„U Srbiji bolje funkcioniše administracija, jednostavnija je prijava i odjava radnika, sve ide elektronski. Povoljniji su i propisi o zdravstvenoj zaštiti koji manje opterećuju poslodavce, dok je u Crnoj Gori, u branši kojom se mi bavimo, tržište sređenije jer je gotovo suzbijena siva ekonomija“, kaže Gojko Bajović, većinski vlasnik i direktor kompanije Okov. On je jedan od prvih crnogorskih privrednika koji je 2019. godine otvorio poslovanje u Srbiji nakon što je posle dve i po decenije rada i otvorenih 15 maloprodajnih objekata zaokružio biznis u matičnoj zemlji. „Okov centar“ u Beogradu, na Bežanijskoj kosi bila je samo prva karika lanca koji je planiran i u kome su već počeli da se nižu skladišni prostor na Novom Beogradu, maloprodajni centar u Čačku, za koji mesec i u Novom Sadu.
Iako veliki broj srpskih privrednika rado otvara svoja preduzeća u Crnoj Gori, obrnut proces gotovo da ne postoji. Jedna od retkih firmi koja je sa velikim ambicijama zakoračila na srpsko tržište je podgorički Okov, trgovina koja je 1994. pokrenuta u porodičnoj kući bračnog para Stanke i Gojka Bajovića. U asortimanu su bili samo okovi i vijačna roba, ali kako se posao širio, ponuda je bila sve bogatija. Sada se nudi najraznovrsnija oprema za majstore, alati i mašine za uređenje kuća i dvorišta, baštenski mobilijar i kućna oprema, a sve je moguće nabaviti i u internet prodavnicama.
„Iz Crne Gore su u Srbiju obično dolazili ili rukovodioci i direktori ili ljudi sa ’druge strane’ biznisa. Ja sam možda prvi i jedini slučaj stvarnog širenja posla. A šta me je dovelo ovde? Pa, u privredi potezi se vuku racionalno, ali je iz korpe motiva kod mene bilo i 20 procenta emocije. Školovao sam se u Vrbasu, živeo neko vreme u Vojvodini i potom se vratio u Crnu Goru. S druge strane, u ovoj poslovnoj branši vrlo je malo srpskih privrednika koji rade po konceptu koji mi zastupamo. Postojala je firma Merkur, ali je imala probleme i povukla se, isto se desilo hrvatskom Pevecu. To je za mene bio izazov“, kaže Gojko Bajović u razgovoru za B&F i dodaje da nije hteo da traži subvencije kao strana kompanija, jer se i ne oseća strancem.
On pravi paralelu između dva tržišta i kaže da je srpsko u sektoru prehrane i tekstila mnogo sređenije, ali da je u branši kojom se on bavi ostao neki vakuum. Ima mnogo malih trgovina sa tom robom koje nisu uvek lojalna konkurencija, jer povremeno zalaze u zonu nelegalnog. U velikim sistema se ne dešava da se radnik ne prijavi, niti postoji mogućnost za bilo kakve manipulacije, ali kod malih toga ima. U Crnoj Gori, pak, u tom segmentu posluje nekoliko velikih trgovačkih lanaca, oni su bili jaka konkurencija malim trgovinama kojima se više nije isplatilo da rade.
„Tu je i prodaja na pijacama, što je u Crnoj Gori gotovo nestalo. Mislim da je za nas ogromna pomoć svaki put kada država učini nešto na suzbijanju sivog i crnog tržišta, jer ne postoji potreba za bilo kakvom prodajom takvih roba na pijacama. Ljudi koji se maknu sa pijaca, zaposle se u legalnim trgovinama koje država može da kontroliše, neregularno tržište ne može. Nikada nisam razumeo zašto država to dozvoljava. To nije čuvanje socijalnog mira, pijace su sada postale posao koji nije kontrolisan“, ističe Bajović.
U Srbiji bolja administracija, u Crnoj Gori sređenije tržište
Dodaje da je u Srbiji mnogo bolja administracija, prijava i odjava radnika ide brže, elektronski, dok kod suseda još postoje radne knjižice.
„Bolji je i sistem zdravstvene zaštite, mnogo su manje obaveze poslodavaca. Iako su posle primene projekta ’Evropa sad’ u Crnoj Gori znatno smanjeni doprinosi, u Srbiji je i dalje povoljnije u slučajevima gde država učestvuje u zaštiti radnika. Na primer, plaćeno bolovanje pokriva se već posle 30 dana, u Crnoj Gori 60 dana je o trošku poslodavca. To je i kod trudničkog i porodiljskog bolovanja, u Srbiji to država odmah preuzima, tako da je taj sistem bolji za privrednike“, kaže Bajović i ističe da ukoliko bi morao da oceni poslovni ambijent u Srbiji, to bila jaka trojka.
Lista problema tu nije završena, jedan od zajedničkih za privrednike iz obe države je to što nije uspostavljen direktni platni promet.
„Političari tvrde da pomažu privredi, ali ja još nisam razumeo kako to čine. Ako treba da platim za robu koja ide iz Srbije ili obrnuto, onda sav novac ide preko nekih stranih banaka, a ne mora tako. Mislim da tu nije postojala dobra volja i očekujem da smo na putu da se taj problem reši, jer je sve ostalo nenormalno“, navodi Bajović.
On napominje da je kompanija Okov najvećim delom uvoznik, ne kupuje robu preko posrednika ni trgovaca, već direktno od proizvođača. Ističe dobru saradnju sa firmama koje su dugogodišnji partneri, rade sa njima i u Crnoj Gori i sada u Srbiji, jer su posao samo preneli ovde.
„Poslujemo skoro 30 godina, porodična smo firma i dok smo bili u granicama matične zemlje, otvaranje svake trgovine bilo nam je izuzetno lako. Imamo izgrađeno ime, manje je tržište i sistem se lakše prihvata. Stvari se brže rešavaju, jer smo uhodani. Onda smo pre četiri godine kupili tržni centar u Beogradu, na Bežanijskoj kosi. Tada je to bila naša najveća investicija, a pri tome smo imali sreće, cene su bile niže i za tih 10.000 kvadrata platili smo šest miliona evra, sa kasnijim prepravkama izašlo je na sedam miliona. Tu investiciju uneli smo kao osnivački ulog u preduzeće koje je registrovano u Srbiji, tako da ovde više nismo stranci. Malo smo se mučili sa radnom snagom dok nismo sve usaglasili. Propisi u Crnoj Gori i Srbiji dosta su slični, ima malih razlika i prednost je što u poslovanju na oba tržišta koristimo isti informacioni sistem, radila nam je firma iz Novog Sada. Uz neko prilagođavanje to je krenulo dosta dobro“, navodi naš sagovornik.
Posle prve karike
Posle velikog projekta u Beogradu, bio im je potreban manji, lakši i to je bio objekat od 3.000 kvadrata u Čačku. Bajović kaže da je u taj grad preduzetnika i trgovaca često svraćao i odmarao putujući po Srbiji, pa je bio logičan izbor.
„Trebalo je malo vremena da se ta trgovina pokrene i sada to ide jednom uzlaznom putanjom. Sledeći potez bilo nam je centralno skladište, izgradili smo ga na lokaciji Radiofara, a sada privodimo kraju izgradnju velikog tržnog centra ”Okov” u Novom Sadu. Nadam se da će biti otvoren za dva do tri meseca, a u njega je uloženo oko deset miliona evra. To što smo napravili logistički centar, trebalo bi da nam omogući svake godine po jednu novu trgovinu od četiri do pet hiljada kvadrata, a u planu je Niš, Kruševac, potom svi veći gradovi. Sada imamo oko 120 zaposlenih, sa Novim Sadom biće ih 180 i taj broj će se uvećavati. Ipak, mogući su problemi sa radnom snagom jer je to tržište postalo jako haotično, a fluktuacija radne snage nikad intenzivnija“, ističe Bajović i dodaje da za sada nemaju planove širenja u druge zemlje iz okruženja, a da je Srbija prirodno tržište na kome za njih nema barijera.
Kaže da je zadovoljan rezultatima iz prvih nekoliko godina rada, a to se vidi i u bilansima jer je napravljena korektna dobit.
„Kada je došlo do turbulencija sa cenama, pratili smo učešće inflacije u prihodima, kako bismo utvrdili realan rast i on je u prošloj u odnosu na godinu pre, iznosio oko 15 procenata. Ove godine je to možda nešto slabije, što je posledica nekih naših unutrašnjih nesnalaženja. Naime, prošle godine smo počeli da gradimo centralno skladište na Radiofaru, kupili smo zemljište i napravili izuzetno savremen magacin za celu Srbiju. Ali, trebalo je prvo to da pravimo, pa onda da krenemo u ostale investicije, a mi smo pokušali nešto da improvizujemo. To je verovatno proizvelo neki slabiji rezultat, ali smo tu situaciju prevazišli“, zaključuje Bajović.
Mirjana Stevanović