Srbija je usvojila Zakon o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL) krajem 2018. godine. Taj zakon, koji je počeo da se primenjuje u avgustu 2019. godine, bio je praktično direktan prevod evropske Opšte uredbe o zaštiti podataka o ličnosti (General Data Protection Regulation – GDPR). I dok je u EU ta regulativa postavila potpuno nove standarde u zaštiti privatnosti, u našoj zemlji zakon je izazvao sistemski šok i apsurdne situacije: tekst je zbog bukvalnog prevoda bio pravno nečitljiv, domaća privreda je u panici od milionskih kazni kupovala generičke, bezvredne papire od „instant” konsultanata.
S druge strane, same državne institucije poput prosvetnih, zdravstvenih i lokalnih organa uprave našle su se u svojevrsnom pravnom vakuumu. Zbog sukoba novog ZZPL-a sa starijim podzakonskim aktima, institucije su nastavile sa praksom prekomernog prikupljanja podataka na šalterima, poput rutinskog fotokopiranja ličnih dokumenata i upisivanja jedinstvenog matičnog broja građana.
Istovremeno, Kancelarija Poverenika za zaštitu građana suočila se sa ozbiljnim nedostatkom terenskih inspektora u odnosu na broj obveznika u celoj zemlji, dok je uporedo bila opterećena prijemom hiljada formalnih obaveštenja. Izazov je predstavljala i ekstrateritorijalna primena zakona. Globalni tehnološki giganti su godinama odlagali imenovanje svojih zvaničnih predstavnika u Beogradu, uočivši da domaći sistem, za razliku od Evropske komisije, nema ekonomske mehanizme prinude kojima bi mogao da ih brzo primora na usklađivanje.
Danas, Srbija se sprema da napravi istu grešku sa prepisivanjem EU Zakona o veštačkoj inteligenciji (AI Act). U pravnoj teoriji ova pojava je poznata kao „transplantacija prava”, kada se organ iz bogatog i visokorazvijenog sistema presadi u telo zemlje u razvoju, organizam (država) skoro uvek doživi odbacivanje „stranog tela“ ili teške komplikacije. Ukoliko Srbija slepo i preko noći kopira evropski model, to neće doneti bezbednost i sigurnost građanima, već pucanje po šavovima koje će direktno zakočiti naš IT sektor i digitalizaciju.
Ekonomski „infarkt” za domaću IT scenu
Evropska unija ima luksuz da nameće brutalne, preskupe regulatorne zakone jer iza sebe ima ogromne državne fondove i zajedničko tržište koje te troškove može da apsorbuje. Srpska IT scena, nasuprot tome, živi od fleksibilnosti, brzine, autsorsinga i agilnih startapova.
Ako se malom timu od pet programera u Nišu, Novom Sadu ili Beogradu, koji razvijaju sopstveni inovativni AI alat za analizu medicinskih ili finansijskih podataka, nametnu rigorozni administrativni zahtevi usklađenosti koji su propisani za visokorizične AI sisteme, time im je potpisana smrtna presuda. Troškovi za angažovanje specijalizovanih pravnih timova, plaćanje eksternih revizija i međunarodnih sertifikata iznose na desetine hiljada evra.
Za srpski startap to je nepodnošljiv finansijski trošak i zato će on, umesto usklađivanja sa zakonom, ugasiti projekat ili preseliti posao u SAD, Singapur ili Veliku Britaniju, gde važe pravila koja podstiču inovacije. Slepim prepisivanjem EU zakona, mi ćemo ugušiti kreativnost i proterati domaće stručnjake i inovatore pre nego što dobiju šansu da se razviju.
Tehnološki „kolonijalizam”
EU zakon je krojen prema potrebama velikih jezika i država koje iza sebe imaju ogromne baze podataka (engleski, nemački, francuski). Srbija je malo tržište sa specifičnim, fleksivnim jezikom. Razvoj lokalnih četbotova, jezičkih alata ili naprednih sistema za pretragu na srpskom jeziku već je u startu tehnički otežan zbog drastičnog manjka kvalitetnih podataka za trening modela.
Ako na tu, već tešku poziciju, nakalemimo brutalna EU pravila koja zahtevaju savršenu tačnost podataka, objektivnost i potpunu nepristrasnost (Bias-free) setova podataka, razvoj bilo kakvog lokalnog softverskog rešenja na maternjem jeziku postaje pravno i tehnički nemoguća misija.
Evropski standardi zapravo funkcionišu kao oblik prikrivenog tehnološkog kolonijalizma – oni štite sopstvene monopole, a zemljama poput Srbije onemogućavaju razvoj bazičnih, domaćih softverskih rešenja. Time postajemo trajno, kolonijalno zavisni od uvoza preskupog softvera iz EU i SAD.
Stvaranje nejednakih uslova na tržištu i institucionalna nemoć
Kada se komplikovan i skup evropski model primeni na domaćem tržištu, on nenamerno stvara suprotan efekat i kažnjava one koji žele da posluju legalno. Firme koje budu poštovale svako slovo zakona, biće operativno i finansijski iscrpljene plaćanjem skupih pravnih revizija, administrativnih taksi i usklađivanjem sistema. S druge strane, oni koji posluju u „sivoj zoni” te propise jednostavno će ignorisati. Time država, umesto da stimuliše fer poslovanje, čini nekonkurentnim kompanije koje posluju u skladu sa zakonom.
Pored toga, za sprovođenje ovakvog zakona potrebne su inspekcije, koje su tehnički vrhunski obučene. Problem je u tome što državna uprava u Srbiji ne može finansijski da parira privatnom sektoru. Niko ko zaista razume velike jezičke modele (Large Language Models – LLM), neuronske mreže i naprednu analitiku neće raditi za državnu platu, kada na tržištu može da zaradi nekoliko hiljada evra mesečno.
Stoga, ako zakon bukvalno prepišemo, kontrolu će vršiti birokrate iz nekog novog ministarstva ili agencije koje nemaju relevantno tehničko znanje. To neminovno vodi u dve krajnosti: u nasumično, nestručno kažnjavanje firmi koje legalno posluju ili u situaciju da će zakon postati „mrtvo slovo na papiru”, dok će u pozadini cvetati tehnološki „divlji zapad”.
U praksi, inspektori će se usredsrediti na puku formu i tražiti sitne papirološke greške kako bi pisale kazne, čime se stvara ambijent pravne nesigurnosti u kojem je važnije imati pokriće na papiru, nego osigurati stvarnu tehnološku bezbednost.
Rizik od asimetrične primene propisa u javnom i privatnom sektoru
Naime, kada se regulativa ovako brzo usvaja, jedan od najvećih paradoksa jeste ogromna razlika između onoga što piše u zakonu i onoga što se dešava na terenu. Zakon se često usvaja u originalnom obliku kao što je donet u EU, prvenstveno zbog ispunjavanja spoljnopolitičkih normi i administrativnog usklađivanja, ali njegova primena u praksi ostaje selektivna.
Ova asimetrija najbolje se vidi u dvostrukim standardima za privatne i državne projekte. Sa jedne strane, mali domaći programerski timovi i startapovi suočavaju se sa strogim proverama i birokratskim kočnicama čak i za bezazlene algoritme za filtriranje ili pretragu podataka. S druge strane, složeni državni sistemi, poput uvođenja pametnog video-nadzora i automatskog prepoznavanja lica na ulicama – što je po izvornim EU standardima najstrože zabranjeno ili kategorisano kao najviši rizik, lako se izuzimaju iz ovih pravila.
Dovoljno je da se u zakon unesu formulacije o „nacionalnoj bezbednosti” ili „očuvanju javnog reda”, pa da veliki projekti budu potpuno van domašaja regulative. Na taj način dobijamo sistem koji strogo kontroliše domaće preduzetnike, dok istovremeno dozvoljava velikim akterima da rade bez ikakvog suštinskog nadzora, što na duge staze potpuno ruši poverenje IT zajednice u smisao ovog zakona.
Paraliza i pravni vakuum
Kada javna preduzeća, bolnice, banke i fakulteti dobiju zakon koji nema ko da im objasni, a koji propisuje milionske kazne za greške, to će paralizovati modernizaciju i digitalizaciju. Direktori i pravne službe u državnim institucijama radije će potpuno odbiti da u zdravstvo ili javnu upravu uvedu bilo kakav efikasan sistem veštačke inteligencije, nego što će rizikovati da uđu u komplikovani birokratski lavirint koji ne razumeju u potpunosti.
Dok ostatak sveta koristi veštačku inteligenciju za bržu dijagnostiku i optimizaciju procesa, Srbija rizikuje da ostane zarobljena u šalterskoj birokratiji.
Šta je Srbija zapravo morala da uradi?
Umesto pukog prevođenja tuđeg teksta, Srbija je morala maksimalno da iskoristi svoju poziciju zemlje koja je van EU. Trebalo je doneti labaviji, izrazito „pro-inovativni” zakon, po uzoru na ekonomske modele kakve primenjuju Velika Britanija, UAE ili Singapur. Pametna država bi omogućila razvojnim timovima potpunu slobodu i olakšice za testiranje modela kroz prava, funkcionalna regulatorna test-okruženja (regulatory sandboxes), dok bi se stroga, kaznena regulativa primenila isključivo na najočiglednije, dokazane zloupotrebe u realnom životu.
Nacionalna tehnološka samostalnost se ne gradi nekritičkim prepisivanjem briselskih regulativa, već hrabrim prilagođavanjem zakona sopstvenoj ekonomskoj i tehnološkoj realnosti.
Autor: Milena Šović AI Implementation Specialist & Content Trainer