„Danas Libanci ne reaguju kao narod iznenađen ratom, već kao narod kome nikada nije dozvoljeno da se u potpunosti oporavi od prethodnog“, opisuje jedan stanovnik Bejruta kako se osećaju mnogi stanovnici Libana zbog toga što su ponovo uvučeni u ratne igre između Izraela i iranskog saveznika Hezbolaha. Libanci komentarišu da kada generacijama unazad nemaš državu na koju možeš da se osloniš, onda jačaju instinkti za preživljavanje, naučiš kako da se snađeš u svakoj situaciji i sačuvaš imovinu koja nikada ne gubi vrednost – sposobnost da se podsmevaš sopstvenoj sudbini.
Svetska javnost je krcata prognozama kako će najnoviji napadi SAD i Izraela na Iran promeniti lični opis Bliskog istoka. Svakodnevno se licitira sa tvrdnjama ko će biti najveći dobitnik a ko gubitnik, da li će se neki dojučerašnji saveznici okrenuti jedni protiv drugih, a stari neprijatelji sklopiti bar privremeni brak iz računa.
Sudeći po napisima u libanskoj štampi, stanovnici ove bliskoistočne zemlje nasukane između Sirije i Izraela i sa Iranom koji se uselio u njeno dvorište zahvaljujući militantnoj organizaciji Hezbolah – ne očekuju ništa osim još jedne „gorke čaše“. Stanovništvo koje je pretrpelo građanski rat, spoljne sukobe, ekonomski kolaps, političku paralizu i eksploziju koja je razorila njegovu prestonicu, sada je ponovo uvučeno u ratne igre između Izraela i iranskog saveznika Hezbolaha.
„Strah je poznat. Reakcije su automatske. Umor je ogroman. Danas, Libanci ne reaguju kao narod iznenađen ratom, već kao narod kome nikada nije dozvoljeno da se u potpunosti oporavi od prethodnog“, opisuje trenutnu situaciju jedan stanovnik Bejruta.
Država iznad države
Svi istraživači javnog mnjenja u Libanu dolaze do istog zaključka: najvećem broju ljudi je već „preko glave“ da nevoljno budu uvučeni u još jedan rat, ali istovremeno ne veruju svojoj državi da je u stanju da ih zaštiti i suprotstavi se Hezbolahu. Ova šiitska grupa, nastala usred domaćih i regionalnih previranja, izrasla je u najmoćniju paradržavnu oružanu organizaciju na Bliskom istoku.
Hezbolah decenijama egzistira u centru libanske politike kao produžena ruka Irana, svojevrsni odmetnik, „država u državi“, a vrlo često i kao „država iznad države“. Pomoć Irana „braći po oružju“ procenjuje se na 700 miliona do milijardu dolara godišnje, pri čemu Hezbolah taj novac nije koristio samo za vojne svrhe, već je uspostavio paralelni ekonomski sistem u Libanu.
Hiljade porodica zavisilo je od te ekonomije. Zahvaljujući iranskom novcu, Hezbolah je oformio sopstvene institucije kao zamenu za odsutnu državu, a koje su obezbeđivale zdravstvenu zaštitu, obrazovanje, socijalnu pomoć i povoljne kredite.
U situaciji kada ni Iranci ne znaju kako će preživeti haos koji ih je snašao i njihova dalja finansijska podrška Hezbolahu se ozbiljno dovodi u pitanje, pojedini analitičari smatraju da bi to „dodatno moglo da optereti ionako krhke javne institucije“. No, daleko veći broj libanskih ekonomista ocenjuje da je upravo Hezbolah u velikoj meri odgovoran za to što Liban praktično više i nema državu.
Deca napuštaju školu
Svetska banka u svom izveštaju pod nazivom „Krhki oporavak“ navodi da je Liban, nakon niza godina pada koji je od 2019. kumulativno iznosio 40%, lane konačno ostvario privredni rast od 3,5%. On je prvenstveno bio zasnovan na blagom oporavku turizma i jačanju potrošnje zahvaljujući doznakama iz inostranstva.
Međutim, inflacija se ne predaje. Potrošačke cene su porasle za preko 16% do kraja 2025. godine, naročito zbog ukidanja subvencija za struju i telekomunikacije, viših carina i novih poreza za industrijski sektor. Cene zakupnine su skočile 55%, dok su se troškovi struje više nego udvostručili.
Vladin budžet za ovu godinu u javnosti se kolokvijalno naziva „budžet za plate i penzije“, jer je za ove stavke predviđeno preko polovine budžetskih rashoda u pokušaju da se obnovi kupovna moć u javnom sektoru.
Obrazovni sistem je u ozbiljnim problemima, posebno javno školstvo. Štrajkovi nastavnika zbog plata se nastavljaju, a mladi sve više napuštaju obrazovni sistem – jedno od desetoro libanske dece i preko polovine dece izbeglica ne pohađa školu. Istovremeno, zbog nestašice lekova i srozavanja usluga u zdravstvu, raste broj teško obolelih i smrtnih slučajeva.
Gotovinska ekonomija
Kako državne institucije posustaju, doznake koje šalje dijaspora postale su stub opstanka u Libanu, finansirajući zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i svakodnevne potrebe ogromnog broja stanovnika. Iznos doznaka porastao je na šest milijardi dolara prethodne godine, a tokom poslednje decenije one su dostizale i preko 30% BDP-a. Toliki priliv novca iz dijaspore u zemlju sa oko pet miliona stanovnika, čini Liban jednom od najzavisnijih država od doznaka u svetu, zajedno sa Tadžikistanom i Hondurasom.
Pre finansijskog kolapsa 2019. godine, najgoreg u modernoj istoriji Libana, doznake su se koristile i za kupovinu nekretnina i poslovna ulaganja, a danas isključivo pokrivaju troškove za osnovne stvari: hranu, kiriju, medicinsku negu, školovanje i štednju u američkim dolarima iz predostrožnosti. Doznake više ne služe za rast, već za puko preživljavanje. Prema procenama koje navodi UNDP, skoro polovina domaćinstva koja primaju doznake koristi taj novac za zdravstvene usluge, a oko petine za plaćanje školarine deci.
Približno dve trećine tog novca stiže neformalnim kanalima, a Svetska banka procenjuje da udeo ekonomije zasnovane na gotovini iznosi skoro 46% BDP-a. Ekonomiju koja se finansira gotovinom teško je regulisati i oporezovati, što dodatno slabi ionako skromne državne kapacitete. Problem je i u tome što skoro polovina doznaka potiče iz zalivskih zemalja, pa svaki poremećaj u regionu značajno presušuje ovaj izvor prihoda za domaćinstva u Libanu.
Smrtovnice za srednju klasu
Ekonomski kolaps Libana uništio je i srednju klasu koja je nekada bila temelj njegove stabilnosti. To su bili inženjeri, lekari, advokati i drugi stručnjaci koji su zarađivali solidne prihode u Zalivu, Evropi i SAD i redovno prebacivali svoju ušteđevinu kući u američkim dolarima, kao i visokoobrazovani profesionalci i vlasnici malih i srednjih preduzeća koji su živeli i radili u Libanu.
Iako su veće ekonomske teškoće započele još sa izbijanjem rata u Siriji 2011. godine – od gubitka tržišta za privredu i priliva velikog broja sirijskih izbeglica, do sve nepovoljnijih bankarskih uslova za odobravanje kredita malim i srednjim preduzećima – prelomni momenat dogodio se nakon finansijskog kolapsa države krajem 2019. godine, po principu „Ponzijeve prevare“.
Tada je dijaspora izgubila novac za penziju koji je štedela decenijama, dok su vlasnici malih i srednjih preduzeća preko noći postali nelikvidni, da bi inflacija potom pojela i ono malo što je preostalo. Za nešto više od jedne decenije, srednja klasa Libana se smanjila sa 35% na oko 18% stanovništva, dok je imućna klasa prepolovljena. Istovremeno siromaštvo se više nego utrostručilo, dostigavši 44% stanovništva.
Imovina koja nikada ne gubi vrednost
Decenije nestabilnosti i neizvesnosti naučile su Libance da stalno budu na oprezu, oni žure da obezbede zalihe svega što je najpotrebnije na prvi znak napetosti. Danas, stanovnici Libana se ne suočavaju samo sa projektilima i eksplozijama, već i sa ogromnim teretom zamora od rata, ekonomskih i političkih kolapsa kojima se ne nazire kraj.
Stoga se u javnosti sve češće postavlja pitanje koliko dugo jedan narod može da se brani od takvog života, pre nego što se njegova izdržljivost ne pretvori u potpunu eroziju društva?
Libanci komentarišu da kada generacijama unazad nemaš državu na koju možeš da se osloniš, onda jačaju instinkti za preživljavanje, naučiš kako da se snađeš u svakoj situaciji i sačuvaš imovinu koja nikada ne gubi vrednost – sposobnost da se podsmevaš sopstvenoj sudbini. O tome svedoči i cinični grafit u Bejrutu: „Država nam je propala, ali organizujemo sjajne sahrane“.
Zorica Žarković
Biznis i finansije 243, mart 2026.
Foto: fotokon, Depositphotos