Trenutna situacija u domaćoj energetici je u potpunoj suprotnosti sa najvažnijim društvenim interesima – od toga da država vodi energetsku politiku tako što pita strance za naše mišljenje, do nesnosnog zagađenja koje „obećava“ da će uveliko smanjiti pritisak na penzioni fond. Energetski sektor je podeljen na način koji pogoduje pojedinačnim interesima, što je dovelo do toga da ključna preduzeća u ovoj oblasti ne rade u istom cilju, već se međusobno sukobljavaju.
Agonija oko Naftne industrije Srbije (NIS) koja traje više od godinu dana jasno je pokazala da u srpskoj energetici svoj interes imaju velike sile, domaći političari i sa njima povezane uže interesne grupe, a potom firme koje od njih zavise. Jedino je nejasno gde se u ovoj delatnosti, od strateške važnosti za razvoj celog društva, zaturio interes građana Srbije?
On nalaže da stanovništvo ima sigurno i dostupno snabdevanje električnom energijom, pri čemu je neophodno da se nađe kompromis između očuvanja životne sredine i energetske bezbednosti. Srbija mora da smanji zavisnost od uglja, ali tako što će u tom procesu pre svega angažovati domaću pamet i struku i podsticati lokalnu industriju, kako bismo proizvodili sve ono što možemo i uvozili samo ono što nam je neophodno.
Potrebno je da naša zemlja zadrži vlasništvo nad ključnom energetskom infrastrukturom i nad najvažnijim preduzećima u ovoj oblasti, te da ih organizuje i uskladi na način koji će obezbediti da ona rade za dobrobit građana Srbije, a ne užih interesnih grupa, istakli su učesnici skupa „Društveni interesi i preporučeni koraci u polju energetike“, koji je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU).
Papir trpi sve
Trenutna situacija u domaćoj energetici je, nažalost, u potpunoj suprotnosti sa najvažnijim društvenim interesima, ocenjeno je na konferenciji. Država vodi politiku koja iz energetskog sektora sve više istiskuje domaće stručnjake, preduzeća i javnost i dovodi nas u situaciju da „strance pitamo za naše mišljenje“. Srbija je nekritički preuzela agende, strategije i zakone koji su načinjeni u nekim drugim državama, shodno njihovim potrebama i koji vrlo često nisu primereni našim mogućnostima i interesima.
„Mi smo se obavezali da ćemo do 2030. smanjiti emisiju ugljen-dioksida za 33% u odnosu na 1990. godinu. To se lako napiše na papiru, papir trpi sve, ali postavlja se pitanje kako ćemo i odakle zameniti proizvodnju iz termoelektrana“, ukazuje bivši direktor EPS-a Miroslav Tomašević.
Naime, Srbija trenutno proizvodi 23 teravat sati električne energije iz uglja i 10 teravat sati iz hidroelektrana. Kada bismo iskoristili sve svoje hidrološke potencijale, mogli bismo da proizvedemo još dodatnih sedam teravat sati struje, što uključuje i susedne države od kojih bismo morali da dobijemo odobrenje, navodi Tomašević.
Potencijali solarnih i vetroelektrana takođe su ograničeni. Godina ima ukupno 8.760 sati, a od toga solarne elektrane kod nas mogu efektivno da proizvode struju svega oko 1.350 sati godišnje. „Da ne govorim o tome da bi nam za solarnu energiju trebali skladišni kapaciteti, baterijski sistemi za koje nam, opet, trebaju kritični minerali, a to je oblast za koju Srbija nema regulativu. Iz vetra možemo efektivno da proizvodimo struju 2.500 do 2.800 sati godišnje, zavisno od pozicije vetroelektrane“, precizira Tomašević, „dok iz termoelektrana to činimo 6.500 do 7.000 sati godišnje. Navodim ove podatke da bih pokazao da nije tako lako obećati – evo, mi ćemo sad preći na obnovljive izvore“.
Poseban problem je neumeren uticaj politike na donošenje odluka u energetskom sektoru i sistemska korupcija. Primera radi, cene solarnih i vetroelektrana koje se kod nas grade i koje se planiraju, oko dva do 2,5 puta su veće nego što to predviđaju vodeće svetske agencije.
Zagađenjem do „relaksacije“ penzionog fonda
Srbija mora u najvećoj meri da se uskladi sa Zelenom agendom EU, ali važno je da pri tome pokuša da izbegne greške proistekle iz ove strategije. Ona se u dobroj meri pokazala nerealnom, počev od toga da nema dovoljno kritičnih minerala za ciljeve koji su postavljeni i ekološke i društvene štete koju nanosi način njihove eksploatacije, do činjenice da je energija u EU postala toliko skupa da skoro više ništa ne može da se proda van njenih granica. Takođe, preko 60% obnovljive energije u EU dobija se sagorevanjem drveta, ali sada čak i zvaničnici u Briselu priznaju da to nije put u zelenu tranziciju, nego ćorsokak, istaknuto je na konferenciji.
No, ako je postojeća Zelena agenda neostvariva, to ne znači da Srbija ne treba da suzbija posledice klimatskih promena i da se oslobađa fosilnih goriva. Ali, za većinu novih tehnologija u energetici neophodni su minerali, što dovodi do pitanja kako se eksploatišu domaći rudni resursi. Iako su strane kompanije prepune naših stručnjaka koji slove za vodeće, minerale u našoj zemlji iskopavaju isključivo stranci, „kao da smo mi zaboravili sve što smo nekada znali o rudarenju“.
U pogledu primenjenih geoloških istraživanja koja imaju za cilj pronalaženje rudnih resursa, zakonom je predviđeno da institucija kao što je Geološki zavod može njima da se bavi isključivo na osnovu posebne odluke republičke vlade. Međutim, takva odluka nikada nije doneta, pa ispada da kod nas mogu da istražuju minerale samo oni koji nisu iz Srbije.
Među drastičnim primerima su rudnici u Boru i Majdanpeku, koji su prepušteni Kinezima, dok „nama ostane svega 3% tržišne vrednosti iskopanih minerala, ogromna pustoš i bolest“. Zagađenost je tolika, da bi se mogao izvući sarkastičan zaključak kako je Srbija pronašla efikasan način da smanji pritisak na penzioni fond, upozorili su učesnici konferencije.
Podela energetike na partijske feude
Pod uticajem MMF-a i EU, Srbija je podelila elektroprivredu na EPS, EMS, EDS, EPS-Snabdevanje, ali na način koji je pogodovao pojedinačnim interesima. Dragan Vlaisavljević, stručnjak za električne mreže i bivši direktor EPS-a za poslove trgovine električnom energijom, podseća da je fragmentacija energetskog sektora počela još 2001. godine, kada je svako privredno društvo dodeljeno nekoj partiji. To je dovelo do toga da ova preduzeća ne rade u istom cilju, već se međusobno sukobljavaju.
„Sadašnje stanje može da se okarakteriše kao decentralizovan sistem koji se vodi partijski, na netransparentan način. To se vidi kroz niz problema u funkcionisanju energetskog sektora, od dobijanja priključka, do same eksploatacije, a koji se prikrivaju PR aktivnostima državnih organa. Saopštenja PR službi su usmerena na onaj deo populacije koji nema dovoljno tehničkog i ekonomskog znanja, tako da i kada izađete u javnost sa nekim stručnim zamerkama, one vam odgovore po principu – Sunce izlazi svako jutro i zalazi svako veče“, komentariše Vlaisavljević.
Na partijske zloupotrebe ukazuju i ugovori o nabavci opreme, koji se ne sklapaju u skladu sa stvarnim potrebama u industriji, „već shodno interesu onoga ko nas je posetio u Beogradu da bi nam prodao svoj proizvod“. Vidljiv je i problem u integraciji obnovljivih izvora u energetsku mrežu, koji se ne uključuju tako da se troškovi odgovarajuće raspodeljuju kao u Evropskoj uniji, nego na način koji finansijski i tehnički neopravdano opterećuje preduzeća koja posluju u elektroprivredi i same građane.
Stoga Vlaisavljević predlaže da se formira jedinstveni holding koji bi obuhvatio sve elektroenergetske mreže i koji bi se, pored tehničkog, bavio finansijskim upravljanjem i pametnim ulaganjima, pri čemu je osnovni preduslov profesionalizacija upravljačkog kadra.
„Srbija mora da napravi energetsku strategiju za naredne dve decenije. Ona bi trebalo da se zasniva na procenama od kojih energenata smo zavisni, u odnosu na koje zemlje smo zavisni i kako u toj situaciji najbolje možemo da se izborimo za održivu energetsku politiku koja će istovremeno obezbediti suverenitet i uvažiti ključne ekološke standarde, jer ovu zemlju smo svi mi pozajmili od naših unuka“, zaključuje Vlaisavljević.
Zorica Žarković
Biznis i finansije 242, februar 2026.
Foto: SergeyNivens, Depositphotos