto.

Godišnja zarada svakog iz grupe jedan odsto najbogatijih iznosila je 124.000, da bi bezmalo pola veka kasnije skočila na 355.000 evra. Rast je 144 odsto. Oni koji spadahu u deset odsto najbogatijih nekada su tokom 12 meseci prihodovali u proseku 40.500 evra, da bi godine 2024. njihova godišnja zarada dostigla 76.000, odnosno veća je za 80 odsto.

Sa druge strane, svako iz siromašnije polovine stanovništva Srbije je 1980. godišnje prihodovao 3.100, a skoro pedeset leta kasnije iznenađujuće skromnih 3.206 evra, pa je rast od 1,4 odsto simboličan i ukazuje na jak pad standarda. Nema spora, politika zarada jasno pokazuje u kakvom društvu živimo.

Razlike u primanjima potiču pre svega na osnovu privatizacije nekadašnje društvene imovine, te naglašene orijentacije da se svako sam za sebe snalazi na tržištu. Ovakva situacija je za siromašne pogubna.

Druga tačka oslonca najbogatijih je povezanost sa političkim strukturama pre svega radi uticaja na obezbeđenje povoljne zakonske regulative, što je, inače, svetski trend. Primera radi, oporezivanje milijardera je čak povoljnije nego oporezivanje prosečnog građanina. Ne postoji poseban porez na prihode ovih oko 3.500 megabogataša, mada bi samo oporezivanje godišnjeg prihoda sa tri odsto donelo preko 450 milijardi evra.

Poreska politika je jako bitna kako bi se nekako ublažio talas žestokog raslojavanja i potencijalno je izuzetno značajan i dubok izvor prihoda svake države. Međutim, za siromašne pojedince jednako je važno da se državnom regulativom što više radi kako bi osnovne potrebe svakog čoveka, stanovanje, lečenje i obrazovanje, bile što dostupnije, a po mogućstvu i besplatne.

Izvor: 021.rs, autor Živan Lazić

Foto: Pixabay