Postoji jedna stvar koju ekonomske krize rade bolje od svega drugog: teraju ljude da razmišljaju drugačije. Kada normalnog puta nema, kada stara rešenja više ne funkcionišu i kada više nema sigurnog korporativnog posla koji ih čeka, nekima ne preostaje ništa drugo osim da izmisle nešto novo. I upravo tada, u toj kombinaciji neizvesnosti i pritiska, nastaju kompanije koje godinama kasnije menjaju čitave industrije.
Kada nema alternative, rađa se ideja
Finansijska kriza 2008. godine srušila je tržišta, dovela kompanije do bankrota i ostavila milione ljudi bez posla. Bila je to, po svim merilima, ekonomska katastrofa globalnih razmera. Ali u toj istoj godini, ili nedugo nakon nje, nastali su Instagram, Uber, Airbnb i WhatsApp. Kompanije koje danas vrede milijarde dolara i koje su trajno promenile način na koji putujemo, komuniciramo i iznajmljujemo stanove.
Istraživanja ovog fenomena ukazuju na jedan ključni mehanizam. Kriza ljudima često oduzima alternativu. Ambiciozni ljudi koji bi u stabilnim vremenima pronašli siguran posao u bankama ili konsultantskim kućama odjednom ostaju bez tih mogućnosti, pa umesto da čekaju da se tržište oporavi, počinju da grade. To nije romantizovanje patnje niti pokušaj da se ekonomski kolaps prikaže kao nešto poželjno. To je jednostavno posmatranje onoga što se stvarno dešava kada pritisak dostigne određenu tačku i mogućnost čekanja boljih vremena nestane.
Airbnb je nastao iz nužde. Osnivači nisu imali novac za kiriju, pa su iznajmili dušeke u stanu za vreme jedne konferencije u gradu. Nije to bila promišljena poslovna strategija. Bio je to izlaz koji su imali u tom trenutku. I upravo ta nužda ih je gurnula da reše problem koji je postojao za milione ljudi. Nedostatak resursa tera ljude da budu precizniji. Kada su resursi ograničeni, nema prostora za rasipanje, i svaki korak mora da ima konkretan smisao.
Ugljenokop koji je postao programski kod
U istočnom Kentakiju, dvojica ljudi iz rudarske industrije razmišljala su šta da rade sa gradom koji polako nestaje. Rasti Džastis i Lin Pariš proveli su godine u ugljenokopima. Industrija koja je decenijama hranila tu zajednicu gasila se postepeno, rudnik po rudnik. Politike usmerene protiv uglja i zatvaranje pogona doveli su do masovnih otpuštanja. Region je klizio u dugotrajno siromaštvo bez jasnog izlaza.
Dvojica osnivača razmatrala su, po sopstvenim rečima, gotovo sve moguće opcije, od vetroparkova do farmi za uzgoj svinja, pre nego što su osnovali Bit Sors.
Ideja je, naizgled, delovala suludo: pretvoriti bivše rudare u programere i prodavati softverske usluge kompanijama. Međutim, Džastis i Pariš primetili su nešto što se nije dalo videti sa strane. Rudari su godinama rešavali složene probleme pod zemljom, u uslovima u kojima greška može da znači smrt.
Logičko rezonovanje, preciznost u izvršavanju, rad pod pritiskom su veštine koje se ne mogu naučiti za godinu dana u učionici, ali koje su ti ljudi već odavno posedovali. Odabrali su desetak bivših rudara koji su pokazali najviše sklonosti na testu za programiranje. Obučili su ih i počeli da potpisuju ugovore s kompanijama. Bit Sors i danas radi iz stare fabrike Koka-kole pored reke Bigi Sendi. I to nije priča o milijardama, već o zajednici koja je pronašla izlaz tamo gde ga, naizgled, nije bilo.
Šta kriza otkriva kod kompanije
Pandemija kovida 19 bila je, u poslovnom smislu, svojevrsni test otpornosti koja je pokazala ko ima fleksibilnu strukturu sposobnu za brze promene, a ko je zarobljen u procesima koji ne trpe iznenađenja. Čita, aplikacija za veleprodaju namenjena restoranima iz San Franciska, izgubila je 80 odsto prihoda praktično preko noći kada su lokdauni zatvorili restorane. Umesto da čekaju na kraj krize, lansirali su potrošačku verziju aplikacije kojom su korisnici mogli da naruče direktno od veletrgovaca i pokupe robu sledećeg dana bez kontakta. Iskoristili su infrastrukturu koju su već imali. Prilagodili su je novoj situaciji i rešili problem koji milioni potrošača nisu ni znali da će imati. U aprilu 2020.
Čita je zatvorila investicionu rundu od 36 miliona dolara, čime je ukupan prikupljeni kapital od osnivanja 2015. premašio 66 miliona, i to usred pandemije.
Na drugom kraju spektra, u bolnici Vorington i Holton u Engleskoj, mali tim lekara i medicinskih sestara suočio se sa ozbiljnom nestašicom respiratora. Uzeli su aparate koji se inače koriste za lečenje apneje u snu i prilagodili ih za pacijente obolele od kovida. Te adaptirane mašine, nazvane crnim kutijama, postale su oslonac odeljenja intenzivne nege, a medijski izveštaji govorili su da je bolnica na kraju značajno smanjila broj smrtnih slučajeva od kovida u severozapadnoj Engleskoj, upola manji od nekih obližnjih bolnica.
Čovek koji je izgradio rešenje za sebe
Pau Bač imao je 18 godina kada je nakon saobraćajne nesreće ostao kvadriplegičan. Bio je student industrijskog dizajna, strastveni biciklista, naviknut na aktivan način života, a pomagala koja su mu bila dostupna jednostavno nisu bila dovoljna za način života koji je zamišljao. Pa je počeo da ih pravi sam, ručno izrađujući posebne biciklističke dodatke koji su se mogli prikačiti na invalidska kolica koristeći tehnologiju iz biciklizma i električnih vozila.
Odlučio je 2006. da iste te uređaje ponudi i drugima, a dve godine kasnije pokrenuo je sopstvenu liniju proizvoda u Španiji koja je danas dostupna u više od 20 zemalja i koju su kupile hiljade korisnika invalidskih kolica. Kompanija Batek Mobiliti nije nastala iz analize tržišta niti iz preporuke investitora, već iz konkretne i lične potrebe. I upravo ta autentičnost problema koji rešava daje joj trajnost koju je izuzetno teško kopirati.
Kriza i šta sve ovo zapravo govori o prilikama
Ekonomske krize objektivno ne čine posao lakšim. Resursi nestaju, potražnja se menja, investitori se povlače, a uslovi na tržištu postaju nepredvidivi na načine koji mogu ugroziti i dobro pozicionirane kompanije. Ali krize istovremeno rade još jednu stvar koju retko ko pominje: uklanjaju sve ono što je zapravo uvek stajalo na putu. Sporost u donošenju odluka, neodlučnost pred rizikom, birokratski slojevi koji usporavaju svaki korak, sve to postaje manje važno kada opstanak postane jedino pitanje koje je stvarno važno.
Instagram nije nastao jer je 2010. bila idealna godina za pokretanje biznisa u oblasti mobilnih aplikacija, već zato što je problem koji je rešavao bio stvaran i specifičan, tim fokusiran i nije bilo prostora za čekanje savršenih okolnosti koje, ionako, nikada ne dolaze same od sebe. Ono što krize zapravo rade, ako ih posmatramo bez sentimentalnosti, jeste da stvaraju kratke periode prilike u kojima sposobnost brzog delovanja vredi više od bilo koje druge prednosti na tržištu.
Izvor: Forbes
Foto: Pixabay