Pre četvrt veka, na početku tranzicije, Srbija se skoro ugušila u masovnoj nezaposlenosti zbog propasti društvenih fabrika. Sada je stopa nezaposlenosti na „istorijskom minimumu“, ali oni koji se vode kao zaposleni zarobljeni su u nesigurnim poslovima i hronično umorni od života pod večitim otkaznim rokom.
Dok u opštini Pećinci, jednoj od industrijski najrazvijenijih zona u Srbiji, poslodavci već godinama „otimaju“ radnike sa okolnih njiva, a lokalne fabrike organizuju svakodnevni besplatni autobuski prevoz za zaposlene iz Beograda i Šapca, samo 300 kilometara južnije, u opštinama poput Crne Trave ili Trgovišta, radno sposobno stanovništvo skoro da ne postoji.
Srbija je posle četvrt veka tranzicije stigla od masovnog gubitka radnih mesta i socijalnog kolapsa do jednocifrene stope nezaposlenosti. Ali, iza podataka na nivou cele države, tržište rada karakterišu paralelni svetovi, bez gotovo ikakvih dodirnih tačaka. Jedino što ih spaja jeste hronična neizvesnost.
Tokom najtežih faza tranzicije, naročito u godinama nakon svetske finansijske krize, stopa nezaposlenosti u zemlji dostigla je pretećih 25%. U drugom tromesečju ove godine, ta stopa je iznosila 7,2,%, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku (RZS). Ukupna stopa zaposlenosti za stanovništvo starije od 15 godina stabilizovala se na nivou od 50,9%, obuhvatajući 2.840.100 ljudi.
Statistički paradoks
Međutim, ekonomski analitičari i demografi upozoravaju da se iza ove brojke krije svojevrsni statistički paradoks – uporedo sa nezaposlenošću smanjila se i zaposlenost. Republički zavod za statistiku iznosi i podatak da je u drugom kvartalu bilo zaposleno 45.800 radnika manje u poređenju sa istim periodom 2025. godine.
Iz toga proizilazi zaključak da nezaposlenost ne opada primarno zbog eksplozije novih radnih mesta, već zato što radno sposobno stanovništvo odlazi u penziju, emigrira ili odustaje od traženja posla preko Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), nakon zatvaranja proizvodnih fabrika i krize u IT sektoru.
Broj građana koji su potpuno napustili tržište rada porastao je za čak 61.900 ljudi tokom samo jedne godine.
Nova geografija tržišta rada
Ekonomski model koji se oslanjao na centralizaciju investicija oko ključnih saobraćajnih koridora, „unapredio“ je odlazak stanovništva iz onih delova zemlje koji već decenijama boluju od masovnog iseljavanja, ali i iz mnogih manjih gradova koji su nekada predstavljali regionalne industrijske centre. Beograd i delimično Novi Sad postali su demografski „usisivači“, dok se manja naselja u Srbiji sa 10.000 do 50.000 stanovnika pretvaraju u ljudske i radne pustinje.
Najpovoljniji pokazatelji tradicionalno se beleže u Beogradskom regionu, gde se stopa nezaposlenosti kreće oko minimalnih 5,8%, dok u Vojvodini ona iznosi 7,9%. Nasuprot tome, Šumadija i Zapadna Srbija beleže stopu od 9,4%, a situacija je najkritičnija u regionu Južne i Istočne Srbije sa prosečnom stopom nezaposlenosti od 11,2%.
Ovaj jaz od skoro šest procentnih poena između severa i juga zemlje svedoči o dugotrajnom zapostavljanju perifernih oblasti.
Staračka ekonomija
Međutim, tek kada se statistika spusti na nivo opština, otkriva se koliko je Srbija duboko podeljena. Sa jedne strane su opštine koje su maksimalno iskoristile blizinu autoputeva, aerodroma i turističke mogućnosti za privredni razvoj, poput Stare Pazove, Čajetine i Pećinaca, gde je stopa nezaposlenosti pala ispod 2%.
S druge strane, životari demografski i privredno ispošćena Srbija. Primer su onih nedovoljno razvijenih i devastiranih 14 opština koje finansijski pomaže republička vlada, ali uprkos tom novcu, mesta poput Surdulice, Žitorađe, Trgovišta, Krupnja, Crne Trave, trajno su obolela od „staračke ekonomije“. Mladi su pobegli, a tržište rada se praktično svelo na ono što je preostalo od javnog sektora, jer uprkos visokim stopama nezaposlenosti na papiru, privatni poslodavci ne mogu da otvore fabrike pošto nemaju koga da zaposle.
Mapa tržišta rada u Srbiji koju je ove godine objavio Centar za visoke ekonomske studije (CEVES) i analize indeksa društvenog razvoja lokalnih samouprava pokazuju da opština Krupanj, na primer, beleži višestruko manji nacionalni dohodak po glavi stanovnika od republičkog proseka, uz stope neformalnog i sezonskog rada koje premašuju polovinu ukupno angažovanih ljudi.
Osveta „plavih kragni“
Jedna od najočiglednijih tekovina tranzicije u Srbiji jeste i potpuni slom takozvanih radničkih zanimanja. Iako su devedesete zajedno sa hiperinflacijom donele i masovnu devalvaciju fakultetskih diploma, roditelji koji nisu živeli od kriminala nastavili su da ubeđuju svoju decu da studiraju. Sa prelaskom na takozvano slobodno tržište i još takozvaniju demokratiju u Srbiji, mesto babaroge u vaspitanju neposlušne dece zauzela je pretnja: „Ići ćeš ti meni na zanat!“ Tako je Srbija postala zemlja diplomiranih direktora bez radnika.
U međuvremenu, „plavi okovratnici“ su žestoko uzvratili udarac. Vozači autobusa i kamiona, električari, vodoinstalateri, kuvari, zavarivači i građevinski radnici postali su najtraženija radna snaga u zemlji. Podaci sa domaćih platformi za zapošljavanje pokazuju da su zarade u ovim profesijama eksplodirale.
U velikim urbanim centrima poput Beograda i Novog Sada, iskusni majstor ili šef kuhinje danas ostvaruje neto zaradu koja uveliko prevazilazi republički prosek od oko 120.000 dinara, ostavljajući daleko iza sebe profesore, pravnike, administrativne radnike i mlade diplomce društvenih fakulteta, koji često počinju sa platama tek nešto višim od minimalca.
Ali, nema te plate koja može da „porodi“ potrebne majstore koji doslovno ne postoje, ili ih je toliko malo da mu dođe na isto. Tako su se poniženi „plavi okovratnici“ osvetili na još jedan način – od zemlje gastarbajtera, Srbija je postala uvoznik radne snage koja je spretnija u rukama nego u teoretisanju.
Ne tako daleke 2020. godine, Srbija je izdavala jedva dvadesetak hiljada radnih dozvola stranim državljanima godišnje, da bi taj broj danas bio pet puta veći. Ako izuzmemo migrante iz Rusije, među kojima više od 60% ima fakultetsku, magistarsku ili doktorsku diplomu, podaci NSZ pokazuju da „ljudsku kičmu“ na gradilištima, u javnom prevozu, magacinima, dostavi hrane i drugim delatnostima čine radnici pristigli iz Turske, Indije, Nepala, Kube, Šri Lanke, Filipina…
Pod večitim otkaznim rokom
Tokom poslednjih četvrt veka, zaposleni u Srbiji razmileli su se u paralelne univerzume. Jedni su završili kod poslodavaca koji su donedavno najmasovnije zapošljavali u takozvanim sklapačkim industrijama. Oni se sada povlače, jer državne subvencije više nisu dovoljne da pokriju „preskupo“ poslovanje u Srbiji u poređenju sa preostalim oazama rada za džabe u Aziji i Africi.
Nasuprot njima, programeri i drugi stručnjaci u IT industriji godinama su činili kastu za sebe, sa platama dva do tri puta većim od republičkog proseka. Otkako je veštačka inteligencija zakucala na vrata, nesigurnost se preselila sa proizvodnih traka i u programerske stolice.
Država je ostala najsigurniji poslodavac, pod uslovom da su kandidati imali pravu partijsku knjižicu u pravo vreme. Koliko se u biografiji državnog službenika cenila stručnost, prosečnom stanovniku Srbije najbolje pokazuje stanje u kome su nam zdravstvo i školstvo, a političari su sa neverovatnom produktivnošću proterivali i ono malo preostalih profesionalaca iz javnog sektora.
U svemu tome, vlasnici „politički nepodobnih“ malih i srednjih preduzeća – koji ne primaju državne subvencije za zapošljavanje ali su omiljeni klijenti poreskih kontrolora – predstavljaju jedine poslodavce u Srbiji koji dele zebnju sa radnicima da li će posla uopšte biti.
Pre četvrt veka, Srbija se skoro ugušila u masovnoj nezaposlenosti zbog propasti društvenih fabrika. Sada je stopa nezaposlenosti na „istorijskom minimumu“, ali oni koji se vode kao zaposleni zarobljeni su u nesigurnim poslovima i hronično umorni od života pod večitim otkaznim rokom.
Zorica Žarković
Biznis Top 2025/26, izdanje časopisa Biznis i finansije iz novembra 2026.
Foto: xaviandrew, Pixabay