Udeo sadašnjih 27 članica EU u globalnoj ekonomiji je sa 27,43%, koliko je iznosio 1980. godine, u prošloj pao na 13,99%, pokazuju podaci Međunarodnog monetarnog fonda.
Nemačka, najjača ekonomija EU, nekada poznata kao „motor razvoja“ Unije, u navedenom periodu zabeležila je još veći pad – sa 6,98 na 2,94%. Tu međutim nije kraj lošim vestima jer MMF procenjuje da će se oba trenda nastaviti i u narednim godinama.
Kada se sagledaju brojčano, ovi podaci ne bi trebalo da čude jer 450 miliona stanovnika Evropske unije čini svega 5,5% svetske populacije, dok Nemačka sa 84 miliona stanovnika predstavlja manje od petine tog broja. Iz toga proizilazi da i EU i Nemačka imaju znatno veći ekonomski značaj nego što bi se moglo zaključiti samo na osnovu njihovog demografskog udela.
Činjenica je da su države EU razvijene u odnosu na svetski prosek i da generalno imaju dobar životni standard. Ipak, treba imati u vidu da su nekada u globalnim razmerama bile ekonomski moćnije i služile kao uzor mnogim nerazvijenim zemljama koje ih sada pristižu po pitanju privredne proizvodnje.
Šta se desilo Evropi?
Za početak ovo nije krivica samo evropske strane, jer su u međuvremenu ojačale mnoge ekonomije u razvoju koje danas čine BRICS, dok su SAD već tradicionalno ekonomski jake.
Dok su navedene zemlje rasle i širile svoj uticaj, EU je na neki način „tapkala u mestu“ iz više razloga. Prvi je to što njena privreda raste sporije od privrede mnogih svetskih sila koje su doduše polazile sa niže startne pozicije, drugi je energetski šok koji je doživela nakon napada Rusije na Ukrajinu budući da je uvozila veliku količinu ruskih energenata, a treći to što u razvoju novih tehnologija zaostaje za SAD i Kinom. Njen problem je i činjenica da je prilično birokratizovana i da se u njoj teško i sporo donose političke odluke.
Dodatna muka je i to što unutar same EU situacija nije sjajna. Njene članice se već godinama žale da Nemačka i Francuska previše dominiraju evropskom politikom a da se istovremeno ne pojavljuju novi centri moći. Primera radi, španska ekonomija je znatno ojačala, kao i poljska, ali njihov glas se i dalje ne čuje dovoljno.
Ipak, to ne znači da su one, kao ni druge članice EU, uvek spremne da se povinuju idejama zvaničnog Brisela. To se jasno videlo i na nedavnom samitu EU gde su se evropski lideri razilazili po gotovo svim važnim pitanjima – od proširenja Unije i migracija, do budućeg budžeta EU.
Problem liderstva
No, EU nije usamljena po ovom pitanju. Sličan proces se, prema mišljenju pojedinih analitičara, odvija i na globalnom nivou. Nemački ekonomista Fabian Zuleeg smatra da je, kada je reč o ovom problemu, preciznije govoriti o fragmentaciji nego o multipolarizaciji sveta: „Multipolarizacija podrazumeva da se moć premešta sa jednog centra na drugi. A ono što zapravo vidimo jeste da postaje sve teže donositi zajedničke odluke i preduzimati zajedničke akcije. Svi akteri gube sposobnost da deluju zajedno“.
Prema njegovom mišljenju, procese fragmentacije podstiču rast ekonomskog nacionalizma, jačanje populizma i sve izraženije rivalstvo velikih sila. Takve trendove teško je zaustaviti, a još teže preokrenuti. Za to bi bili potrebni lideri sa snažnom podrškom građana i političkom hrabrošću. „A trenutno ne postoje lideri koji mogu da ubede nevoljne birače“, kaže Zuleeg i dodaje da politička paraliza tradicionalnih stranaka zapravo ide na ruku populistima.
Izvor: Euractiv
Foto: Mihaly Koles, Unsplash