Liberalizacija trgovine sa EU donela je Srbiji višestruke koristi, ali nisu svi sektori niti preduzeća bili podjednako uspešni u nadmetanju sa često daleko nadmoćnijom konkurencijom. Sa novim trgovinskim pravilima za pristup tržištu EU, poslovanje za srpske izvoznike umesto da pojeftinjuje, postaje sve skuplje. Na pitanje šta da se radi nema jednostavnog odgovora.
Pristup tržištu Evropske unije poskupljuje iz dana u dan. Unija nameće sve zahtevnije tehničke i sanitarne standarde, strože carine za uvoz čelika, porez na ugljenik, traži podatke o poreklu sirovina, uslovima rada, izveštaje o održivosti, a novi sistem ulaska i izlaska iz šengena (EES), dodatno je iskomplikovao ionako duga čekanja na granicama i prevoz robe.
Nova pravila znatno otežavaju poslovanje domaćim firmama, posebno onim manjim, u trenutku kada plasman robe na tržište EU čini 60% ukupnog srpskog izvoza. Komentarišući trenutnu situaciju, ugledni briselski institut Bruegel je upozorio da bez direktne finansijske i tehničke pomoći, mala i srednja preduzeća ne samo u Srbiji već na celom Zapadnom Balkanu mogu biti nepovratno istisnuta iz evropskih lanaca snabdevanja.
Istovremeno, anketa Nemačke privredne komore pokazuje da nove barijere sve više otežavaju poslovanje i nemačkim investitorima koji posluju u regionu.
Koristi liberalizacije
Liberalizacija trgovine sa EU trebalo je da srpskim preduzećima olakša pristup tržištu od oko 450 miliona potrošača. Podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS) pokazuju da je tokom proteklih 16 godina, robna razmena Srbije sa EU povećana sa oko 10 milijardi evra na preko 36 milijardi, dok je vrednost srpskog izvoza u EU u istom periodu porasla sa oko 4,5 milijardi na više od 18 milijardi evra.
Otvaranje tržišta donelo je veće mogućnosti za izvoz i privuklo investicije, ali je domaće proizvođače istovremeno izložilo snažnoj konkurenciji, naročito manje firme i sektore sa slabijom produktivnošću. Na pitanje kakva je ukupan bilans Srbije nakon više od dve decenije liberalizacije trgovine sa EU i da li će se on bitnije promeniti sa uvođenjem novih trgovinskih pravila, domaći analitičari daju različite odgovore.
Ivan Nikolić, saradnik Ekonomskog instituta kaže za B&F da za malu zemlju koja želi da opstane, otvorenost i integrisanost u evropske tokove nemaju alternativu. Slično misli i Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. On podseća da je Srbija tek 2014. godine potpuno ukinula carine na uvoz iz EU, dok je Unija svoje carine za srpski izvoz ukinula još 2000. godine. Shodno tome, domaća privreda jer imala čitavih 14 godina da se prilagodi.
Arsić ističe da je u tom periodu bio presudan priliv stranog kapitala, koji je nadoknađivao hroničan nedostatak domaće štednje za investicije i donosio tehnološko znanje koje privreda sama ne bi mogla brzo da razvije.
„Kada govorimo o koristima liberalizacije, najznačajniji makroekonomski efekti su priliv stranih investicija, zaposlenost i produktivnost. Posebno su investitori iz EU imali mogućnost da bez carina izvoze iz Srbije na svoje tržište, što je Srbiju učinilo privlačnom alternativom. Zahvaljujući povlašćenom trgovinskom tretmanu, EU je posredno omogućila i stvaranje regionalne zone slobodne trgovine CEFTA, u kojoj Srbija danas ostvaruje suficit sa većinom zemalja regiona”, kaže Arsić za B&F i ocenjuje da je neto efekat liberalizacije za Srbiju bio pozitivan.
Poljoprivreda, najveći gubitnik
Sa druge strane, agroekonomista Milan Prostran tvrdi da je Srbija u ovaj proces ušla prebrzo, vođena nerealnim političkim obećanjima da će naša zemlja već 2016. biti punopravna članica EU i imati pristup njenom budžetu. Budući da se to nije dogodilo, najveću štetu zbog liberalizacije trgovine sa EU pretrpela je poljoprivreda, koja je usled svojih specifičnosti već u startu bila u slabijoj poziciji od ostalih industrijskih sektora.
„Za razliku od drugih delatnosti, kod biljne proizvodnje imate praktično samo jedan obrt kapitala godišnje. Osim toga, ona je ’fabrika pod vedrim nebom’, što znači da je direktno izložena klimatskim uslovima. Ako nemate razvijene sisteme za navodnjavanje, kao što ih ima konkurencija, rizik je još veći“, kaže Prostran za B&F.
U takvim okolnostima, domaći proizvođači su se suočili sa finansijski neuporedivo jačim rivalima. Prostran navodi da EU čak 39% svog ogromnog zajedničkog budžeta izdvaja direktno za podršku agraru, dok je agrarni budžet Srbije godinama tavorio ispod 5%, a tek nedavno je povećan na oko 7,3% državnog budžeta.
Posledice su bile porazne po pojedine sektore, posebno za stočarstvo. Od izvoznika koji je sve do devedesetih ostvarivao suficit u ovoj poljoprivrednoj grani, Srbija je danas došla u situaciju da iz EU godišnje uvozi meso u vrednosti većoj od 150 miliona dolara. Ipak, za ovakav sunovrat uveliko su odgovorni i domaći propusti zbog kojih je Srbija praktično ugasila svoju reproduktivnu bazu u stočarstvu, komentariše naš sagovornik.
Skrivena zaštita tržišta
Čak i tamo gde domaći izvoznici uspevaju da postignu cenovnu konkurentnost, suočavaju se sa „perfidnom vancarinskom zaštitom“, ističe Prostran, jer stalno uvođenje novih standarda, od HACCP-a, preko EuroGAP-a do GlobalGAP-a, izuzetno mnogo košta, posebno kada verifikaciju moraju da rade i potvrde skupe strane kompanije.
Na ove skrivene troškove upozorava i briselski institut Bruegel u svojoj studiji o integraciji Zapadnog Balkana u lance snabdevanja EU. Istraživači navode da su troškovi usklađivanja sa tehničkim, sanitarnim i fitosanitarnim zahtevima EU u periodu od 2017. do 2022. godine imali finansijski efekat jednak dodatnoj carini od oko 3% na vrednost uvoza.
Profesor Milojko Arsić, međutim, ocenjuje da rastuće barijere u pristupu tržištu EU nisu izolovani problem Srbije, već da predstavljaju deo šireg procesa deglobalizacije i fragmentacije svetske trgovine.
„Barijere rastu između zemalja van istog ekonomskog bloka, a EU ih podiže ne samo prema Srbiji, nego i prema drugim državama, baš kao SAD i Kina, dok unutar jedinstvenog evropskog tržišta takvih prepreka gotovo da nema“, ukazuje Arsić.
On ističe da uprkos tome, srpski izvoz u EU i dalje raste, a deficit se smanjuje. Rast necarinskih barijera neće poništiti učinke dosadašnje liberalizacije trgovine sa EU. Naprotiv, Srbija će od pristupa EU tržištu i dalje imati velike ekonomske koristi, ali će cenu tog pristupa sve više određivati pravila koja se donose izvan srpskih institucija, predviđa Arsić.
Nedovoljno iskorišćene trgovinske povlastice
To znači da će umesto cene, konkurentnost domaće privrede na tržištu EU u budućnosti daleko više zavisiti od prilagođavanja tim pravilima. Međutim, ovogodišnje istraživanje Predraga Bjelića i Radovana Kastratovića sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu pokazuje da čak i u slučaju već uspostavljenih spoljnotrgovinskih preferencijala, njihova iskorišćenost u izvozu Srbije opada tokom godina, naročito sa povećanjem obima trgovine.
Iako je opšti indikator o iskorišćenosti preferencijala u trgovini sa EU i dalje na visokih 80%, taj pokazatelj značajno varira u odnosu na različite industrije. Kada je reč o razlozima zbog kojih domaće firme nedovoljno koriste trgovinske pogodnosti, mnogi privrednici se žale da ih partneri u EU uslovljavaju suviše kratkim rokovima isporuke, kao i na činjenicu da kada je razlika između opšte i preferencijalne carinske stope suviše mala, ona ne pokriva troškove dokumentacije koja je potrebna za korišćenje trgovinskih pogodnosti.
Najviše su ugrožena mala preduzeća, koja nemaju dovoljno znanja i kapaciteta da sprovedu složene izvozne procedure, a isti problem muči i manje špediterske firme, koje često rade i kao carinski zastupnici. Povrh toga, privrednici se sve češće žale upravo na necarinske barijere u poslovanju sa partnerima iz EU, što sve zajedno dovodi do zaključka da narastajuće probleme preduzeća neće moći efikasno da rešavaju bez većeg angažovanja države u spoljnotrgovinskim pregovorima, ističe se u istraživanju.
Bojana Petrović
Biznis i finansije 250, oktobar 2026.
Foto: kantver, Depositphotos