Oko 99% današnjeg čovečanstva rođeno je posle nastanka Ujedinjenih nacija, koje su ušle u ovu godinu sa dramatično osakaćenim budžetom i na ivici bankrota, za šta su najodgovornije ekonomski najuticajnije zemlje, pre svih SAD i Kina. Ukoliko UN postanu kolateralna šteta u prepucavanju najmoćnijih država, to će biti još jedna tragična potvrda da smo se prepustili sramotnoj ravnodušnosti, upozorava veliki broj stručnjaka i javnih ličnosti.
Prošlog oktobra, Ujedinjene nacije (UN) proslavile su svoj 80. rođendan u prilično sumornoj atmosferi, sa najavama o otpuštanjima, finansijskom situacijom koja predstavlja „trku ka bankrotu“ i krajnje neizvesnim budžetom za 2026. godinu.
Više od 130.000 zaposlenih dobilo je od svog generalnog sekretara Antonia Gutereša pismo, čiji sadržaj nalikuje bombi za finalno rasturanje zajedničkog krova pod koji su se dobrovoljno uselile 193 zemlje članice. Pismo je prepuno stavki koje pravdaju neophodnu „optimizaciju poslovanja“, „ciljanu efikasnost“, „smanjenje troškova“ i „mere za poboljšanje upravljanja“ u vreme „globalnih izazova“.
Ukratko, u svom pismu Gutereš je zvučao kao svaki izvršni direktor koji mora da saopšti zaposlenima u kompaniji da je pod pritiskom nezadovoljnih akcionara neophodno pribeći „restrukturiranju“, pa time i pozamašnom gašenju postojećih aktivnosti i otpuštanjima, bez garancija da će i pored radikalne seče troškova organizacija uspeti da opstane.
UN starije od 99% današnjeg čovečanstva
Ujedinjene nacije zvanično su nastale 24. oktobra 1945. godine, nakon što je 29 zemalja ratifikovalo Povelju o osnivanju. Prema podacima Odeljenja za statistiku UN, danas je živo svega 1% ljudi koji su rođeni između tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, što znači da je 99% nas započelo svoj život kada je Povelja UN već bila na snazi.
Ona je potpisana s ciljem da nova međunarodna organizacija koja je izrasla u najveću na svetu bude „arhitekta mira“, zalaže se za poštovanje međunarodnog prava i prava ljudi, obezbeđuje humanitarnu pomoć i podstiče ravnomerniji društveni i ekonomski razvoj širom planete.
Poveljom je pet zemalja, stalnih članica u Savetu bezbednosti UN, dobilo pravo veta. Ovo posebno ovlašćenje koje su obezbedile Sjedinjene Države, Kina, tadašnji Sovjetski Savez a današnja Rusija, Francuska i Velika Britanija od početka potkopava sprovođenje glavnih ciljeva zbog kojih su Ujedinjene nacije i nastale, podređujući ih trenutnim interesima i međusobnim odnosima velikih sila. Igra moći indirektno se odražava i na finansiranje UN, čiji budžet sada najviše zavisi od trenutno dva najveća ekonomska i politička rivala – SAD i Kine.
Zalaganje za mir postaje nelikvidno
Budžet UN se finansira prvenstveno kroz procenjene i dobrovoljne doprinose država članica. Prema Povelji UN, koja ima status ugovora, procenjeni doprinosi su obavezna plaćanja zasnovana na bruto nacionalnom dohotku (BND) zemlje i veličini stanovništva. Dobrovoljni doprinosi se daju po nahođenju država članica i često služe za finansiranje određenih programa ili agencija.
SAD i Kina doprinose zajedno sa 42% osnovnom budžetu, ne računajući sredstva koja se uplaćuju za mirovne operacije UN i druge aktivnosti, sa ukupnim rashodima od preko 67 milijardi dolara.
Međutim, poslednjih godina Ujedinjene nacije se suočavaju sa sve većom krizom likvidnosti, koju u velikoj meri pogoršava to što neke države članice uplaćuju manje iznose od obaveznih ili uveliko kasne sa uplatama. Organizacija je dočekala svoj rođendan u oktobru sa rupom u redovnom budžetu od 1,8 milijardi dolara, jer svoje obaveze za fiskalnu 2025. godinu nisu ispunile 52 zemlje. Finansijsku krizu UN ne izazivaju najsiromašnije države, nego ekonomski najmoćnije članice, među kojima prednjače SAD i Kina.
Prilagodi se ili umri!
Sjedinjene Države, koje su do skoro bile najveći „akcionar“ UN sa udelom od 22% u redovnom budžetu, sa 25% u budžetu za mirovne operacije i 40% u budžetu za humanitarnu pomoć, sada su najveći dužnik sa ukupno tri milijarde dolara neplaćenih obaveza. Ovaj manjak u kasi Ujedinjenih nacija direktna je posledica politike „Amerika na prvom mestu“ i daleko manjeg multilateralnog angažovanja SAD pod palicom Donalda Trampa.
Rođendanski poklon američkog predsednika Ujedinjenim nacijama bio je zaključak da je došlo vreme za „odstrel“ ove organizacije „koja više nema bilo kakvu svrhu“. Tramp je najveći deo svog govora na 80. Generalnoj skupštini UN posvetio sebi i sopstvenim postignućima, a preostalo vreme napadima na domaćina. Američki predsednik je optužio Ujedinjene nacije da, za razliku od njega, više nisu u stanju da reše nijedan gorući problem u svetu. Ali, zato zasipaju zapadne države izmišljenim katastrofama poput klimatskih promena i finansiraju invazije na njihove granice umesto da ih zaustave, aludirajući na inicijative za formiranje Države Palestine.
Shodno ovakvom stavu, SAD su u januaru ove godine otkazale finansiranje 31 tela u UN, napustile Svetsku zdravstvenu organizaciju (SZO) i saopštile da će izdvojiti samo dve milijarde dolara za programe humanitarne pomoći. To je u potpunoj suprotnosti sa ranijom politikom SAD, koje su pre Trampovog mandata uplaćivale Ujedinjenim nacijama čak 17 milijardi dolara, od čega između osam i 10 milijardi dolara dobrovoljnih doprinosa.
Odgovarajući na oštre kritike zbog ovakvih odluka, Tramp je poručio „da će Ujedinjene nacije morati da smanje svoje troškove ili da umru“, te da je svetskim liderima mnogo pametnije da ulažu novac u njegov nedavno formirani, ali „neverovatni“ Odbor za mir.
Dva nasilna gosta koja prete ostalima
U međuvremenu, Kina, drugi najveći platiša sa udelom od 20% u redovnom budžetu UN, akumulirala je preko 1,1 milijardu dolara zaostalih plaćanja. Poslednjih godina Kina sve kasnije izmiruje svoje obaveze, pravdajući to proceduralnim problemima. Međutim, većina analitičara ocenjuje da su kašnjenja sračunata, odnosno da služe kao politička ucena kako bi Peking efikasnije progurao sopstvene interese u telima UN.
Iako Kina nije tako direktna i brutalna u kritikama kao njen najveći ekonomski i politički takmac, šta Kinezi stvarno misle o ulozi Ujedinjenih nacija u sadašnjem razjedinjenom svetu sugeriše i podatak da od 2,3 milijardi dolara kineskih doprinosa, svega 150 miliona dolara je dato po dobrovoljnom osnovu.
Komentarišući uzroke izuzetno teške krize u kojoj su se našle Ujedinjene nacije, Fil Linč, direktor Međunarodne organizacije za ljudska prava (ISHR) poredi UN sa svetskim restoranom u kojem dva nasilna gosta, SAD i Kina, pojedu svu hranu, ne ostavljajući ništa drugima, „a onda odbijaju da plate i prete da će vas zatvoriti čim se pobunite“.
Linč upozorava da „ma koliko UN bile nesavršene, svet trenutno nema bolji mehanizam za zaštitu miliona unesrećenih ljudi širom sveta i zato sve države članice imaju ogromnu odgovornost u sprečavanju pokušaja da se Ujedinjenim nacijama upravlja kroz bezakonje i cinični transakcionalizam“.
Vreme sramotne ravnodušnosti
Linč nije jedini koji pokušava da alarmira svetsku javnost ukazujući na dramatične i dalekosežne posledice ukoliko Ujedinjene nacije postanu kolateralna šteta u prepucavanju najmoćnijih država, koje nastoje da ostatak sveta podrede sopstvenim interesima. Naprotiv, brojni analitičari upozoravaju da je takav, žalostan ishod već na pomolu, imajući u vidu da je ovogodišnji redovni budžet UN smanjen sa 3,7 milijardi dolara na oko 3,2 milijarde, te da će biti otpuštena petina zaposlenih.
Pored toga, budžet za humanitarnu pomoć je pao sa 44 milijarde dolara na 29 milijardi, dok je finansiranje Svetskog program za hranu smanjeno za 40%.
Ukoliko UN dožive finansijski kolaps, to će biti još jedna tragična potvrda da smo se prepustili sramotnoj ravnodušnosti, ističe Ričard Sajfman, američki stručnjak za javno zdravstvo i nekadašnji viši službenik u Ministarstvu spoljnih poslova SAD. „Ujedinjene nacije imaju brojne mane, ali ova organizacija je neophodna ako želimo da ostvarimo cilj koji nema alternativu – da osiguramo našu kolektivnu budućnost“, uveren je Sajfman.
Zorica Žarković
Biznis i finansije 242, februar 2026.
Foto: lisiacaldeira, Pixabay